Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 11 godina i osam meseci. Neefikasnost sudova, posebno dvostruko ukidanje prvostepenih presuda, uzrokovalo je prekomerno trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. J . iz Gornjih Runjana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. J . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 109/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J . iz Gornjih Runjana izjavio je , 5. jula 2012. godine, preko punomoćnika G . J, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 109/07 od 22. septembra 2008. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1190/10 od 4. februara 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 589/11 od 29. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na rad zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, te čl. 36 i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 109/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnica iz radnog odnosa, čija se dužina osporava, trajala 11 godina zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, postupajući suprotno stavu Vrhovnog suda Srbije utvrđenom 9. oktobra 2000. godine na sednici građanskog odeljenja; da podnosiocu ustavne žalbe radni odnos nije mogao prestati 17. aprila 2000. godine, jer je on toga dana dobio poziv da se javi na posao, već tek pet dana kasnije, kako je to propisano Zakonom o radnim odnosima; da su sudovi bili dužni da primene navedeni pravni stav Vrhovnog suda Srbije i da podnosiocu pruže sudsku zaštitu, kao što su to uradili drugim radnicima koji su se našli u sličnim situacijama, zbog čega smatra da su mu povređena prava iz čl. 36. i 60. Ustava. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu materijalne štete i to na ime troškova sudskog postupka, kao i na ime izgubljenih zarada tokom trajanja predmetne parnice, dok zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istaknut.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 109/07, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. juna 2000. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog „I. O.“ d.o.o. Beograd, tražeći da sud poništi rešenje direktora tuženog M. broj 3436 od 10. maja 2000. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos, kao i da obaveže tuženog da tužioca vrati na rad.

Tuženi je 2. oktobra 2000. godine odgovorio na tužbu, osporavajući tužbeni zahtev u celini. Pripremno ročište zakazano za 4. oktobar 2000. godine, nije održano jer uredno pozvani tuženi nije došao, dok je naredno pripremno ročište zakazano za 18. oktobar 2000. godine, održano.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 4. decembra 2000. godine. Opštinski sud je nakon ročišta održanog 8. februara 2001. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 104/00, kojom je poništio rešenje direktora tuženog M. br. 3436 od 10. maja 2000. godine o prestanku radnog odnosa tužioca i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad na odgovarajuće radno mesto.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je doneo rešenje Gž1. 660/01 od 12. decembra 2001. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 104/00 od 8. februara 2001. godine i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u toku 2002. godine pred Opštinskim sudom održano je pet ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka i tužioca kao stranke. Ročište zakazano za 15. oktobar je odloženo, jer nije bila poznata adresa svedoka koga je sud trebao da sasluša.

Tokom 2003. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana, jer uredno pozvani svedok nije došao, odnosno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

U toku 2004. godine samo je jedno ročište za glavnu raspravu održano, dok preostala tri nisu, jer sud nije dobio tražene podatke od drugih državnih organa (carine, policije) i javnog preduzeća, koji su bili od značaja za dalji tok postupka.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 22. mart 2005. godine nije održano, jer je tužilac imao smrtni slučaj u porodici, a do kraja 2005. godine jedno ročište je održano, dok ročište zakazano za 26. septembar nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu u 2006. godini, Opštinski sud je 5. jula, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 36/02, kojom je u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud je doneo rešenje Gž1. 138/07 od 21. februara 2007. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P1. 36/02 od 5. jula 2006. godine i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku u toku 2007. godine pred Opštinskim sudom održana su tri ročišta za glavnu raspravu. Ročište zakazano za 19. novembar nije održano (iz zapisnika sa ročišta se ne vidi razlog neodržavanja ročišta), dok ročište zakazano za 17. decembar nije održano, jer svedok nije bio uredno pozvan.

Nakon dva neodržana ročišta (jedno zbog „promena u veću“, a drugo jer svedok koga je trebalo saslušati nije došao, a nije bilo dokaza da je bio uredno pozvan) i tri održana u 2008. godini, Opštinski sud je 22. septembra, zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P1. 109/07, kojom je u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Pismeni otpravak presude dostavljen je 17. decembra 2008. godine strankama.

Postupajući po žalbi tužioca od 22. decembra 2008. godine, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž1. 1190/10 od 4. februara 2011. godine, kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda P1. 109/07 od 22. septembra 2008. godine.

Tužilac je 17. maja 2011. godine izjavio reviziju protiv presude Apelacionog suda Gž1. 1190/10 od 4. februara 2011. godine, koju je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Rev2. 589/11 od 29. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužiocu rešenjem direktora tuženog M. br. 3436 od 10. maja 2000. godine prestao radni odnos 17. aprila 2000. godine zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno, počev od 18. aprila 2000. godine, pa do 24. aprila 2000. godine; da je tužilac od 14. oktobra 1999. godine bio raspoređen na radno mesto izolatera i upućen na privremeno plaćeno odsustvo u periodu od 28. juna 1999. godine na određeno vreme, a najduže do 28. juna 2000. godine, s tim što je bio dužan, ukoliko se ukaže potreba za vršenjem njegovih poslova i radnih zadataka i po pozivu, da se javi na rad u roku od pet dana, sa čim je tužilac tada - juna meseca 1999. godine bio upoznat; da je tužilac 8. oktobra 1999. godine po odobrenju tehničkog direktora, otišao da radi u Moskvu; da je tužiocu rešenje o upućivanju na privremeno odsustvo od 14. oktobra 1999. godine poslato na kućnu adresu 21. oktobra 1999. godine, kada se nalazio u inostranstvu; da je direktor tuženog telegramima od 22. marta i 24. marta 2000. godine pozivao tužioca da dođe na rad, s tim što je prvi telegram primila njegova supruga, a drugi njegov sin, pri čemu je tužilac bio obavešten o sadržini tih telegrama; da je trećim telegramom od 13. aprila 2000. godine obavešten da se 17. aprila 2000. godine javi na posao; da međutim, tužilac nije želeo da napusti ugovorene poslove u Moskvi, pa je od tehničkog direktora zatražio da mu produži odsustvo, ali je dobio odgovor da to nije moguće; da se tužilac 21. jula 2000. godine vratio u zemlju. Dalje je navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom odredaba člana 87. st. 1. i 2. i člana 108. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik PC“, broj 55/96) odbili kao neosnovan tužbeni zahtev; da je pravilan zaključak da je tužilac bio dužan da prekine plaćeno odsustvo, vrati se iz Moskve i javi na rad kod poslodavca, s obzirom na to da je znao da je rešenjem o upućivanju na plaćeno odsustvo bilo predviđeno ovlašćenje poslodavca da u toku njegovog trajanja može pozvati zaposlenog da se javi na rad u preduzeću, ukoliko se ukaže potreba za njegovim radnim angažovanjem; da je stoga tužilac bio dužan da se javi na posao najkasnije 17. aprila 2000. godine; da kako tužiocu nije bio odobren produžetak plaćenog odsustva, a nije se javio na posao 17. aprila 2000. godine, već se vratio tek 21. jula 2000. godine; to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da mu je prestao radni odnos na osnovu člana 108. stav 1. tačka 1. tada važećeg Zakona o radnim odnosima, a zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno; da su neosnovani revizijski navodi da je pravo tužioca povređeno na taj način što je rešenje o upućivanju na plaćeno odsustvo doneto posle njegovog odlaska u inostranstvo i što mu to rešenje nije dostavljeno lično, s obzirom na to da je sa njegovom sadržinom bio upoznat pre odlaska u inostranstvo, u junu 1999. godine, kada je bio upozoren i na posledice neodazivanja na poziv tuženog; da okolnosti da su telegrame za tužioca primili njegova supruga i sin ne ukazuje na povredu pravila o dostavljanju, s obzirom na to da je ono izvršeno prema odredbi člana 74. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, odraslim članovima njegovog porodičnog domaćinstva koji su zatečeni prilikom dostavljanja, a koji su obavestili tužioca o sadržini telegrama, s obzirom na to da je on tada, u Moskvi, zatražio produženje odsustva; da se preostalim revizijskim navodima pobija utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog u smislu odredbe člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. O dredbom Ustava, na čiju se povredu ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96) bilo je propisano: da s tupanjem na rad zaposleni preuzima dužnosti i obaveze na radu i u vezi sa radom (u daljem tekstu: radne obaveze), utvrđene zakonom i kolektivnim ugovorom, kao i da zaposleni koji svojom krivicom ne ispunjava radne obaveze ili se ne pridržava odluka donesenih kod poslodavca odgovara za učinjenu povredu radne obaveze, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom (član 87. st. 1. i 2.); da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu, od strane poslodavca ako je neopravdano izostao s posla pet radnih dana uzastopno, odnosno sedam radnih dana s prekidima u toku tri meseca (član 108. stav 1. tačka 1)).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je postupak pokrenut 22. juna 2000. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 29. februara 2012. godine , donošenjem osporene revizijske presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, koji je trajao 11 godina i osam meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi mogao opravdati jedanaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu kojim je tražio da se utvrdi da je rešenje o otkazu nezakonito, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da ni podnosilac ustavne žalbe, niti njegov punomoćnik nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Ustavni sud ukazuje da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome, govori i činjenica da su tokom ove parnice donete čak tri prvostepene presude od kojih su dve bile ukinute i vraćene prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine “ ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u prvom delu izreke usvojio ustavnu žalbu.

Ustavni sud nalazi da, u situaciji kada podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete, donošenje ove odluke predstavlja pravičan i dovoljan vid zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, Ustavni sud ukazuje da saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu razloge ustavne žalbe koji se zasnivaju isključivo na tome da podnosiocu radni odnos nije mogao prestati 17. aprila 2000. godine, već pet dana kasnije, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi, u konkretnom slučaju, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud četvrtog stepena još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

S obzirom na to da uz ustavnu žalbu nisu priložene presude kojima bi se argumentovala tvrdnja o nejednakom postupanju sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud se istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije posebno bavio. Takođe, Ustavni sud nije razmatrao ni navode o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer se podnosilac samo formalno pozvao na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Imajući u vidu da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama nisu povređen a označena ustavna prava, to ne postoji osno v za naknadu materijalne štete .

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti