Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog uskraćivanja kamate

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava preinačujući deo presude Višeg suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Obrazloženje suda o uskraćivanju zakonske zatezne kamate, dok je glavni dug dosuđen za isti period, ocenjeno je kao proizvoljno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić , Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojkovića, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. P . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 976/16 od 6. juna 2016. godine, u preinačavajućem delu , povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž. 976/16 od 6. juna 2016. godine, u preinačavajućem delu i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2560/15 od 10. decembra 20 15. godine, ispravljene rešenjem toga suda P. 2560/15 od 19. januara 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P . iz Novog Sada je podnela Ustavnom sudu, 19. jula 201 6. godine, preko punomoćnika G. K , advokata iz Novog Sad a, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 976/16 od 6. juna 2016. godine, u preinačavajućem delu , zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredb ama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je Viši sud u Novo m Sadu, na "neprihvatljiv" i arbitreran način u osporenoj presudi odlučio da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe , ne pripada zakonska zatezna k amata na glavni dug u periodu od 1. januara 2008. godine od 31. marta 2014. godine. Po mišljenju podnositeljke, zaključak suda da tužilji pripada samo zatezna zakonska kamata na pojedinačne iznose penzija od 8. aprila 2014. godine, kada je tuženi navodno doneo rešenje kojim je tužilji priznato pravo na porodičnu penziju, kontradiktoran je istovremeno dosuđenom glavnom dugu na ime manje isplaćenih penzija obračunatom za period od 1. januara 2008. od 31. oktobra 20 15. godine. Naime, podnositeljki ustavne žalbe je bilo priznato pravo na porodičnu vojnu penziju još 1980. godine, ali joj je isplata penzija obustavljena 1. novembra 2007. godini od strane Hrvatskog zavoda za mirovinsko osiguranje zbog prebivališta u Srbiji. Posle više od šest godina, konačno je uspostavljena isplata njene porodične penzije, te su joj po osnovu rešenja tuženog od 3. oktobra 2013. i 8. aprila 2014. godine , u dva navrata, isplaćene zaostale penzije počev od 1. novembra 2007. godine. Podnositeljka je u posebnom sporu pravnosn ažno uspela sa zahtevom za isplatu zakinute zakonske zatezne kamate na i znose penzija isplaćenih za period od 1. novembra 2007. do 31. oktobra 2013. godine (o čemu je priložila dokaze). Međutim, spor koji je okonačan osporenom presudom podnositeljka je vodila protiv tuženog radi isplate razlike između penzija koje je primila i onih koje je trebalo da primi da je tuženi vršio vanredno usklađivanje u skladu sa važećim propisima. Kako joj je i pored usvojenog glavnog potraživanja ovih razlika penzija za naved eni period, u žalbenom postupku, drugostepeni sud uskratio isplatu kamate za traženi period, podnositeljka ističe povredu označenih prava. Takođe ukazuje i da su drugi sudovi, kao sudovi poslednje instance, u parnicama vođenim sa istim pravnim i činjeničnim osnovom postupali drugačije i na glavni dug priznavali i traženu kamatu, i to od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, te o tome prilaže dokaze. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, utvrdi povredu označenih prava i od redi da Viši sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tuženog.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvid om u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. marta 2015. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog Republičk og fond a za penzijsko i invalidsko osiguranje iz Beograda, Direkcija pokrajinskog fonda Novi Sad, radi naknade štete zbog manje isplaćenih iznosa penzija za period od 1. januara 2008. pa do 31. oktobra 2015. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos .

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2560/15 od 10. decembra 2015. godine, ispravljen om rešenjem toga suda P. 2560/15 od 19. januara 2016. godine , usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celosti i obavezan tuženi da joj na ime manje isplaćenih penzija u period u od 1. januara 2008. godine pa do 31. oktobra 2015. godine, isplati iznose bliže određene u izreci pobijane presude, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni novčani iznos, kao i da tužilji i splati iznos od 59.902,86 dinara na ime troškova parničnog postupka . U obrazloženju presude je, između ostalog, povodom odbijanja prigovora zastarelosti potraživanja istaknutog od strane tuženog, navedeno da je u toku postupka nesumnjivo utvrđeno da je tuženi propustio da postupi po svojoj zakonskoj obavezi i po službenoj dužnosti uskladi penziju tužilje, čime joj je pričinio štetu u vidu razlike između isplaćenih iznosa i iznosa koje je bio dužan da ispla ti. Sledstveno tome, primenom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), koji propisuje da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kad je oštećenik doznao za štetu, prvostepeni sud je ocenio da su sva njena potraživanja u okviru zakonom propisanog roka. Naime, tužilja je tek danom donošenja rešenja tuženog br. 37-125490-181.20 od 8. aprila 2014. godine, kojim se tužilji određuje isplata porodične penzije počev od 1. novembra 2007. godine (budući da je isplata penzije tužilji bila obustavljena 1. novembra 2007. godine), upoznata sa visinom penzije koju je obračunao tuženi i činjenicom da tuženi nije izvršio vanredno usklađivanje tužiljine penzije.

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu kojom presudu pobija u celosti, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) i pogrešne primene materijalnog prava iz člana 376. ZOO.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 976/16 od 6. juna 2016. godine delimično usvojio njegovu žalbu, te preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2560/15 od 10. decembra 2015. godine, ispravljen u rešenjem toga suda P. 2560/15 od 19. januara 2016. godine , tako što se tužbeni zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na glavnicu duga za period od 1. novembra 2008. do 31. marta 2014. godine odbija, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda u pobijanom nepreinačenom delu potvrđena. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je tuženi 8. aprila 2014. godine doneo rešenje br. 37 -125490-181.20 kojim se tužilji određuje isplata porodične penzije počev od 1. novembra 2007. godine, pa je zato pravilno stanovište prvostepenog suda da je tek danom donošenja navedenog rešenja tužilja upoznata sa visinom penzije koju je obračunao tuženi, to jest da je tog dana saznala da tuženi nije izvršio vanredno usklađivanje tužiljine penzije i time joj pričinio štetu. Po nalaženju toga suda , pravilno je stanoviš te prvostepenog suda da potraživanje tužilje po tužbi podnetoj 13. marta 2015. godine nije zastarelo, a shodno članu 376. Z OO. Međutim, u daljem obrazloženju presude, a povodom zakonske zatezne kamate , drugostepeni sud nalazi da tužilji pre donošenja navedenog rešenja od 8. aprila 2014. godine nije bilo priznato pravo na porodičnu penziju, zbog čega isto pravo nije ni moglo da dospe za naplatu, te da zato tuženi nije ni mogao pasti u docnju pre nego što je rešenjem od 8. aprila 2014. godine određeno njeno pravo na porodičnu penziju. Na osnovu navedenog, drugostepeni sud je delimično usvojio žalbu tuženog i pobijanu presudu preinačio utoliko što je odbio zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamata na glavnicu duga za period od 1. januara 2008. do 31. marta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbam a protiv njega.

Odredbama ZOO („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom ( član 277. stav 1.); da obaveza prestaje kad se ispuni, kao i u drugim zakonom određenim slučajevima i da se prestankom glavne obaveze gase se jemstvo, zaloga i druga sporedna prava (član 295. st. 1. i 2.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze ( član 324.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano ( član 361. stav 1.); da kad zastari glavno potraživanje, zastarela su i sporedna potraživanja, kao što su potraživanja kamata, plodova, troškova, ugovorne kazne (član 369 .); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena ( povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja ( član 372. stav 1.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti, da međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja ( član 379.).

5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku ( sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti lapidarnog karaktera ( videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 42. i Milojević i drugi protiv Srbije, od 12. januar a 2016 . godine, § 83.).

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe drugostepenu odluku pobija prevashodno zbog proizvoljnog obrazloženja Višeg suda u Novom Sadu u osporenoj presudi, a da tužilji ne pripada pravo na zateznu zakonsku kamatu na glavnicu duga za period od 1. januara 2008. do 31. marta 2014. godine iz razloga što tuženi nije mogao pasti u docnju pre nego što je rešenjem od 8. aprila 2014. godine određeno pravo tužilje na isplatu porodične penzije .

Po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada je podnositeljki ustavne žalbe tek rešenjem tuženog od 8 . aprila 2014. godine obnovljena isplata penzije počev od 1. novembra 2007. godine pa nadalje, te joj pravnosnažno dosuđeno glavno potraživanje na ime manje isplaćenih penzija od 1. januara 2008. pa do 31. oktobra 2015. godine, uz zaključak i provostepenog i drugostepenog suda da je tek tog 8. aprila 2014. godine tužilja saznala da tuženi nije izvršio vanredno usklađivanje penzije i time joj pričinio štetu u označenom periodu i da njeno potraživanje nije zastarelo jer je tužbu podnela 13. maja 2015. godine, ostalo je nejasno kako je Viši sud u Novom Sadu istovremeno zaključio da tužilji ne pripada zakonska zatezna kamata na glavnicu duga za period od 1. januara 2008. od 31. marta 2014. godine. Ustavni sud je ocenio da je proizvoljno obrazloženje drugostepenog suda povodom preinačenja prvostepene presude u delu odluke o sporednom potraživanju. Ovo pogotovu zato što zakonska zatezna kamata dospeva i zastareva jednovremeno sa glavnim novčanim potraživanjem, te što akcesornost zatezne kamate kao sporednog po traživanja u odnosu na glavno novčano potraživanje proizlazi iz odredaba člana 369. u vezi sa članom 295. Zakona o obligacionim odnosima. Sledom iznetog, Ustavni sud smatra da je proizvoljno obrazloženje drugostepenog suda povodom preinačenja prvost epene presude u delu odluke o sporednom potraživanju.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav 1.. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporen om drugostepenom presudom, u preinačujućem delu , povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u tački 1. izreke. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje podnositeljke, te da podnositeljka povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava obrazlaže istim navodima kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku sudsku zaštitu i navedenog načela.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Novom Sadu, u preinačujućem delu i određivanjem da isti sud kao nadležan donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2560/15 od 10. decembra 2015. godine, ispravljene rešenjem toga suda P. 2560/15 od 19. januara 2016. godine , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog uskraćivanja kamate

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti