Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u privrednom sporu

Kratak pregled

Odbijena je kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „Terra Production“ DOO izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda. Ustavni sud je ocenio da primena materijalnog i procesnog prava od strane redovnog suda nije bila proizvoljna i da nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva za usluge pakovanja „Terra Production“ DOO iz Inđij e, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Privrednog društva za usluge pakovanja „Terra Production“ DOO izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6077/12 od 14. novembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo za usluge pakovanja „Terra Production“ DOO iz Inđij e je podnelo , 23. januara 2013. godine, preko punomoćnika Željke Motike, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6077/12 od 14. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je osporenom presudom, pre svega, pogrešno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku; da je drugostepeni sud zaključio da je na tuženom bilo da dokaže da je tužiocu prigovarao zbog neispunjenja ugovornih obaveza, odnosno da je ugovor raskinut zbog neispunjenja i da se tuženi sam angažovao na ispunjenju obaveze dobijanja upotrebne dozvole i uknjižbe; da je pogrešno primenio odredbu člana 361. Zakona o obligacionim odnosima, jer je rok zastrelosti računao od trenutka kada je izvršena uknjižba novoizgrađenog objekta tuženog; da je sud osnov za svoju odluku našao u činjenici da su parnične stranke zaključile ugovor o pružanju „project management“ usluga 30. marta 2007. godine kojim se tužilac obavezao da realizuje fazu projektovanja, izgradnje i nadzora projektom spremanjem administrativne dokumentacije vezane za dobijanje svih dozvola do dobijanja upotrebne dozvole i uknjiženja novoizgrađenog objekta tuženog; da je iako tužilac nije dostavio dokaze da je ugovorene obaveze i izvršio, drugostepeni sud pretpostavio da je jedini rok za računanje zastarelosti trenutak uknjižbe objekta; da je protivno članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku ob avezan da tužiocu isplati utuženi iznos u koji je uključen i porez na dodatu vrednost, odnosno da je pogrešnom primenom prava u oblasti obračunavanja i iskazivanja poreza na dodatu vrednost obavezan na isplatu dugovanog, suprotno imperativnim poreskim propisima Republike Srbije. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakao i zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u osporene presude i priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 583/12 od 12. marta 2012. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca „Festlent“ DOO, Beograd, kojim je tražio da se obaveže tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe da tužiocu isplati iznos od 23.600,00 evra , sa kamatom po stopi Centralne evropske banke počev od 26. januara 2011. godine do isplate, a stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva isplata novčanog potraživanja tužioca u iznosu od 23.600,00 evra, sa pripadajućom kamatom, u dinarskoj protivvrednosti, a po osnovu pruženih usluga; da su parnične stranke zaključile ugovor o pružanju project management usluga od 30. marta 2007. godine , i to tuženi kao naručilac i tužilac kao izvršilac; da je predmet ugovora pružanje usluga modela „project management“ vezanog za realizaciju faze projektovanja, izgradnje, nadzora, upravljanja projektom i spremanja administrativne dokumentacije vezane za dobijanje svih dozvola do dobijanja upotrebne dozvole i uknjiženja novoizgrađenog objekta u Inđiji, kao očekivane investicije tuženog; da je prema članu 5. ugovora, cena usluge ugovorena u iznosu od 62.500,00 evra, u koju nije uključen PDV, te da će se uplata vršiti u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate; da je članom 6. ugovora predviđeno da će tuženi isplatu ugovorene cene vršiti prema privremenim mesečnim situacijama; da je članom 7. ugovora određeno da je ugovor na snazi do izdavanja upotrebne dozvole za objekat i upisa objekta u relevantne javne knjige i registar nepokretnosti; da je rešenjem Opštine Inđija Odeljenja za urbanizam, komunalno stambene poslove i zaštitu životne sredine broj 02-351-2-324/08-300 od 8. decembra 2008. godine odobrena upotreba proizvodno-poslovnog objekta investitora, tuženog i da se prema prepisu lista nepokretnosti broj 5078, KO Inđija 1 – deo 3 od 1. avgusta 2011. godine, tuženi uknjižio kao vlasnik navedenog izgrađenog objekta i da je na osnovu pruženih usluga tužilac tuženom dostavio predračun broj 62004 od 9. septembra 2008. godine u iznosu od 23.600,00 evra , sa obračunitm PDV-om i u istom kao datum dospelosti obaveze odredio 16. septembar 2008. godine. Prvostepeni sud je odlučujući o istaknutom prigovoru zastarelosti tužiočevog potraživanja našao da je isti osnovan, jer je u predračunu tužioca broj 62004 od 9. septembra 2008. godine kao dan dospelosti obaveze određen 16. septembar 2008. godine, te je primenom odredbe člana 361. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelost počela da teče 18. septembra 2008. godine, a da je 17. septembar 2008. godine bio dan kada je tužilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze od tuženog. Dalje sledi, da kako je zastarelost počela da teče 18. septembra 2008. godine, a tužilac je tužbu podneo 26. januara 2012. godine, to proizlazi da je ista podneta nakon roka od tri godine iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima i da je potraživanje tužioca zastarelo.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6077/12 od 14. novembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, preinačena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 583/12 od 12. marta 2012. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 23.600,00 evra, sa kamatom po stopi Evropske centralne banke počev od 26. januara 2011. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednje kursu NBS na dan isplate i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke ove presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka. Iz obraz loženja osporene presude proizlazi: da se činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti, s obzirom na to da je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da je prvostepeni sud pravilno našao da se u konkretnom slučaju ima primeniti trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, ali da je pogrešno odredio trenutak od koga počinje da teče trogodišnji rok; da prema članu 361. Zakona o obligacionim odnosima, rok zastarelosti počinje da teče prvog narednog dana od kada je poverilac mogao tražiti ispunjenje obaveze od dužnika, odnosno da je rok zastarelosti u konkretnom slučaju počeo da teče prvog narednog dana od dana kada je tužilac mogao tražiti ispunjenje obaveze od tuženog, a ne od trenutka kada je on predračunom pozvao tuženog na ispunjenje; da je prema ugovoru o pružanju „project management“ usluga od 30. marta 2007. godine, tužilac preuzeo obavezu da realizuje fazu projektovanja, izgradnje, nadzora, upravljanja projektom i spremanja administrativne dokumentacije vezane za dobijanje svih dozvola do dobijanja upotrebne dozvole i uknjiženja novoizgrađenog objekta tuženog, te da je uknjižba izvršena dana 1. avgusta 2011. godine; da je tužilac mogao tražiti ispunjenje obaveze isplatom cene tek nakon izvršene uknjižbe, kada je rok zastarelosti i počeo da teče i da činjenica kada je tužilac dostavio predračun tuženom ne utiče na početak roka zastarelosti, već samo može uticati na nastupanje docnje tuženog u izmirenju ugovorne obaveze i da kako je tužilac ispunjenje obaveze tuženog mogao da traži tek nakon što je izvršena uknjižba predmetnog objekta, a da je predmetno potraživanje utužio 26. januara 2012. godine, to na osnovu člana 360. Zakona o obligacionim odnosima , u konkretnom slučaju nije prestalo pravo tužioca da zahteva ispunjenje obaveze. U osporenoj presudi je istaknuto da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u pogledu člana 223. Zakona o parničnom postupku o teretu dokazivanja koja je, po svojoj prirodi, odredba materijalno pravnog karaktera. Naime, drugostepeni sud ističe da je tužilac dostavio dokaze da je ugovornu obavezu ispunio, jer je objekat u vezi koga su iste obaveze ugovorene dobio upotrebnu dozvolu i uknjižen je u javnom registru, te da stoga u situaciji kada je tuženi već platio deo cene za pružene usluge tužioca po osnovu navedenog ugovora, to je pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja na tuženom bilo da dokaže da je tužiocu prigovarao zbog neispunjenja ugovornih obaveza, odnosno da je ugovor raskinut zbog neispunjenja i da se lično tuženi angažovao na ispunjenju obaveze dobijanja upotrebne dozvole i uknjižbe objekta, a kako tuženi nije predložio niti dostavio dokaze na navedene okolnosti, to ima snositi posledice nedokazanih navoda i tvrdnji.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano : da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze i da se s ud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.) ; da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine i da z astarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu (član 374.).

Zakonom o porezu na dodatu vrednost ("Službeni glasnik RS", br. 84/04, 86/04, 61/05 i 61/07 ) bilo je propisano: da se ovim zakonom uvodi porez na dodatu vrednost u Republici Srbiji i da je PDV opšti porez na potrošnju koji se obračunava i plaća na isporuku dobara i pružanje usluga, u svim fazama proizvodnje i prometa dobara i usluga, kao i na uvoz dobara, osim ako ovim zakonom nije drukčije propisano (član 1.) ; da su predmet oporezivanja PDV: isporuka dobara i pružanje usluga ( u daljem tekstu: promet dobara i usluga) koje poreski obveznik izvrši u Republici uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti i uvoz dobara u Republiku (član 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi označenog Ustavom zajemčen og prava u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava , i to odredaba Zakona o obligacionim odnosima i na pogrešnoj primeni procesnog prava, i to odredaba Zakona o parničnom postupku.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je predmet tužbenog zahteva potraživanje tužioca po predračunu broj 62004 od 9. septembra 2008. godine u iznosu od 23.600,00 evra sa pripadajućom kamatom, u dinarskoj protivvrednosti po osnovu ugovora o pružanju „project management“ usluga od 30. marta 2007. godine.

Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud u osporenoj presudi, polazeći od odredbe člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima stao na stanovište da su parnične stranke bile u obligacionom odnosu po osnovu ugovora o pružanju „project management“ usluga od 30. marta 2007. godine i da je tužilac preuzeo obaveze iz ugovora do dobijanja upotrebne dozvole i uknjiženja novoizgrađenog objekta tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud je ocenio da su u osporenoj presudi dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi, zbog kojih je tužilac mogao tražiti ispunjenje obaveze isplatom cene tek nakon izvršene uknjižbe, 1. avgusta 2011. godine, kada je počeo da teče rok zastarelosti i pored činjenice da je tuženom dostavio predračun , koji ne može uticati na početak roka zastarelosti, već samo na nastupanje docnje tuženog u izmirenju svoje ugovorne obaveze.

Imajući u vidu navode podnosioca o pogrešnoj primeni pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud ističe da tužilac dokazuje činjenice koje su od značaja za primenu materijalnopravne norme koja se ima primeniti na činjenični skup bitan za presuđenje, a tuženi činjenice koje su od značaja za osujećenje ili odbijanje tužbenog zahteva. Stranke imaju obavezu dokazivanja činjenica bitnih za nastanak ili ostvarivanje prava, kao i onih koje sprečavaju nastanak ili ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je na osnovu utvrđenih činjenica i okolnosti, kao i procesnopravnih odredaba koje su od značaja za odlučivanje, ocenio da je zaključak drugostepenog suda i u ovom delu ustavnopravno prihvatljiv, s obzirom na to da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, u toku postupka i u odgovoru na tužbu isticao da tužilac nikada nije izvršio sve ugovorene usluge, već da je jednostrano prestao sa pružanjem ugovorenih usluga, ali da nije dostavio dokaze da je prigovarao zbog neispunjenja ugovornih obaveza, odnosno da je ugovor raskinut zbog neispunjenja, ili da je morao lično preduzimati radnje na ispunjenju obaveze dobijanja upotrebne dozvole i uknjižbe objekta.

Ceneći i navode podnosioca ustavne žalbe o nedozvoljenom raspolaganju stranaka iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer se tužbenim zahtevom potražuje iznos glavnog duga, uvećan za porez na dodatu vrednost, Ustavni sud nalazi da je obračunavnje poreza na dodatu vrednost regulisano odredbama Zakona o porezu na dodatu vrednost, a predmet oporezivanja na dodatu vrednost je isporuka dobara i pružanje usluga koje poreski obveznik izvrši u Republici uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti , kao i uvoz dobara u Republiku. Imajući u vidu, da je tužbenim zahtevom pored glavnog duga tuženog za pružene usluge izvršeno i uračuvanje poreza na dodatu vrednost, koje ima osnova u Zakonu o porezu na dodatu vrednost, to raspolaganje tužioca ne može predstavljati nedozvoljeno raspolaganje iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud, za svoje stavove dao jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog i procesnog prava, te da tumačenje suda dato u obrazloženju osporene presude ne izaziva sumnju u proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud ocenio da presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6077/12 od 14. novembra 2012. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti