Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe Garantnog fonda u vezi sa pravom regresa

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Garantnog fonda, potvrdivši stav Višeg suda da zakon ne predviđa pravo regresa u slučaju kada se šteta isplaćuje zbog stečaja osiguravajućeg društva, čime nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond Beograd izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 12896/11 od 22. maja 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond Beograd je podnelo Ustavnom sudu, 12. jula 2013. godine, preko punomoćnika Mileve Bogdanović, Jelene Terzić Bogdanović i Radoslava Bogdanovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 12896/11 od 22. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je postupajući drugostepeni sud pogrešno ocenio da on nema pravo regresa u slučaju štete prouzrokovane upotrebom osiguranog vozila kod organizacije za osiguranje nad kojom je otvoren i zaključen stečajni postupak, pa čak ni od lica koje je štetu prouzrokovalo upravljajući vozilom pod dejstvom alkohola, te da je podnosilac u konkretnom slučaju imao pravo regresa prema tuženom na osnovu odredbe člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica iz 1996. godine. Ističe da postoje pravnosnažne presude kojima je usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio isplatu regresa od oštećenika u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama kao ovoj koja je bila povod za podnošenje tužbe u predmetnom parničnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond Beograd, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog Milana Čolovića, radi isplate regresa.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 28. aprila 2011. godine doneo presudu P. 9399/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime regresa isplati odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. februara 2009. godine. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je tuženi 11. novembra 1999. godine, upravljajući putničkim vozilom (pod dejstvom alkohola) koje je bilo osigurano kod osiguravajućeg društva “Srbos“ iz Beograda, izazvao saobraćajnu nezgodu u kojoj je oštećeno vozilo M.M. i da je rešenjem Gradskog suda za prekršaje u Kraljevu od 22. decembra 2000. godine tuženi oglašen krivim zbog toga što je počinio prekršaj iz člana 226. stav 3. tač. 14. i 28. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima; da je pravni sledbenik oštećenog, imajući u vidu da je nad navedenim osiguravajućim društvom otvoren i zaključen stečajni postupak i da je oštećeni samo delimično ostvario svoje potraživanje u tom predmetu, podneo tužbu protiv ovde tužioca, pa je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3923/08 od 2. decembra 2008. godine obavezan ovde tužilac da naknadi štetu pravnom sledbeniku oštećenog, u smislu odredbe člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, nakon čega je tužilac podneo tužbu protiv tuženog kao štetnika, tražeći isplatu regresa od njega; da je osnovan tužbeni zahtev tužioca, jer regresna obaveza tuženog proizlazi iz odredbe člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica, kojom je predviđeno da osiguravajuća organizacija, isplatom naknade štete oštećenom licu, stupa u njegova prava prema licu koje je odgovorno za štetu za iznos isplaćene naknade, kamate i troškova ukoliko nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti; da je tužilac isplatio naknadu štete pravnom sledbeniku oštećenog u ukupnom iznosu od 241.567,86 dinara, čime su na njega po samom zakonu prešla sva osiguranikova prava, u smislu člana 939. Zakona o obligacionim odnosima, prema licu koje je po bilo kom osnovu odgovorno za štetu, zbog čega je tuženi dužan da plati tužiocu traženi regres.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Beogradu je 22. maja 2013. godine doneo osporenu presudu Gž. 12896/11, kojom je preinačio ožalbenu prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je odredbom člana 99. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica predviđeno da se sredstva Garantnog fonda koriste za naknade štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju, za naknadu štete zbog smrti, povrede tela ili narušavanje zdravlja prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila i za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju, ali sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak; da drugostepeni sud nalazi da Zakon o osiguranju imovine i lica ne predviđa pravo regresa Garantnog fonda za slučaj isplate naknade štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je zaključen stečajni postupak, te da ne postoji pravna mogućnost da se u ovakvoj situaciji tužilac regresira od bilo kog lica, pa i od lica koje je štetu prouzrokovalo upravljajući vozilom pod dejstvom alkohola.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica (“Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99), koje su važile u vreme nastanka štetnog događaja i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti (član 87. stav 2.); da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhopolova ili drugog prevoznog sredstva za koji nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju u smislu ovog zakona, zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila ili vazduhoplova i prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak (član 99. stav 2.); da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva čiji vlasnik nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, a bio je dužan da se osigura prema odredbama ovog zakona, naknađuje u istom obimu i prema istim uslovima kao da je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju i da se regresni zahtev, po isplati naknade štete, ostvaruje od vlasnika motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, i to za isplaćeni iznos naknade štete, kamatu i troškove (član 104.); da se šteta zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja prouzrokovana upotrebom nepoznatog motornog vozila ili vazduhoplova naknađuje do iznosa na koji je ovim zakonom ograničena obaveza organizacija za osiguranje za štete prouzrokovane upotrebom putničkih vozila, odnosno vazduhoplova, te da se regresni zahtev, ako se posle isplate naknade štete ustanovi da je određeno motorno vozilo, odnosno vazduhoplov prouzrokovao štetu, ostvaruje prema organizaciji za osiguranje s kojom je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju i to za isplaćeni iznos naknade štete, kamatu i troškove (član 105.); da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otovren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, naknađuje iz sredstava garantnog fonda (član 106.).

Odredbom člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Viši sud u Beogradu proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da podnosilac nema pravo regresa prema tuženom koji je izazvao saobraćajnu nezgodu upotrebom motornog vozila koje je bilo osigurano kod osiguravajućeg društva nad kojim je otvoren i zaključen stečajni postupak, zbog čega je podnosilac na osnovu odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica iz 1996. godine morao da naknadi štetu pravnom sledbeniku oštećenog. Prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, navedeni drugostepeni sud je prevideo odredbe člana 939. Zakona o obligacionim odnosima i člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica iz 1996. godine, koje su omogućile podnosiocu pravo regresa prema licu koje je odgovorno za nastalu štetu.

Ispitujući da li je Viši sud u Beogradu proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je u skladu sa Zakonom o osiguranju imovine i lica iz 1996. godine osnovan Garantni fond pri Udruženju osiguravača Srbije, koji ima svojstvo podnosioca ustavne žalbe u ovoj ustavnopravnoj stvari, koji ima za cilj da pruži pravnu zaštitu licima kojima je pričinjena šteta u saobraćajnoj nezgodi, kada zbog nekog objektivnog razloga ne postoji mogućnost da oštećena lica potražuju naknadu štete prema odgovarajućem osiguravajućem društvu. Garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom osiguravajućih društava radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica, a ta sredstva se obrazuju izdvajanjem iz premije obaveznih osiguranja, kao i iz regresnih zahteva prema licima koja nisu zaključila ugovor o obaveznom osiguranju. Oštećena lica koja su pretrpela štetu u saobraćajnoj nezgodi imaju pravo na naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda u tri zakonom propisana slučaja – ako je šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju; ako je šteta zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja prouzrokovana upotrebom nepoznatog motornog vozila ili vazduhoplova; ako je šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak. Kada je u pitanju ovaj treći slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je obaveza Garantnog fonda uslovljena prethodnim okončanjem stečajnog postupka, pa podnosilac ustavne žalbe ima dužnost da naknadi štetu oštećenom licu samo u delu u kome oštećeni nije mogao svoje potraživanje da ostvari iz stečajne mase. Sa druge strane, Ustavni sud napominje da je odredbama čl. 104. i 105. Zakona o osiguranju imovine i lica iz 1996. godine bilo predviđeno pravo regresa Garantnog fonda u slučajevima kada je šteta prouzrokovana upotrebom prevoznog sredstva za koji nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju i kada je šteta zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja prouzrokovana upotrebom nepoznatog motornog vozila ili vazduhoplova, koje se ostvaruje prema vlasniku prevoznog sredstva koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, odnosno prema osiguravajućem društvu kod koga je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju prevoznog sredstva koje je bilo nepoznato u trenutku nastanka štete, a da odredbom člana 106. tog zakona nije bila predviđena mogućnost da Garantni fond, u trećem slučaju kada postoji njegova obaveza naknade štete, ostvaruje regresni zahtev prema drugim licima koja mogu da odgovaraju za štetu, kako po ugovornoj, tako i po vanugovornoj odgovornosti. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je obaveza Garantnog fonda, ovde podnosioca ustavne žalbe, da naknadi štetu nastala zbog toga što oštećeni M.M. nije mogao u potpunosti da naplati svoje potraživanje u stečajnom postupku koji se vodio nad osiguravajućim društvom u kome je bilo osigurano vozilo koje je izazvalo u konkretnom slučaju saobraćajnu nezgodu, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosilac nema pravo regresa prema tuženom, u smislu odredbe člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica iz 1996. godine. Pored toga, Ustavni sud je zaključio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je navedeni drugostepeni sud prevideo odredbe člana 939. Zakona o obligacionim odnosima i člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica iz 1996. godine, koje mu po njegovom mišljenju daju pravo regresa prema tuženom kao licu koje je skrivilo štetni događaj. Ovo iz razloga što je odredbama člana 939. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno pravo regresa osiguravajućeg društva prema licu koje je po bilo kom osnovu odgovorno za štetu, kada osiguraniku isplati naknadu iz osiguranja predviđenu posebnim – dobrovoljnim ugovorom o osiguranju imovine, dok je odredbom člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica iz 1996. godine bilo propisano pravo regresa osiguravajućeg društva (dakle neposrednog osiguravača) prema licu koje je odgovorno za štetu (koje je suprotno uslovima osiguranja upravljalo motornim vozilom koje je bilo osigurano po osnovu ugovora o osiguranju od autoodgovornosti), kada isplati naknadu štete oštećenom licu, a što nije reč u konkretnom slučaju. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 12896/11 od 22. maja 2013. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava temelji na činjenici da su drugostepeni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite presude po njegovim tužbama kojima je tražio isplatu regresa od lica koja su odgovorna za štetu. U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 534/12 od 25. marta 2012. godine pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezan tuženi D.T. da na ime regresa isplati podnosiocu odgovarajući novčani iznos, te da je podnosilac u toj parnici u skladu sa odredbom člana 104. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica iz 1996. godine ostvario pravo regresa prema tuženom kao vlasniku motornog vozila za koje nije bio zaključen ugovor o osiguranju od autoodgovornosti. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku tražio pravo regresa prema tuženom koji je izazvao saobraćajnu nezgodu upotrebom motornog vozila koje je bilo osigurano kod osiguravajućeg društva nad kojim je otvoren i zaključen stečajni postupak, te da odredba člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica iz 1996. godine nije predviđala da Garantni fond ima pravo regresa u takvoj situaciji, Ustavni sud je zaključio da u ova dva predmeta ne postoji činjenični i pravni identitet. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe dostavio i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46842/10 od 30. juna 2011. godine snabdevenu klauzulom pravnosnažnosti kao dokaz u prilog svojih tvrdnji o nejednakom postupanju drugostepenih sudova i da presuda u parničnom postupku, pored ostalog, može postati pravnosnažna protekom roka za izjavljivanje žalbe, povlačenjem ili odricanjem od navedenog redovnog pravnog leka, Ustavni sud je ocenio da navedena prvostepena presuda, sama po sebi, ne predstavlja dokaz da su drugostepeni sudovi donosili različite odluke u ovakvoj vrsti parnica, a što je neophodna pretpostavka da bi se utvrdila povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga Ustavni sud smatra da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno ni pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe Garantnog fonda u vezi sa pravom regresa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti