Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za isplatu prekovremenog rada

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Radni spor za isplatu prekovremenog rada trajao je deset i po godina, što je posledica neefikasnosti sudova. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N . iz sela R . kod Zavlake, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5466/12 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N . iz sela R. kod Zavlake podneo je Ustavnom sudu, 8. septembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5681/13 od 12. juna 2015. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5466/12 od 20. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5466/12.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored hronološk og opisa toka osporenog parničnog postupka , navodi: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, bez njegove krivice , trajao više od deset godina; da mu je nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naneta nematerijalna šteta zbog dugogodišnje neizvesno sti u kojoj su ga sudovi neopravdano držali; da je proizvoljan zaključak parničnih sudova da on u spornom periodu nije imao nalog za rad duži od punog radnog vremena, niti da je dokazano da je takav rad uopšte obavljao; da je neprihvatljiv zaključak drugostepenog suda da nepostojanje naloga za prekovremeni rad ukazuje na činjenicu da potrebe za takvim radom nije ni bilo.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosi ocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 10.000 evra , zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5466/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je , 14. decembra 2004. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi isplate prekovremenog rada obavljenog u period u od 11. maja 1998. do 24. marta 200 4. godine, na izvršavanju poslova provere i davanja izjašnjenja o nalazima i mišljenjima sudskih veštaka u predmetima u kojima se na strani tužene pojavljivala Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao i na izrad i nalaza i mišljenja o stanju duga tužene za stanove kupljene od određenih prodavaca . Predmet je zaveden pod brojem P. 9676/04.

Republičko javno pravobranilaštvo (u daljem tekstu: RJP), kao zakonski zastupnik tužene, dostavilo je 28. januara 2005. godine odgovor na tužbu. Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 26. maj 200 5. godine. RJP je obavezano da dostavi deo akta o sistematizaciji koji se tiče radnog mesta tužioca. Zbog nepostupanja po navedenom nalogu, ročište zakazano za 28. septembar 2005. godine je odloženo . Na narednom ročištu (1. decembra 200 5. godine) je određeno saslušanje svedoka S.R. i S.M, a od nadležne uprave je zatražen izveštaj o prisustvu tužioca na radu u spornom periodu. Navedeni svedoci nisu pristupili na ročište zakazano za 23. mart 2006. godine jer postupajući sudija nije izdao posebnu naredbu za njihovo pozivanje , zbog čega je ročište odloženo. Od narednih pet ročišta, dva su odložena na molbu tužioca, dok su na tri sasluša ni imenovani svedo ci, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 6. septembra 2007. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 6. septembra 2007. godine doneo međupresudu P. 9676/04, kojom je utvr đena osnovanost potraži vanja tužioca.

Po žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je najpre rešenjem Gž1. 211/08 od 9. maja 2008. godine vratio predmet prvostepenom sudu na dopunu postupka (nije postojao dokaz da je međupresuda uručena tužiocu), a zatim je rešenjem Gž1. 3307/08 od 12. novembra 2008. godine ukinuo ožalbenu međupresudu i predmet vratio na posnovni postupak.

Prvi opštinski sud u Beogradu je u ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta, ponovo zaključio glavnu raspravu. U dokaznom postupku je još jednom saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9676/04 od 2. juna 2009. godine je tužbeni zahtev tužioca u celini odbijen kao neosnovan. Ova presuda je parničnim stranakama uručena u prvoj dekadi decembra 2009. godine. Nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu je 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Žalba tužioca od 17. decembra 2009. godine je RJP dostavljena 26. aprila 2010. godine. Nakon urgencije tužioca od 22. juna 2010. godine, spisi parničnog predmeta su prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu. Ožalbena presuda je rešenjem Gž1. 5676/10 od 2. decembra 2011. godine ukinuta i predmet je 6. marta 2012. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod broj em P. 5466/12. Od četiri ročišta za glavnu raspravu, samo jedno nije održano, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na zahtev suda, RJP se u dva navrata izjašnjavao povodom konkretnih naloga iz ukidajućeg drugostepenog rešenja. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 20. maja 2013. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5466/12 od 20. maja 2013. godine je tužbeni zahtev tužioca u celini odbijen kao neosnovan . Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu (povodom žalbe tužioca) prosleđeni 12. septembra 201 3. godine. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5681/13 od 12. juna 2015. godine je žalb a tužioca odbijena , te je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu u celini potvrđena. Osporena drugostepena presuda je tužiocu uručena 12. avgusta 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći ( član 60. stav 4.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja međupresude, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 14. decembra 2004. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Gž1. 5681/13 od 12. juna 2015. godine, koja je podnosi ocu ustavne žalbe uručena 12. avgusta 2015. godine .

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao deset i po godina. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je u sporu iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan, pravnosnažna presuda doneta nakon više od deset godina od podnošenja tužbe ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Činjenice da je u dokaznom postupku obavljeno samo saslušanje dva svedoka i tužioca u svojstvu parnične stranke, da su ročišta za glavnu raspravu zakazivana u intervalima od tri do pet meseci, da je za pismenu izradu presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9676/04 od 2. juna 2009. godine postupajućem sudiji bilo potrebno šest meseci i isto toliko da zakonskom zastupniku tužene dostavi na odgovor žalbu podnosioca ustavne žalbe , kao i da su oba žalbena postupka pred Apelacionim sudom u Beogradu trajala po godinu i po dana, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da postupajući sudovi u ovom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije značajno doprineo produžavanju trajanja postupka, ukoliko se izuzme odlaganje dva ročišta za glavnu raspravu na njegov zahtev.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.0 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasna i argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, kao i oceni da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je u predmetnom periodu imao rad duži od punog radnog vremena, te je, polazeći od prethodno navedenog i sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca kojima se osporavaju ove presude ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presud a.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za isplatu prekovremenog rada

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti