Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrarne odluke revizijskog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno odbacio reviziju kao nedozvoljenu, pogrešno tumačeći da je za odlučivanje o izuzetnoj reviziji neophodan pozitivan predlog apelacionog suda, što je ustavnopravno neprihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5687/2021
17.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M. iz Smedereva, S. P. iz sela Vodanj kod Smedereva i A. R. iz sela Mihajlovac kod Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M, S. P. i A. R. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1786/20 od 2. decembra 2020. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1786/20 od 2. decembra 2020. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3855/18 od 23. novembra 2018. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema D. Ž, koji nije podneo ustavnu žalbu, a nalazi se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M. iz Smedereva, S. P. iz sela Vodanj kod Smedereva i A. R. iz sela Mihajlovac kod Smedereva podneli su Ustavnom sudu, 27. aprila 2021. godine, preko punomoćnika G. S. i B. J, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1786/20 od 2. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizija podnosilaca izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odbijen kao neosnovan njihov tužbeni zahtev za isplatu naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u Ministarstvu unutrašnjih poslova; da je osporeno rešenje zasnovano na oceni da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o predmetnoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, samo iz razloga što Apelacioni sud u Beogradu nije za to dao pozitivan predlog; da su u reviziji izneti opravdani razlozi za njenu dopuštenost, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku, ali ih Vrhovni kasacioni sud, zbog napred iznetog, uopšte nije razmatrao; da je isti sud u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu P1. 125/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe i D. Ž. iz Smedereva podneli su Osnovnom sudu u Smederevu, u svojstvu tužilaca, tužbe protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Smederevu, radi isplate uvećane plate po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane praznika koji su neradni dani, zatim naknade troškove za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao i naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. Predmeti su zavedeni pod brojevima P1. 125/11, P1. 127/11, P1. 191/11 i P1. 193/11. Na ročištu održanom 19. maja 2011. godine izvršeno je spajanje postupaka po navedenim tužbama, te su predmeti zavedeni pod jedinstvenim brojem P1. 125/11.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1. 125/11 od 23. novembra 2017. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca za isplatu uvećane plate po navedenim osnovima, dok su preostali tužbeni zahtevi odbijeni kao neosnovani.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 3855/18 od 23. novembra 2018. godine, kojim je žalbe odbio, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.

U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca na ime troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, jer tužioci pred nadležnim organima tužene nisu pokrenuli postupak za priznavanje tog prava; da prema pravilima iz člana 51. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, koji je bio na snazi u periodu do stupanja na snagu Zakona o državnim službenicima i koji se supsidijarno primenjivao i na zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova, zaposleni u državnim organima imali su pravo na naknadu materijalnih troškova za prevoz na rad i sa rada, a visina i način isplate te naknade bili su utvrđeni aktom Vlade; da se radi ostvarenja svojih prava, zaposleni u državnim organima, prema pravilima iz člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, a protiv svakog rešenja i drugog akta kojim je odlučeno o njihovim pravima i obavezama imaju pravo prigovora; da iz sadržine navedene norme proizlazi da u pravnoj situaciji kada nije odlučeno o pravu zaposlenog u državnom organu, sud nije ovlašćen da odlučuje o tom pravu kao prethodnom pitanju, jer o tome odlučuje starešina; da tek u prisustvu pravnosnažnog rešenja o ostvarivanju takvog prava, zaposleni u državnom organu može sa uspehom ostvarivati pravo na naknadu štete zbog nezakonitog rada organa povodom isplate novčanog potraživanja; da se, u konkretnom slučaju, tužioci nisu pismenim putem obratili starešini organa radi ostvarivanja prava na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, pa je, suprotno tvrdnji iz žalbe, pravilan zaključak prvostepenog suda da tužioci nisu dokazali da postoji osnov građanskopravne odgovornosti tužene, a samim tim i činjenični osnov za primenu pravila iz odredbe člana 172. u vezi odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Protiv navedene drugostepene presude tužioci su 28. januara 2019. godine izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku. Istakli su da postoji potreba za odlučivanjem od strane Vrhovnog kasacionog suda, pre svega, zbog različite prakse apelacionih sudova u Republici Srbiji, a potom i zbog ranije donetih odluka samog Vrhovnog kasacionog suda, kojima je prihvaćeno odlučivanje o revizijama kao izuzetno dozvoljenim, a u vezi sa ostvarivanjem prava zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. Uz reviziju su priložene po dve presude Apelacionog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Kragujevcu, kao i jedna koju je doneo Apelacioni sud u Novom Sadu. Takođe, dostavljena su i tri rešenja kojima je Vrhovni kasacioni sud prihvatio da odlučuje o revizijama kao izuzetno dozvoljenim u parnicama koje su imale za predmet isplatu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4. 26/19 od 12. aprila 2019. godine nije predloženo Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužilaca, na osnovu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku. Ovog rešenja nema u spisima predmeta.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1786/20 od 2. decembra 2020. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca.

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da iz odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku proizlazi da Vrhovni kasacioni sud može prihvatiti odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj pod uslovom da je takvo odlučivanje predložio apelacioni sud, što u konkretnoj situaciji nije slučaj; da Apelacioni sud u Beogradu nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa u takvoj situaciji, nezavisno od sadržine i zasnovanosti revizijskog predloga, nema uslova da Vrhovni kasacioni sud prihvati odlučivanje o reviziji tužilaca.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 777/16 od 26. maja 2016. godine, koje je bilo priloženo uz predmetnu reviziju, a takođe je dostavljeno i uz ustavnu žalbu, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj, pa su ukinute nižestepene presude kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu uvećane plate po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane praznika koji su neradni dani, kao i tužbeni zahtev za isplatu naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

U obrazloženju ovog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4. 109/15 od 15. januara 2016. godine nije predloženo Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj; da je Vrhovni kasacioni sud ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku; da bez obzira na predlog Apelacionog suda u Beogradu, revizija je dozvoljena zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, imajući u vidu različito odlučivanje apelacionih sudova o pravu policajaca i ovlašćenih službenih lica na uvećanje plate zbog rada u vreme državnih i verskih praznika, rada noću i prekovremenog rada, kao i pravu na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 – dr. zakon i 53/13 – Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395); da o reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 396.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasnivaju na proizvoljnoj primeni prava prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije izjavljene na osnovu člana 395. ZPP.

Ustavni sud podseća da je pravilnu primenu procesnog i materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrarna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, kao i ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta primene merodavnog prava.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje na svoj stav izražen u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 53/13), kojom je odbijen zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09). U ovoj odluci Ustavni sud je, između ostalog, izrazio stanovište da o pitanju da li će se dopustiti izuzetna revizija u sporovima koji zavređuju intervenciju Vrhovnog kasacionog suda, odlučuje upravo Vrhovni kasacioni sud, što znači da taj sud ceni da li se u konkretnom slučaju radi o izuzetno dozvoljenoj reviziji, odnosno da li se revizijom pokreću pravna pitanja od opšteg značaja ili pitanja koja su od značaja za ujednačavanje sudske prakse ili novo tumačenje prava.

Stoga Ustavni sud nalazi da nije ustavnopravno prihvatljiv stav izražen u osporenom rešenju Vrhovnog kasacionog suda da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o predmetnoj reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, iz razloga što Apelacioni sud u Beogradu nije dao predlog da se o podnetoj reviziji odlučuje na osnovu člana 395. ZPP. Prema navedenom stanovištu Ustavnog suda iz Odluke IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, Vrhovni (kasacioni) sud je vlastan da u svakom konkretnom slučaju kada je revizija izjavljena sa pozivom na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku, bez obzira na predlog apelacionog suda, oceni da li će meritorno da odlučuje o toj reviziji ili ne (videti Odluku Ustavnog suda Už-101/2011 od 18. decembra 2013. godine, objavljenu na sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs/sudska-praksa). Ocena Apelacionog suda o dopuštenosti revizije, kao izuzetno dozvoljene, ni na koji način ne može da bude obavezujuća za revizijski sud kao sud nadležan za postupanje po ovom vanrednom pravnom leku i kao sud više instance (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2966/2013 od 29. septembra 2014. godine, objavljeno na sajtu www.ustavni.sud.rs/sudska-praksa). Stoga ni činjenica da Apelacioni sud u Beogradu nije dao predlog da se o izjavljenoj reviziji odlučuje na osnovu člana 395. ZPP ne može biti od uticaja na odlučivanje revizijskog suda o dopuštenosti ovog vanrednog pravnog leka. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je, u konkretnom slučaju, revizija izjavljena na osnovu člana 395. ZPP, kako u formalnom, tako i u sadržinskom smislu – zbog neujednačene sudske prakse (videti Odluku Ustavnog suda Už-5985/2012 od 26. februara 2015. godine, objavljenu na sajtu Ustavnog suda). Takođe, Ustavni sud ne može da zanemari činjenicu da je Vrhovni kasacioni sud u identičnoj vrsti spora doneo rešenje Rev2. 777/16 od 26. maja 2016. godine, kojim je i pored negativnog predloga Apelacionog suda u Beogradu, prihvatio da o reviziji odlučuje na osnovu člana 395. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse i o reviziji odlučio meritorno.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1786/20 od 2. decembra 2020. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja, kako bi Vrhovni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3855/18 od 23. novembra 2018. godine. Stoga je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj reviziji, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosilaca o povredi prava iz člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

7. Uzimajući u obzir da je osporenim rešenjem povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava i tužiocu D. Ž, koji nije podneo ustavnu žalbu, a nalazi se u istoj pravnoj situaciji sa podnosiocima ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrarne odluke revizijskog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti