Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Osporena presuda Upravnog suda je poništena zbog nedostatka ustavnopravno prihvatljive argumentacije o razlozima za prestanak službe podnositeljke, kao i zbog nerazumno dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirov ić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. H. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. H. i utvrđuje da su presudom Upravnog suda U. 19180/10 od 8. septembra 2011. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčena članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 19180/10 od 8. septembra 2011. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo Up-2 broj 3-2 od 2. februara 20 10. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. H. iz Beograda podne la je , 11. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Đ. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 19180/10 od 8. septembra 2011. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava na rad, zajemčenog član om 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je „životno nemoguće, a činjenično neutemeljeno“ da odluka Ministarstva odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG strogo pov. broj 904-02 od 8. aprila 2005. godine, kojom je radno mesto podnositeljke „ukinuto na način da je smanjen broj izvršilaca“ sa deset na šest, bude „operacionalizovana“ istog dana, tako što će nadležni prvostepeni organ pokušati da svakom zaposlenom pojedinačno ostvari prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije i da odluči o ispunjenosti uslova za prestanak službe iz člana 143. stav 1. tog zakona. Ističe se da prvostepeni organ dokaze o svemu navedenom mora posedovati u vreme donošenja rešenja, a ne da ih pribavlja nakon četiri godine, i to od nenadležnih organa.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je Uprava za zdravstvo, „nakon konsolidacije“, na radno mesto podnositeljke zaposlila drugog lekara, iz čega se zaključuje da nije smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu sa 10 na šest, niti je sproveden postupak rangiranja svih izvršilaca od strane nadležne komisije, a postavlja se „opravdano pitanje da li ime i prezime podnositeljke ima bilo kakav uticaj na njenu sudbinu u Vojsci SCG“.

Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da od 8. aprila 2005. godine pokušava da kod upravnih organa i sudova ostvari pravo na rad, i to pred nezavisnim, nepristrasnim i zakonom već ustanovljenim sudom, u razumnom roku, što joj garantuje član 32. Ustava. S tim u vezi, ističe da osporeni postupak „traje već šest godina“, što se ne može smatrati postupanjem u razumnom roku .

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda . Podnosi teljka ustavne žalbe nije traži la naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u osporeni akt i priloženu dokumentacij u, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1279 B. pov. broj 489-15 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da A. H, ovde podnositeljki ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine. Istim rešenjem podnosi teljki je priznato pravo na otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila za mesec april 2005. godine.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo Up-2 broj 31-2 od 6. maja 200 5. godine odbijena je žalba podnositeljke, a presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG 897/06 od 4. septembra 2008. godine uvažena je njena tužba i navedeno drugostepeno rešenje je poništeno.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo Up-2 broj 56-2 od 24. decembra 200 8. godine, donetim u izvršenju navedene presude, usvojena je žalba podnositeljke ustavne žalbe i poništeno prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine, a predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Vojne pošt e 1279 B. pov. broj 2581-5/08 od 12. januara 20 09. godine, donetim u ponovnom postupku, u stavu prvom dispozitiva, utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci bez nje ne saglasnosti, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine, do kada je i utvrđen otkazni rok u trajanju od 30 dana. Istim rešenjem podnosi teljki je utvrđeno pravo na otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila za mesec koji prethodi mesecu u kom joj prestaje služba u Vojsci (stav drugi dispozitiva), dok je u stavu trećem dispozitiva određeno da podnosi teljka pravo na novčanu naknadu i druga prava i obaveze po osnovu nezaposlenosti ostvaruje kod Nacionalne službe za zapošljavanje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je rešenjem od 8. aprila 2005. godine odlučeno da podnositeljki prestane služba u Vojsci Jugoslavije iz razloga propisanih član om 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije . Takođe je navedeno da je rešenje doneto u skladu sa Odlukom Ministarstva odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, kojom je naloženo starešinama jedinica i ustanova da odmah izvrše analizu stanja i da nakon izvršenih organizacionih promena utvrde kojim licima će prestati radni odnos i da, na način određen tom odlukom, sprovedu postupak dostavljanja spiskova lica kojima prestaje služba.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo Up-2 broj 33-2 od 6. aprila 200 9. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 12. januara 20 09. godine, a navedeno drugostepeno rešenje poništeno je u upravnom sporu po tužbi podnositeljke ustavne žalbe. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju presude U. 3086/09 od 22. oktobra 2009. godine istakao da u spisima nema dokaza da je radno mesto podnositeljke ustavne žalbe „ukinuto“, niti dokaza da je prethodno pokušano da se tužilji obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo Up-2 broj 3-2 od 2. februara 20 10. godine, donetim u izvršenju navedene presude, ponovo je odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 12. januara 20 09. godine. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa je, pored ostalog, navedeno: da je taj organ u ponovno sprovedenom postupku utvrdio da su nadležne starešine, nakon izmene mirnodopske formacije, utvrdile kojim licima prestaje radni odnos; da je proveru i ocenu podataka sa predloženog spiska kontrolisala radna grupa Sektora za materijalne resurse, obrazovana aktom nadležnog starešine od 15. aprila 2005. godine; da je radna grupa imala zadatak da preispita „stvarno stanje civilnih lica sa spiska otpuštenih i prikaže sva lica“ po dužini staža, godinama starosti, uslovima stambenog obezbeđenja, socijalnom i bračnom statusu. Dalje je navedeno da je u potvrdi Uprave za organizaciju sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane od 2. oktobra 2009. godine potvrđeno da je Odlukom Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine u predmetnoj formaciji smanjen broj izvršilaca sa deset na šest, sa rokom realizacije 8. april 2005. godine. Drugostepeni organ je, takođe, naveo da je Uprava za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane u aktu broj 12490-8 od 4. decembra 2008. godine potvrdila da u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost za njeno raspoređivanje na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije.

Podnositeljka ustavne žalbe je zakonitost novog konačnog rešenja takođe osporila tužbom u upravnom sporu, koju je podnela Upravnom sudu 10. marta 2010. godine. Upravni sud je, na sednici održanoj 8. septembra 2 011. godine, doneo osporenu presudu U. 19180/10, kojom je odbio kao neosnovanu tužbu podnositeljke. Taj sud je, prihvatajući u svemu razloge drugostepenog organa iz pobijanog rešenja, ocenio da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi iz člana 143. stav 1. tačka 9. Zakona o Vojsci Jugoslavije i da je tuženi postupio po primedbama Vrhovnog suda Srbije iz presude U. 3086/09 od 22. oktobra 2009. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe člana 108. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo određeno : da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposo bljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) ; da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa ( član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak i da je, u tom slučaju, drugostepeni organ je dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a naj kasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje ( član 232. stav 2.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da rešenje o prestanku službe civilnom licu u Vojsci, u slučaju smanjenja broja izvršilaca na njegovom radnom mestu, mora da sadrži razloge zbog kojih služba prestaje upravo tom licu, kao i razloge zbog kojih se tom licu nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih zakonom (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-563/2009 od 9. juna 2010. godine). Imajući u vidu da je Upravni sud osporenom presudom potvrdio zakonitost drugostepenog rešenja, ne dajući za to nove razloge, Ustavni sud je ocenio da je ostvarivanje označenog prava podnositeljke ustavne žalbe bilo povezano sa stavovima i ocenama zauzetim u drugostepenom rešenju. Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ u dopunjenom postupku utvrdio da je na osnovu Odluke Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine smanjen broj izvršilaca na formacijskom mestu na kome je podnositeljka bi la raspoređena. U konkretnom slučaju, to je učinjeno 8. aprila 2005. godine, te se počev od tog datuma moglo pristupiti utvrđivanju razloga za prestanak službe licima raspoređenih na formacijskom mestu na kojem je predviđeno smanjenje broja izvršilaca. Stoga se ne može smatrati da je pravno utemelj en pristup drugostepenog organa da je prestanak službe podnositeljke ustavne žalbe "zbog smanjenja broja izvršilaca" predložen pre nego što je to smanjenje u knjizi formacije VMA zaista izvršeno realizacijom Odluke o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine.

Ustavni sud, takođe, ističe da drugostepeno rešenje u obrazloženju sadrži samo konstataciju da su nadležne starešine predložile da podnositeljki prestane civilna služba, bez navođenja dokaza, činjenica i razloga na kojima se zasniva zaključak tog organa o opravdanosti odluke da upravo njoj prestane služba. Ustavni sud napominje da je nadležni organ imao obavez u da u rešenju o prestanku radnog odnosa izloži činjenice i opravdane razloge koji bi jasno upućivali na zaključak da druga civilna lica, a ne podnositeljka, u većoj meri zadovoljavaju zahteve formacijskog mesta na kome se smanjuje broj izvršilaca. Na taj način bi se pokazalo da je ovlašćenje tog organa da odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno (videti Odluku Už-5826/2013 od 2. oktobra 2014. godine).

Ustavni sud dalje konstatuje da se ni drugostepeni organ , donoseći rešenje od 2. februara 2010. godine, nije argumentovano bavi o ovim bitnim pitanjem konkretne upravne stvari, niti je Upravni sud, ocenjujući zakonitost navedenog drugoste penog rešenja, otklonio sve nedostatke koji su uticali na pravilnost tog rešenja. Nepoznavanje svih razloga za donošenje rešenja kojim je odlučivano o njenom statusu civilnog lica u Vojsci, bitno je smanjilo mogućnost podnositeljki ustavne žalbe da u postupku po tužbi sa uspehom osporava zakonitost pobijanog rešenja. Pri tome je podnositeljka sa navedenim razlozima mog la biti upoznat a jedino iz obrazloženja, kao obaveznog elementa rešenja u upravnom postupku i presude u upravnom sporu, jer se samo putem obrazloženja može utvrditi da li su donetom odlukom postignuta jemstva pravičnog suđenja.

Ustavni sud, takođe, konstat uje da se iz rešenja upravnih organ a, niti iz osporene presude, ne može utvrditi da li je pribavljen izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje , zbog čega se ne može prihvatiti zaključak Upravnog suda o tome da se podnositeljki ustavne žalbe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije

Povodom navoda ustavne žalbe da su relevantne činjenice u predmetnom upravnom postupku utvrđene na osnovu dokaza pribavljenih četiri godine nakon donošenja prvostepenog rešenja o prestanku civilne službe, Ustavni sud je konstatovao da u prvostepenom postupku nisu bil e pouzdano utvrđen e činjenice da je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu podnositeljke i da joj se nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega su poništena rešenja prvostepenog organa od 8. aprila 2005. godine i 12. januara 20 09. godine.

Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ u dopunjenom postupku može utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje rešenja o upravnoj stvari . Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija sa podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljiv stav Upravnog suda da se dokazi o činjenicama koje potiču iz perioda koji prethodi prestanku radnog odnosa podnositeljke, odnosno donošenju prvostepenog rešenja, smatraju pravno relevantnim, bez obzira na vreme njihovog pribavljanja (videti Odluku ovoga suda Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine).

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je zaključio da osporena presuda Upravnog suda ne sadrži ustavnopravno prihvatljivu argumentaciju za

ocenu o razlozima za prestanak službe upravo podnositeljki ustavne žalbe, kao jednom od deset civiln ih lica koja su bila raspoređena na formacijskom mestu na kome je određeno smanjenje broja izvršilaca. Nalazeći da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 19180/10 od 8. septembra 2011. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nov a odluk a o tužbi podnos iteljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo Up-2 broj 3-2 od 2. februara 20 10. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, takođe zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu pov. broj 489-15 Vojne pošte 1279 B, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od dana kada je podnosi teljka izjav ila žalbu protiv prvostepenog rešenja o prestanku nje ne službe u Vojsci Srbije i Crne Gore od 8. aprila 2005. godine, do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 19180/10 od 8. septembra 2011. godine.

Činjenica da je predmetni postupak trajao šest godina i pet meseci može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući citirane kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bi la raspoređen a ili je smanjen broj izvršilaca, te da li je postojala mogućnost da se podnosi teljki obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju.

Ustavni sud nalazi da podnos iteljka svojim radnjama nije doprinela dugom trajanju postupka . U pogledu značaja koji za podnositeljku ima predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti akta na osnovu koga joj je prestala služba za nju od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog upravnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnositeljki ustavne žalbe u Vojsci zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom u spisima predmeta nije bilo dokaza na osnovu kojih bi se moglo utvrditi ispunjenost uslova iz člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije i da li je podnositeljki prethodno bilo moguće obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) tog zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje proizlazi iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da blagovremeno otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je prouzrokovalo poništavanje drugostepenog rešenja u upravnom sporu i sprovođenje ponovnog upravnog postupka u kome su pribavljene isprave kojima je potkrepljeno činjenično stanje utvrđeno u prvobitnom postupku.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je nedopustivo dugo trajalo odlučivanje o tužbi podnositeljke podnete protiv konačnog rešenja od 6. maja 2005. godine, jer je presuda u tom upravnom sporu doneta tek 4. septembra 2008. godine, što se ne može opravdati ni promenom nadležnosti suda usled prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Iako su postojali određeni objektivni razlozi za duže trajanje osporenog postupka, Ustavni sud nalazi da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak , u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosi teljku, traje šest godina i četiri mesec a.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava . Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući takođe kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije istak la zahtev za naknadu štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosi teljke.

7. Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava iz čl. 21. i 60. Ustava za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnositeljke ustavne žalbe biti ponovo odlučivano.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br oj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti