Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak koji je trajao skoro 14 godina, sa dugim periodima neaktivnosti sudova, predstavlja povredu Ustavom zajemčenog prava, te se dosuđuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-569/2011
14.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Mitića iz Leskovca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Mitića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 9880/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Mitić iz Leskovca je 7. februara 2011. godine, preko punomoćnika Slađane Đoković, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3424/97.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da ova parnica traje skoro 15 godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 9880/2010 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti, koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Blagoje Pavlović, Jelena Stojanović i Dragica Mihajlović su 11. septembra 1997. godine podneli Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog Zorana Mitića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja i raskida ugovora o doživotnom izdržavanju koji su 27. marta 1997. godine zaključili tuženi, kao davalac izdržavanja, i sada pok. Radmile Mitić, kao primalac izdržavanja. Predmet je zaveden pod brojem P. 3424/97, a prvo ročište za glavnu raspravu u ovoj parnici je održano 8. aprila 1998. godine.

Opštinski sud u Leskovcu je 10. januara 2001. godine dostavio spise predmeta Sudsko–psihijatrijskom odboru Medicinskog fakulteta u Beogradu, radi veštačenja na okolnost poslovne sposobnosti sada pok. Radmile Mitić za zaključenje spornog ugovora. Navedeni odbor je 16. januara 2003. godine dostavio Opštinskom sudu u Leskovcu nalaz i mišljenje, te je prvostepeni sud sledeće ročište za glavnu raspravu zakazao za 4. jul 2005. godine.

Opštinski sud u Leskovcu je 20. oktobra 2006. godine doneo presudu P. 3424/97, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se poništi navedeni ugovor o izdržavanju; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan alternativni tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se raskine navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju zbog neispunjenja ugovornih obaveza tuženog kao davaoca izdržavanja; u stavu trećem izreke obavezao tužioce da naknade tuženom troškove parničnog postupka.

Tužioci su 3. januara 2007. godine podneli žalbu protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3424/97 od 20. oktobra 2006. godine, te je prvostepeni sud nakon toga dostavio Okružnom sudu u Leskovcu spise predmeta, radi odlučivanja o žalbi.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Nišu je 27. maja 2010. godine doneo presudu Gž. 781/10, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu trećem izreke u kome je odlučeno o troškovima parničnog postupka, te je vratio predmet Osnovnom sudu u Leskovcu na ponovni postupak i odlučivanje.

Apelacioni sud u Nišu je 8. juna 2010. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Leskovcu, sa pismenim otpravcima drugostepene presude. Prvostepeni sud je 4. februara 2011. godine otpravio parničnim strankama drugostepenu presudu.

Osnovni sud u Leskovcu je 29. aprila 2011. godine doneo rešenje P. 9880/2010, kojim je obavezao tužioce da na ime troškova parničnog postupka isplate tužiocu iznos od 44.100,00 dinara. Prvostepeno rešenje je postalo pravnosnažno 13. maja 2011. godine, imajući u vidu da parnične stranke nisu podnele žalbu protiv tog rešenja u zakonom propisanom roku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbe člana 10. Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali na predmetni parnični postupak, afirmisale su načelo efikasnog postupanja suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 11. septembra 1997. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu i da je predmet pravnosnažno okončan 13. maja 2011. godine, uzimajući u obzir da parnične stranke nisu podnele žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu P. 9880/2010 od 29. aprila 2011. godine, kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacioni spor trajao skoro 14 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, četrnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (obiman dokazni postupak koji je prouzrokovan usled činjenice da su dva nalaza veštaka psihijatrijske struke bila protivrečna jedan drugome, te je prvostepeni sud angažovao Sudsko–psihijatrijski odbor Medicinskog fakulteta u Beogradu, radi veštačenja na okolnost postojanja poslovne sposobnosti sada pok. Radmile Mitić za zaključenje navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju), imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice , ne može prihvatiti da je razumno da se postupak u dve sudske instance okonča nakon nepunih 14 godina , te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih prvostepenih sudova, pre svega Opštinskog suda u Leskovcu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe septembra 1997. godine do januara 2007. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Leskovcu, radi postupanja po žalbi tužilaca izjavljenoj protiv prvostepene presude. Činjenice da je Opštinski sud u Leskovcu održao prvo ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari nakon sedam meseci od dana podnošenja tužbe, te da je Sudsko–psihijatrijski odbor Medicinskog fakulteta u Beogradu tek nakon dve godine dostavio parničnom sudu nalaz i mišljenje i da je posle toga prvostepeni sud naredno ročište za glavnu raspravu održao tek nakon dve godine i pet meseci od dana dostavljanja nalaza i mišljenja, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom obligacionom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Budući da je drugostepeni postupak trajao tri godine i četiri meseca, Ustavni sud je zaključio da postoji i veliki doprinos Okružnog suda u Leskovcu (Apelacioni sud u Nišu je doneo drugostepenu presudu u roku od pet meseca nakon preuzimanja predmeta) zbog prekomerno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz iznetih razloga, a uzimajući u obzir i da je Osnovni sud u Leskovcu tek nakon osam meseci od dana prijema spisa predmeta otpravio parničnim stranakama presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 781/10 od 27. maja 2010. godine, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ust avnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti