Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neblagovremene ustavne žalbe
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Koste Krstojkića izjavljenu protiv presuda Opštinskog i Okružnog suda u Negotinu. Žalba je podneta nakon isteka zakonskog roka od 30 dana od dana dostavljanja osporenog akta, te je ocenjena kao neblagovremena.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bogoljuba Radivojevića iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2010. godine, doneo je
O D L U K U
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bogoljuba Radivojevića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 271/08 od 13. marta 2008. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Bogoljuba Radivojevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 984/07 od 28. avgusta 2007. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Bogoljub Radivojević iz Raške je 21. maja 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 984/07 od 28. avgusta 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 271/08 od 13. marta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu radi utvrđivanja prava službenosti prolaza; da je u prvostepenom postupku podnosilac ustavne žalbe istakao primedbe na nalaz i mišljenje veštaka i da Opštinski sud u Raškoj nije saslušao veštaka na ročištu za glavnu raspravu; da je prvostepeni sud “morao da obezbedi prisustvo veštaka na ročištu i omogući njegovo usmeno izjašnjenje o svemu onome što je tužilac apostrofirao kao propust veštaka u nalazu i mišljenju“; da su odbijanjem tužbenog zahteva prvostepeni i drugostepeni sud “konvalidirali nezakonite akte tuženika“ i “onemogućili podnosioca ustavne žalbe da koristi stvarnu sezonsku službenost preko poslužnih parcela tuženika“; da su postupajući sudovi zasnovali presude na nedozvoljenom raspolaganju stranaka iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku i da Vrhovni sud Srbije, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti podnosioca ustavne žalbe, “nije uočio raspolaganje tuženika koja su u suprotnosti sa prinudnim pravnim propisima (Zakon o prometu nepokretnosti)“; da je na taj način povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na imovinu. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i “vrati predmet Opštinskom sudu na ponovni postupak“.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Polazeći od odredbe člana 170. Ustava, kao i prirode postupka povodom izjavljenog zahteva za zaštitu zakonitosti i prava o kojima se u tom postupku odlučuje, Ustavni sud je utvrdio da osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije može biti poseban predmet osporavanja u postupku po ustavnoj žalbi. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 271/08 od 13. marta 2008. godine primio 23. aprila 2008. godine, a da je ustavnu žalbu podneo 21. maja 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u odnosu na osporeno rešenje blagovremena, jer je izjavljena u roku propisanom odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. S obzirom na navedeno, Sud je zaključio da su ispunjene pretpostavke za odlučivanje da li su u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe na koja se u žalbi pozvao.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Bogoljub Radivojević (ovde podnosilac ustavne žalbe) je 14. aprila 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Raški tužbu protiv Mesne zajednice Raška i Javnog komunalnog preduzeća “Raška“ iz Raške. Tužilac je tražio da se, po osnovu održaja, utvrdi njegovo pravo službenosti prolaza preko poslužnih parcela tuženih.
Opštinski sud u Raški je presudom P. 247/05 od 9. marta 2007. godine odbio tužbeni zahtev tužioca.
Okružni sud u Kraljevu je 28. avgusta 2007. godine doneo osporenu presudu Gž. 984/07, kojom je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.
Postupajući po zahtevu za zaštitu zakonitosti tužioca - ovde posnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv prvostepene i drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 13. marta 2008. godine doneo osporeno rešenje Sgzz. 271/08, kojim je odbacio zahtev kao nedozvoljen. U obrazloženju osporenog rešenja je istaknuto: da je tužilac izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava; da u konkretnom slučaju postupajući sudovi nisu zasnovali presude na nedozvoljenom raspolaganju stranaka u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, zato što ne postoje ni neposredna niti posredna raspolaganja stranaka u ovoj pravnoj stvari; da se parnične stranke nisu odricale zahteva niti priznale zahtev protivnika, nisu se poravnale niti su presude zasnovane na priznanju činjenica, odnosno izostanku sa prvog ročišta; da zbog toga nisu ispunjeni uslovi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti; da, pored toga, tužilac nije istakao da je izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti zbog navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka i da iz sadržine zahteva proizlazi da tužilac ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i nepravilnu primenu materijalnog prava, što nisu dozvoljeni razlozi za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka.
5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je utvrđeno da se svakom jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
Odredbama Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koje se odnose na postupak povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, je propisano: da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418); da kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva i da ako u čl. 413-420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, 410. i 411. ovog zakona (član 421. st. 1. i 2.).
Ostalim odredbama ZPP koje su od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da kad odlučuje o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih odluka suda nižeg stepena, Vrhovni sud Srbije sudi u veću sastavljenom od pet sudija (član 38. stav 2.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 361. stav 2. tačka 5)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.).
6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da je rešenje koje je ustavnom žalbom osporeno doneo Ustavom i zakonom ustanovljen i propisno sastavljen sud u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava.
Naime, zahtev za zaštitu zakonitosti je vanredni pravni lek koji se može izjaviti isključivo u slučaju postojanja bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, tj. ako je protivno odredbama istog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti protiv prvostepene i drugostepene presude zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pa je Vrhovni sud Srbije izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je predmetni zahtev izjavljen iz nedozvoljenih razloga i da se podnosilac nije ni formalno pozvao na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka.
Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba pravno sredstvo supsidijarnog karaktera i da je jedna od pretpostavki za njeno izjavljivanje iscrpljenost svih dozvoljenih pravnih sredstava, pa se eventualne povrede ustavnih prava građana učinjenih aktima ili radnjama sudskih organa prvenstveno ispituju i otklanjaju u postupcima po žalbi i vanrednim pravnim lekovima (kada su zakonom dozvoljeni), te se podnosilac ustavne žalbe ne može pozivati na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP u postupku pred Ustavnim sudom, ukoliko to nije istakao u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.
Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju Vrhovni sud Srbije odlučivao samo o postojanju procesnih pretpostavki za postupanje po izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti i da zbog navedenih nedostataka nije bio u situaciji da odlučuje o sadržini podnetog zahteva, Ustavni sud je zaključio da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.
Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kojem se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 271/08 od 13. marta 2008. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
7. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na presudu Okružnog suda u Kraljevu Gž. 984/07 od 28. avgusta 2007. godine, Ustavni sud je pošao od činjenice da su donošenjem osporene drugostepene presude, u konkretnom slučaju, iscrpljena sva pravna sredstva koja su podnosiocu ustavne žalbe stajala na raspolaganju u predmetnom parničnom postupku, jer revizija kao vanredno pravno sredstvo po zakonu nije bila dozvoljena. Po stavu Ustavnog suda, u slučaju kada u parničnom postupku revizija nije dozvoljena, blagovremenost ustavne žalbe se ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene sudske odluke.
S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u Kraljevu primio pre 13. marta 2008. godine kada je Vrhovni sud Srbije doneo rešenje Sgzz. 271/08, a da je ustavnu žalbu izjavio 21. maja 2008. godine, Ustavni sud je zaključio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 984/07 od 28. avgusta 2007. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 2. izreke.
8. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić