Ustavni sud o nadležnosti redovnih sudova za uplatu doprinosa za socijalno osiguranje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Zahtev za uplatu doprinosa za socijalno osiguranje spada u nadležnost redovnih sudova kao spor o pravima iz radnog odnosa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Kolarevića iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Slobodana Kolarevića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici u predmetu I. 12/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Kolarević iz Užica je podneo 11. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Branimira Varagića, advokata iz Užica, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici u predmetu I. 12/10 i protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici I. 12/10 od 1. juna 2011. godine i rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ipv. (I) 331/11 od 23. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je 2000. godine podneo predlog za izvršenje protiv troje dužnika na osnovu izvršne isprave - sudskog poravnanja zaključenog pred Opštinskim sudom u Mionici u predmetu P. 573/84 od 6. marta 1986. godine, radi uknjižbe prava svojine u zemljišnim knjigama i katastarskom operatu na delu katastarske parcele broj 20/8 i delu katastarske parcele broj 20/7, obe postojeće u KO Varoš Mionica, koje bi se izdvojile u posebnu parcelu u merama i granicama opisanim u sudskom poravnanju; da mu je u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Mionici, a kasnije pred Osnovnim sudom u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici u predmetu I. 12/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je izvršni sud nakon gotovo tri godine od uređenja predloga doneo rešenje o izvršenju; izvršni sud u periodu od ukidanja rešenja o izvršenju od 22. februara 2006. godine nije ništa preduzimao do 12. jula 2007. godine kada je odredio uviđaj na licu mesta; da je u ponovnom postupku izvršni sud rešenjem od 23. marta 2011. godine odbio predlog za izvršenje poverioca sa obrazloženjem da sam izvrši fizičku deobu predmetnih parcela; da je izvršni sud dva puta donosio rešenja o ispravci i da je nakon ukidanja oba rešenja u ponovnom postupku osporenim rešenjem obustavio postupak u odnosu na dvoje dužnika, odbio predlog za izvršenje poverioca i obavezao ga da plati troškove izvršnog postupka, koje rešenje je potvrdilo veće prvostepenog suda u postupku po prigovoru; da je izvršni sud nakon 11 godina odbio predlog za izvršenje na osnovu sudskog poravnanja imajući u vidu da se članom 325. Zakona o parničnom postupku sudsko poravnanje može pobijati tužbom, a niko tužbu nije podneo; da je prema članu 33. Zakona o izvršnom postupku sudsko poravnanje izvršno ako je potraživanje iz poravnanja dospelo; da je članom 34. Zakona o izvršnom postupku predviđeno šta treba da ispunjava izvršna isprava da bi bila podobna za izvršenje i da je članom 236. Zakona o izvršnom postupku predviđeno da sud na osnovu izvršne isprave određuje da se u javnoj knjizi sprovede odgovarajući upis i da je članom 16. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se na osnovu poravnanja koje je postalo izvršno u jednom delu, izvršenje može odrediti samo u tom delu, što poverilac i traži. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporena rešenja i odloži izvršenje rešenja Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici I. 12/10 (2000) od 1. juna 2011. godine u pogledu troškova izvršnog postupka, dok naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu I. 12/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Poverilac Višnja Kolarević je u ime pok. Milomira Kolarevića podnela 7. septembra 2000. godine Opštinskom sudu u Mionici predlog za izvršenje protiv dužnika Milenije Matić, Milke Matić i Milana Matića iz Mionice , radi uknjižb e prava svojine na nepokretnosti u korist izvršnog poverioca.

Opštinski sud u Mionici je dopisom I. 194/00 od 11. septembra 2000. godine pozvao poverioca da uredi predlog za izvršenje, s obzirom na to da isti nije u saglasnosti sa izvršnom ispravom - sudskim poravnanjem zaključenim pred Opštinskim sudom u Mionici u predmetu P. 573/84 od 6. marta 1986. godine.

Poverilac je podneskom od 28. septembra 2000. godine istakla da smatra da je predlog za izvršenje u svemu usaglašen sa izvršnom ispravom.

Opštinski sud u Mionici je dopisom I. 194/00 od 13. novembra 2003. godine, ponovo pozvao poverioca da uredi predlog za izvršenje u skladu sa izvršnom ispravom, s tim da će u suprotnom predlog odbaciti.

Postupajući po dopisu suda, poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, sin pok. Milomira Kolarevića i njegov naslednik po rešenju Opštinskog suda u Užicu O. 403/97 od 30. septembra 2002. godine, uredio je predlog za izvršenje uknjižbom prava svojine na nepokretnostima, podneskom od 21. novembra 2003. godine, od kada je on poverilac.

Opštinski sud u Mionici je doneo rešenje o izvršenju I. 194/00 od 10. februara 2006. godine, a dužnici su 22. februara 2006. godine izjavili prigovor na navedeno rešenje o izvršenju.

Odlučujući o prigovoru dužnika, veće prvostepenog suda je zakazalo ročište za 4. septembar 2006. godine, ali isto nije održano, jer se pozivu suda nije odazvao poverilac, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan. Na sledećem ročištu održanom 25. septembra 2006. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka geodetske struke, kao i na ročištu održanom 17. oktobra 2006. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Mionici Ipv. (I) 1/06 od 17. oktobra 2006. godine je usvojen prigovor dužnika od 22. februara 2006. godine, a rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Mionici I. 194/00 od 10. februara 2006. godine je ukinuto i predmet je vraćen na ponovni postupak.

Opštinski sud u Mionici je rešenjem I. 194/00 od 2. marta 2007. godine odredio izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta na katastarskoj parceli broj 20/8 KO Varoš Mionica za 17. april 2007. godine, ali isti nije sproveden, jer nije pristupio ni poverilac, ni njegov punomoćnik, a osim toga, na zapisniku je konstatovano da niko od veštaka geodetske struke nije želeo da veštači u ovom predmetu.

Na ročištu održanom 11. maja 2007. godine, naloženo je poveriocu da dostavi ime veštaka koji bi izveo dokaz veštačenjem u skladu sa Zakonom o parničnom postupku, a poverilac je postupio po nalogu suda 28. maja 2007. godine.

Opštinski sud u Mionici je rešenjem I. 194/00 od 12. jula 2007. godine ponovo odredio izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta na katastarskoj parceli broj 20/8 KO Varoš Mionica za 21. septembar 2007. godine i uviđaj je sproveden.

Sudski veštak je dostavio nalaz i mišljenje sudu 3. oktobra 2007. godine, a na ročištu održanom 12. novembra 2007. godine je, nakon izvođenja dokaza saslušanjem sudskog veštaka , istom naloženo da izradi dopunsku skicu uviđaja na kojoj će prikazati sve mere i granice prema spornom poravnanju , što je veštak dostavio sudu 21. novembra 2007. godine.

Potom je održano ročište 11. decembra 2007. godine na kome je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka i ponovo mu je naloženo da izradi dopunsku skicu uviđaja koju je dostavio sudu 13. decembra 2007. godine.

Poverilac je na ročištu održanom 7. februara 2008. godine podneo precizirani predlog za izvršenje i povukao predlog prema dužnicima Milanu Matiću i Mileniji Matić.

Odlučujući o zahtevu dužnika za izuzeće postupajućeg sudije, predsednik Opštinsk og sud a u Mionici je rešenjem Su. 4/09 od 15. februara 2008. godine usvojio navedeni predlog dužnika i postupajućeg sudiju izuzeo od postupanja u predmetu Opštinskog suda u Mionici I. 194/00 i istim rešenjem odredio drugog postupajućeg sudiju.

Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici I. 12/10 (2000) od 23. marta 2010. godine je odbijen predlog za izvršenje poverioca Slobodana Kolarevića.

Punomoćnik poverioca je izjavio prigovor 12. aprila 2010. godine, na rešenje Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici I. 12/10 (2000) od 23. marta 2010. godine.

Osnovni sud u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici je rešenjem I. 12/10 (2000) od 20. aprila 2010. godine izvršio ispravku rešenja od 23. marta 2010. godine u pogledu prezimena poverioca, dok je u preostalom delu rešenje ostalo neizmenjeno .

Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici I. 12/10 (2000) od 8. juna 2010. godine je obavezan poverilac da plati troškove izvršnog postupka dužnicima solidarno u iznosu od 161.800,00 dinara, a rešenjem istog suda I. 12/10 od 7. jula 2010. godine je ispravljeno rešenje od 8. juna 2010. godine u pogledu označenja dužnika, njihovih imena i iznosa, tako što umesto 161.800,00 dinara, treba da stoji iznos od 151.800,00 dinara.

Punomoćnik poverioca je 19. juna 2010. godine izjavio prigovor na rešenje Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici I. 12/10 (2000) od 8. juna 2010. godine.

Radi odlučivanja o prigovoru poverioca, Osnovni sud u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici je dostavio spise predmeta Višem sudu u Valjevu, a isti sud je rešenjem Gž. 1248/10 od 9. septembra 2010. godine , vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dalji postupak i odlučivanje, s obzirom na to da je izvršni postupak započeo 7. septembra 2000. godine, a da je odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku predviđeno da se postupci izvršenja i obezbeđenja koji su započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona imaju okončati po odredbama prethodnog Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/00, 73/00 i 7 1/01).

Osnovni sud u Valjevu je rešenjem Ipv. (I) 193/10 od 11. januara 2011. godine, vratio spise predmeta izvršnom sudiji, radi otklanja procesnih nedostataka, jer rešenje prvostepenog suda od 7. jula 2010. godine nije dostavljeno punomoćniku poverioca.

Osnovni sud u Valjevu je rešenjem Ipv. (I). 68/11 od 8. aprila 2011. godine usvojio prigovore poverioca od 12. aprila 2010. godine i 19. juna 2010. godine i ukinuo rešenja Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici I. 12/10 (2000) od 23. marta 2010. godine i 8. juna 2010. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku Osnovni sud u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici je rešenjem I. 12/10 (2000) od 1. juna 2011. godine, u stavu prvom izreke , obustavio postupak izvršenja u predmetu istog suda I. 12/10 (2000) prema dužnicima Mileniji Matić i Milanu Matiću. Stavom drugim izreke rešenja je odbi jen predlog za izvršenje poverioca od 6. februara 2008. godine, a stavom trećim izreke je obaveza n poveri lac da dužnicima solidarno naknadi troškove izvršnog postupka u iznosu od 111.000,00 dinara. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je poverilac povukao predlog za izvršenje prema dužnicima Mileniji Matić i Milanu Matiću, te da je sud našao da su ispunjeni uslovi predviđeni članom 38. Zakona o izvršnom postupku za obustavu postupka u odnosu na ove dužnike; da je u toku postupka veštačenjem utvrđeno da je nakon zaključenja poravnanja postignutog u predmetu Opštinskog suda u Mionici P. 573/84 od 6. marta 1986. godine, došlo do preparcelacije, tako da je sada stanje na terenu takvo da bi izvršenjem predmetnog poravnanja pored izdvajanja delova katastarskih parcela broj 20/8 i 20/7 sve KO Varoš Mionica, trebalo izvršiti izdvajanje dela katastarske parcele broj 20/11 KO Varoš Mionica koja predstavlja javnu ulicu i koja je u svojini Republike Srbije; da je sud utvrdio da katastarska parcela broj 20/6 KO Varoš Mionica kojoj je nakon preparcelacije pripojena katastarska parcela broj 20/7 KO Varoš Mionica sada nose jedinstveni broj 20/6 KO Varoš Mionica i da se ne nalazi u svojini dužnika Milke Matić, već da je ona samo korisnik iste, a da je vlasnik Republika Srbija i da predmetno poravnanje nije mogu će sprovesti shodno utvrđenim granicama i merama, imajući u vidu da bi se time diralo u pravo svojine trećeg lica koje nije bilo učesnik u postupku zaključenja sudskog poravnanja, te da je izvršna isprava nesprovodiva.

Punomoćnik poverioca je izjavio prigovor 17. juna 2011. godine protiv rešenja Osnovnog sud a u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici I. 12/10 (2000) od 1. juna 2011. godine .

Odlučujući o prigovoru poverioca Osnovni sud u Valjevu je rešenjem Ipv. (I) 331/11 od 23. septembra 2011. godine odbio kao neosnovan prigovor poverioca izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici I. 12/10 (2000) od 1. juna 2011. godine i isto je potvrdio u celini. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je u pogledu stava prvog izreke prvostepenog rešenja, sud pravilno odlučio da se postupak u odnosu na dužnika Mileniju Matić i Milana Matića obustavi, na osnovu člana 51. tada važećeg Zakona o izvršnom postupku; da u odnosu na stav drugi izreke osporenog prvostepenog rešenja nalazi da je pravilan zaključak izvršnog suda, da delovi katastarske parcele broj 20/6 i 20/11 za koje se predlogom za izvršenje traži da se otcepe od ovih parcela i pripoje katastarskoj parceli broj 20/8 , ne predstavljaju upisanu svojinu dužnika Milke Matić, te da se izvršenje ne može sproves ti, odnosno da je izvršna isprava sa ovih razloga nepodobna za izvršenje budući da u postupku nije učestvovala Republika Srbija koja je vlasnik navedenih parcela.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01 ) bilo je propisano : da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da sud određuje izvršenje na osnovu izvršne isprave, a da su izvršne isprave: izvršna sudska odluka i sudsko poravnanje; izvršna odluka donesena u upravnom postupku, poravnanje u upravnom postupku i izvršna odluka donesena u prekršajnom postupku, ako glasi na ispunjenje novčane obaveze; drugo poravnanje ili odluka koja je kao izvršna isprava predviđena zakonom (član 16.); da se sudskom odlukom u smislu ovog zakona smatra presuda, odnosno odluka, rešenje, platni i drugi nalog suda, izabranog suda i arbitraže, a sudskim poravnanjem smatra se poravnanje zaključeno prema tim sudovima (član 17. stav 1); da će se pored drugih slučajeva predviđenih u ovom zakonu, izvršenje obustaviti po službenoj dužnosti i kad je izvršna isprava pravnosnažno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage, odnosno ako je potvrda o izvršnosti ukinuta i da će se re šenjem o obustavi izvršenja ukinuti sve sprovedene izvršne radnje ako se time ne dira u stečena prava trećih lica (član 62.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/2004) bilo je propisano da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01) (član 304.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da je prvobitni predlog za izvršenje podnet od strane Višnje Kolarević, 7. septembra 2000. godine, ali da je podnosilac ust avne žalbe kao poverilac i naslednik pok. Milomira Kolarevića, uredio predlog za izvršenje i isti predao sudu 21. novembra 2003. godine, a da je izvršni postupak pravnosnažno okončan rešenjem Osnovnog sud a u Valjevu Ipv. (I) 331/11 od 23. septembra 2011. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao jedanaest godina i šesnaest dana.

Navedeno trajanje izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se postupajući sud izjašnjavao.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u izvršnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio od značaja, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi uknjižbe prava svojine na nepokretnostima na osnovu zaključenog sudskog poravnanja pravnog prethodnika podnosioca pred Opštinskim sudom u Mionici P. 573/84 od 6. marta 1986. godine.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac i njegov punomoćnik, nisu značajno doprineli dužini trajanja izvršnog postupka. Naime, poverilac, ovde podnosilac, kao ni njegov punomoćnik nisu pristupili ročištu zakazanom radi sprovođenja uviđaja na licu mesta 17. aprila 2007. godine, ali kako istom nije pristupio niko ni od veštaka geodetske struke, izvođenje ovog dokaza s vakako bi moralo biti odloženo.

Ocenjujući postupanje suda u izvršnom postupku, Ustavni sud je našao da izvršni sud, u konkretnom slučaju, nije preduzeo sve mere i radnje na koje je po zakonu bio obavezan kako bi se postupak okončao u razumnom roku.

Naime,izvršni sud je nakon podnošenja predloga za izvršenje dopisom od 11. septembra 2000. godine, pa nakon tri godine dopisom od 13. novembra 2003. godine nalagao prvobitno označenom poveriocu, da uredi predlog za izvršenje. Po uređenju predloga za izvršenje, izvršni sud je tek 10. februara 2006. godine, nakon dve godine i tri meseca od dostavljanja uređenog predloga poverioca, ovde podnosioca, dana 21. novembra 2003. godine doneo rešenje o izvršenju. Odlučujući o prigovoru dužnika, veće prvostepenog izvršnog suda je nakon jednog neodržanog i dva održana ročišta ukinulo rešenje o izvršenju i predmet vratilo na ponovni postupak. U ponovnom postupku izvršni sud je nakon jednog neodržanog ročišta za uviđaj na licu mesta i jednog sprovedenog uviđaja na licu mesta, saslušanja sudskog veštaka i dostavljanja dopunske skice uviđaja, odbio predlog za izvršenje poverioca rešenjem od 23. marta 2010. godine, nakon čega je dva puta vršio ispravku navedenog rešenja i rešenja kojim je odlučio o troškovima izvršnog postupka. Pored toga, izvršni sud je radi odlučivanja o prigovoru poverioca spise predmeta nepotrebno dostavio neposredno višem sudu, iako je za odlučivanje bilo nadležno veće tog suda, a da prethodno rešenja o ispravkama nije dostavio punomoćniku poverioca. Po proteku gotovo godinu dana od izjavljivanja prigovora poverioca, veće prvostepenog izvršnog suda je ukinulo rešenja od 23. marta 2010. godine i 8. juna 2010. godine i predmet ponovo vratilo na ponovni postupak. U ponovnom postupku je izvršni sud obustavio izvršni postupak u odnosu na dvoje dužnika, odbio predlog za izvršenje i obavezao poverioca da dužnicima naknadi troškove izvršnog postupka. Nakon tri meseca je rešenjem veća prvostepenog suda odlučeno o prigovoru poverioca.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Osnovni razlog dugog trajanja predmetnog izvršenja je neefikasno delovanje Opštinskog suda u Mionici, odnosno Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici, nepostupanje u rokovima propisanim zakonom i nekorišćenje svih procesnih ovlašćenja koja su sudu stajala na raspolaganju.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Mionici, kasnije Osnovni sud u Valjevu – Sudska jedinica u Mionici odgovoran što je predmetni izvršni postupak neopravdano dugo trajao, te da je navedenim postupanjem tih sud ova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih rešenja.

Naime, podnosilac ustavne žalbe smatra da je poravnanje izvršno ako je potraživanje iz poravnanja dospelo i da se na osnovu poravnanja koje je postalo izvršno u jednom delu, izvršenje može odrediti samo u tom delu, što poverilac i traži.

Za osporena rešenj a prvostepeni i drugostepeni sud su, po oceni Ustavnog suda, dali dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatraju da je u konkretnom slučaju predloženo izvršenje podnosioca ustavne žalbe nesprovodivo, s obzirom na to da zaključeno sudsko poravnanje nije moguće sprovesti shodno utvrđenim granica ma i merama, imajući u vidu da bi se time diralo u pravo svojine trećeg lica, Republike Srbije, koja nije bila učesnik u postupku zaključenja predmetnog poravnanja.

Stoga je Ustavni sud ocenio da su osporen a rešenj a zasnova na na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenog ustavn og prava, potkrepljuje tvrdnja o nj egovoj povredi.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, koji garantuje jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine zajemčenog prava iz člana 36. stav 1. Ustava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio redovan pravni lek, prigovor, protiv prvostepen og rešenja, a kako je o prigovoru odlučivalo veće prvostepenog suda, to je očigledno podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavni sud o nadležnosti redovnih sudova za uplatu doprinosa za socijalno osiguranje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti