Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Neprihvatljivo dugo trajanje posledica je značajnog perioda neaktivnosti prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vitomira Sajića iz Ljiga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vitomira Sajića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 1023/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Ljigu u predmet ima K. 80/04 i K. 65/07) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vitomir Sajić iz Ljiga je , 4. jula 201 2. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Valjevu K. 1023/10 od 1. septembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5714/11 od 29. marta 201 2. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je presudom Osnovnog suda u Valjevu K. 1023/10 od 01. septembra 2011. godine osuđen zbog krivičnog del a zloupotreb a službenog položaja iz člana 359. st av 4. u vezi sa st. 1. i 2. Krivičnog zakonika i krivičnog dela f alsifikovanje služb ene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi sa st. 1. i 2. istog zakonika; da je postupak protiv njega pokrenut 6. avgusta 2004. godine i da se vodio pred Opštinskim sudom u Ljigu, a potom pred Osnovnim sudom u Valjevu; da je u toku postupka rešenjem Okružnog suda u Valjevu ukinuta prva prvostepena presuda koja je bila osuđujuća; da je „krivični postupak neopravdano dugo trajao zahvaljujući sudećem sudiji i nameri da po svaku cenu nađe veštaka koji bi veštačio kako to odgovara sudu, a ne kako odgovar istini“; da je „na kraju nađen veštak koji veštačio po cenama u vreme veštačenja, a ne u vreme kada je bio kritični događaj“; da na suđenje nije dolazio samo kada je bio bolestan; da „sam predmet nije bio toliko komplikovan da je tražio toliko vremensko trajanje postupka“; da nije tačno da je izvršio krivična dela za koja je osuđen i da nije „ništa slagao“, odnosno da nije „nikom dao nešto što ne pripada“, da je i presuda Apelacionog suda u Beogradu „nezakonita“ i da je „ na njeno dobijanje“ čekao dugo „van svih zakonskih rokova“. Iz svega napred iznetog, podnosilac ustavne žalbe zaključuje da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete, te „poništi i ukine“ osporen e presud e.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu K. 1023/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Ljigu, a potom pred Osnovnim sudom u Valjevu, koji je pravnosnažno okončan 29. marta 201 2. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5714/11.

Krivični postupak je pokrenut pred tadašnjim Opštinskim sudom u Ljigu, donošenjem rešenja istražnog sudije da se protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe , sprovede istraga (rešenje Ki. 9/04 od 19. aprila 2004. godine), koje je potvrđeno rešenjem krivičnog vanpretresnog veća istog suda Kv. 63/04 od 15. maja 2004. godine.

Tokom istražnog postupka ispitano je ukupno osam svedoka i obavljeno je veštačenje „upotrebne i tržišne vrednosti podrumskih prostorija“ od strane veštaka građevinske struke .

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Ljigu je 6. avgusta 2004. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu zbog krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi sa st. 1. i 2. Krivičnog zakona Republike Srbije, krivičnog dela navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 235. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. istog zakona.

Protiv navedene optužnice podnosilac ustavne žalbe je podneo prigovor, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Opštinskog suda u Ljigu Kv. 131/04 od 15. novembra 2004. godine, nakon čega je optužnica stupila na pravnu snagu i 10. februara 2005. godine je glavni pretres zakazan za 3. mart 2005. godine .

Opštinskii sud u Ljigu je do donošenja prve prvostepene presude glavni pretres zakazao 15 puta, i to:

- tokom 2005. godine devet puta – dva puta nije održan (jedanput jer nije obezbeđeno prisustvo sudije porotnika, a drugi put jer nije pristupio branilac podnosioca ustavne žalbe);

- tokom 2006. godine šest puta – tri puta nije održan (dva puta zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe koji je dostavio medicinsku dokumentaciju da je bolestan, a jedanput jer niko od pozvanih lica nije pristupio, dakle ni podnosilac ustavne žalbe, koji je podneo zahtev za izuzeće postupajućeg predsednika veća).

Opštinski sud u Ljigu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 26. juna 2006. godine doneo presudu K. 80/04 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo falsifikovanje službene isprave i krivično delo zloupotreba službenog položaja i izrekao mu je uslovnu osudu, dok ga je za krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja oslobodio od optužbe. Navedena presuda je, u žalbenom postupku, ukinuta rešenjem Okružnog suda u Valjevu Kž 1. 238/07 od 29. maja 200 7. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Predmet je nakon toga u Opštinskom sudu u Ljigu dobio novi broj K. 65/07.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Ljigu, a od 1. janura 2010. godine Osnovni sud u Valjevu je glavni pretres zakazao 14 puta, i to:

- tokom 2007. godine dva puta – oba puta održan;

- tokom 2008. godine tri puta – jedanput nije održan, jer je branilac tražio odlaganje;

- u periodu od 31. marta 2008. do 12. oktobra 2009. godine u postupku nije preduzeta niti jedna radnja;

- tokom 2009. godine dva puta – oba puta neodržan zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe koji je bio bolestan o čemu je sudu dostavio medicinsku dokumentaciju;

- tokom 2010. godine četiri puta – sva četiri puta održan;

- tokom 2011. godine tri puta – jedanput neodržan zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe koji je uredno pozvan, a izostanak nije opravdao.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Osnovni sud u Valjevu je 1. septembra 2011. godine doneo osporenu presudu K. 1023/10 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi sa st. 1. i 2. Krivičnog zakonika i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa st. 1. i 2. Krivičnog zakonika i izrekao mu je uslovnu osudu tako što mu je utvrdio jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od deset meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od dve godine ne izvrši novo krivično delo. Istom presudom podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe za krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. stav 1. Krivičnog zakonika.

Navedena presuda je potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5714/11 od 29. marta 2011. godine .

4. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 19. aprila 2004. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 29. marta 201 2. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 5714/11 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao skoro osam godina, što samo po sebi izaziva sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored samog vremena trajanja utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivična del a koj a su stavljen a na teret okrivljenom u krivičnom postupku, Ustavni sud prihvata da je nadležni sud trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja i izvede više dokaza od kojih je zavisila odluka o postojanju krivičn ih dela, ali smatra da složenost tih pitanja i obim dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od skoro osam godina.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe, kao okrivljenom , bilo u interesu da se postupak što pre okonča, kao i da četiri puta iz opravdanih razloga, zbog bolesti, nije pristupio na glavni pretres (o čemu je sudu prilagao medicinsku dokumentaciju) . Takođe, Sud je utvrdio i da podnosilac ustavne žalbe dva puta nije pristupio na glavni pretres iako je uredno pozvan (jedanput jer je tražio izuzeće postupajućeg sudije).

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran dva puta pred dve sudske instance, kao i da je prva prvostepena presuda doneta nakon nepune dve godine od podizanja optužnice, pri čemu je glavni pretres zakazivan i održavan u primerenim rokovima. Međutim, Ustavni sud posebno ukazuje na uočljiv period neaktivnosti prvostepenog suda u periodu od 31. marta 2008. do 12. oktobra 2009. godine za koje vreme nije preduzeta niti jedna procesna radnja. Stoga Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnog suda ne može smatrati efikasnim i delotvornim, budući da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Navedena neaktivnost prvostepenog suda je, po oceni Ustavnog suda , uzrokovala odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovel a do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon skoro osam godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstv a pravde. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno period neaktivnosti prvostepenog suda, ali i činjenicu da glavni pretres više puta nije održan zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe koji je svoje izostanke usled bolesti opravdavao dostavljanjem uredne medicinske dokumentacije, što se svakako ne može staviti na teret podnosiocu, ali ni nadležnom prvostepenom sudu . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano ukazivali na to da mu je osporenom presudom povređeno označeno ustavno pravo. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je podnosilac trebalo da bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi ne ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić