Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku rehabilitacije
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Apelacionog suda u Nišu u postupku rehabilitacije. Utvrđeno je da je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, jer drugostepeni sud nije dao dovoljne i jasne razloge o ključnim pitanjima.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-5692/2014
02.07.2020.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba R. M . i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Nišu Rehž. 54/14 od 5. juna 201 4. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Nišu Rehž. 54/14 od 5. juna 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Reh. 20/14 od 17. marta 201 4. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. R. M . iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 2. jula 201 4. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Rehž. 54/14 od 5. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 34. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu preinačeno rešenje Višeg suda u Leskovcu Reh. 20/14 od 17. marta 2014. godine i odbijen zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, za rehabilitaciju njegovog pokojnog oca Lj. M. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, u predmetnom postupku rehabilitacije traženo je utvrđenje ništavosti krivičnih presuda kojima je njegov otac oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela privredne saradnje sa okupatorom i osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom i na konfiskaciju udela u fabrici crepa, a koju je njegov otac osnovao zajedno sa još četiri lica 1935. godine. S tim u vezi, ukazao je na činjenicu da je i Ustavom Kraljevine Jugoslavije bilo utvrđeno da se kazna može ustanoviti samo zakonom i primeniti jedino na dela za koja je zakon unapred rekao da će se tom kaznom kazniti (član 8.), kao i da je svojina bila zajemčena (član 22.). Naveo je da je u toku predmetnog postupka ukazivao na činjenicu da njegov otac nije dobrovoljno sarađivao sa okupatorom, već da je na to bio prinuđen pod pretnjom lišenja života, ističući da je to bilo poznato i sudu u krivičnom postupku, ali da sud to nije uzeo u obzir, jer ne bi mogao da osudi njegovog oca zbog privredne saradnje sa okupatorom. Smatra da je to upravo dokaz na osnovu koga proizlazi da su presude donete iz političkih i ideoloških razloga na „unapred namontiranim procesima“, kako bi se oduzele fabrike vlasnicima i kako bi se ostvarila, u to vreme, poznata parola tada vladajuće partije - „ Fabrike-radnicima, zemlja-seljacima“. U tom kontekstu, istakao je da mu je pravo na pravično suđenje povređeno zbog propusta Apelacionog suda u Nišu da razmotri odlučne činjenice i dokaze da su presude donete iz političkih i ideoloških razloga, sa ciljem oduzimanja fabrike. Pored toga, osporio je i pravnu ocenu Apelacionog suda u Nišu da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je njegov pokojni otac osuđen za krivično delo koje u vreme izvršenja nije bilo predviđeno kao krivično delo. U prilog tome naveo je da su i Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, kao i Odluka ASNOS-a, doneti posle izvršenje dela za koje je njegov pokojni otac oglašen krivim i osuđen. Iz navedenih razloga smatra da mu je povređeno i pravo na pr avnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava. Predložio je da Ustavni sud poništi osporeno rešenje Apelacionog suda u Nišu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za re šavanje ove ustavnosudske stvari:
Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Reh. 20/14 od 17. marta 2014. godine usvojen je zahtev predlagača R. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, za rehabilitaciju sada pokojnog Lj . M , bivšeg iz S, i utvrđeno je da su u odnosu na pokojnog Lj. M . presuda Okružnog suda u Vranju Kap. 43/46-3 od 21. maja 1946. godine, presuda Vrhovnog s uda Narodne republike Srbije Kž. 957/46 od 14. juna 1946. godine i presuda Sreskog suda u Vladičinom Hanu Konf. 25/46 od 26. avgusta 1946. godine ništave od dana njihovog donošenja, kao i da su ništave sve pravne posledice ovih presuda u odnosu na njega, a zbog izvršene povrede prava iz člana 1. stav 2. u vezi člana 5. stav 2. tačka 1) Zakona o rehabilitaciji, te je utvrđeno i da se pokojni Lj. M . smatra neosuđivanim. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac u zahtevu za rehabilitaciju naveo da njegov otac nije bio član nijedne vojne formacije, niti je sarađivao sa okupatorom, već se bavio pečalbarskim poslovima da bi prehranio svoju porodicu, te da smatra da je njegov otac progonjen i kažnjavan, kao i da mu je imovina konfiskovana, iz političkih razloga; da je prvostepeni sud, nakon sprovedenog dokaznog postupka, utvrdio da je sada pokojni Lj. M, inače otac podnosioca zahteva, bio pošten i ugledan domaćin koji se radi izdržavanja svoje porodice bavio zemljoradnjom i pečalbarstvom, kao i da je imao 20 procenata učešća u imovini Fabrike crepa „B .“ u Vladičinom Hanu; da je presudom Okružnog suda u Vranju Kap. 43/46-3 od 21. maja 1946. godine Lj . M . oglašen krivim, zajedno sa ostalim optuženima, što je za vreme rata i okupacije svoju fabriku crepa stavio u službu okupatora, stavivši time i svoju stručnu spremu u službu okupatora, tako što je nemačku i bugarsku okupatorsku vojnu vlast snabdevao ciglom i crepom radi izgradnje postrojenja u rudnicima „M.“ i „B. P .“, kao i za potrebe obezbeđenja bugarskoj vojsci u pravljenju bunkera, čime je jačao ekonomsku snagu i ratni potencijal neprijatelja, te je time učinio krivično delo iz člana 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, pa ga je sud osudio na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od šest meseci i na konfiskaciju Fabrike c repa „B.“ u Vladičinom Hanu; da je presudom Vrhovnog suda Narodne republike Srbije Kž. 957/46 od 14. juna 1946. godine potvrđena prvostepena presuda u pogledu krivice, dok je u pogledu odluke o kazni izmenjena tako što je optuženi kažnjen samo delimičnom konfiskacijom imovine – udela koji ima u Fabrici crepa, i to primenom člana 4. Odluke Predsedništva ASNOS-a, kao blažeg propisa u odnosu na član 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, iz razloga što optuženi nisu manifestovali naroči ti obim zalaganja i naročitu prilježnost u saradnji sa okupatorom; da je, na osnovu navedenih krivičnih presuda, Sreski sud u Vladičinom Hanu presudom Konf. 25/46 od 26. avgusta 1946. godine konfiskovao udeo svih osuđenih, pa i pokojnog Lj. M, koji su imali u Fabrici crepa „B .“ u V. H, a koji se sastojao od nepokretnih i pokretnih stvari bliže navedenih u samoj odluci; da je sud , kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, našao da je zahtev za rehabilitaciju pokojnog Lj. M . osnovan; da je pokojni Lj. M . oglašen krivim i osuđen za krivično delo iz člana 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, koji je donet 10. avgusta 1945. godine, a stupio je na snagu 25. avgusta 1945. godine, odnosno koji je izmenjen 16. jula 1946. godine, pri čemu je Vrhovni sud presudom od 14. juna 1946. godine, primenio kao blaži propis , u odnosu na navedeni zakon , Odluku Predsedništva ASNOS-a, a sve za radnju izvršenja koja se prema opisu iz presude Okružnog suda u Vranju desila za vreme rata i okupacije u Vladičinom Hanu; da polazeći od nesporne činjenice da je Vladičin Han, kao mesto izvršenja krivičnog dela, oslobođen 8. septembra 1944. godine, a imajući u vidu okolnost da je pokojni Lj. M . oglašen krivim i osuđen za delatnost koja se prema opisu iz navedene presude odigrala za vreme rata i okupacije, proizlazi da to delo u vreme izvršenja nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo, pa je sud našao da pokojni Lj . M . ima pravo na rehabilitaciju, iz razloga što je sudska odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda ; da je, u konkretnom slučaju, za kažnjavanje pokojnog Lj. M, u odnosu na Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, primenjena kao blaža odredba člana 4. Odluke Predsedništva ASNOS-a; da je, pored navedenog, bio donet i Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, te praktično drugih zakonskih propisa u to vreme, osim napred navedenih u ovoj oblasti, nije bilo, pa prema tome nije bilo osnova za primenu člana 18. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države kao blažeg zakona.
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Rehž. 54/14 od 5. juna 2014. godine preinačeno je rešenje Višeg suda u Leskovcu Reh. 20/14 od 17. marta 2014. godine i odbijen je zahtev predlagača za rehabilitaciju pokojno g Lj . M. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je zaključak prvostepenog suda da je navedenim krivičnim presudama pokojni Lj. M . osuđen za krivično delo koje u vreme izvršenja nije bilo predviđeno u zakonu kao krivično delo, te da su sudske odluke donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da je odredbom člana 1. Zakona o rehabilitaciji propisano da se rehabilituju lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije; da iz navedene zakonske odredbe proizlazi da je za osnovanost zahteva za rehabilitaciju potrebno da se ispune oba zakonom propisana uslova, i to da je lice čija se rehabilitacija zahteva lišeno života, slobode ili nekih drugih prava i da je lišenje tih prava izvršeno iz političkih ili ideoloških razloga; da je u ovom slučaju utvrđeno da je pokojni Lj . M . lišen slobode, imovinskih i drugih prava, ali da je za osnovanost zahteva potrebno i da je lišenja prava izvršeno iz političkih i ideoloških razloga; da iz utvrđenih činjenica, u konkretnom slučaju, ne proizlazi da je otac podnosioca zahteva lišen slobode i drugih prava iz političkih ili ideoloških razloga, već da se naprotiv radilo o zaštiti određenih društvenih vrednosti; da ovo tim pre jer je i sam podnosilac zahteva naveo da njegov otac nije bio člana vojnih formacija, niti politički angažovan; da je pogrešan i zaključak prvostepenog suda da je pokojni Lj . M . navedenim sudskim odluka osuđen za krivično delo koje u vreme izvršenja nije bilo predviđeno kao krivično delo, a iz razloga što iz presude Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije od 14. juna 1946. godine proizlazi da je , u konkretnom slučaju , primenjena odredba člana 18. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, prema kojoj se za dela izvršena pre stupanja na snagu ovog zakona primenjuje blaži zakon; da kako je, u konkretnom slučaju, Odluka ASNOS-a u poređenju sa Zakonom o krivičnim delima protiv naroda i države blaža, to je Vrhovni sud NR Srbije preinačio prvostepenu odluku u pogledu krivične sankcije i istu odmerio po članu 4. Odluke Predsedništva ASNOS-a o sud u za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti, što upućuje na zaključak da je navedeno delo u vreme izvršenja bilo propisano kao krivično delo; da iz napred navedenog razloga proizlazi zaključak da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za rehabilitaciju pokojnog Lj . S . predviđeni članom 1. Zakona o rehabilitaciji, pa je Apelacioni sud preinačio prvostepeno rešenje.
4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.) .
Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona: 1) na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke; 2) izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije; 3) sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije; 4) sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije (član 1. stav 1.); da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (član 1. stav 2.); da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 1.); da rehabilitacija u skladu sa ovim zakonom može biti po sili zakona (zakonska rehabilitacija) ili sudskom odlukom (sudska rehabilitacija) (član 4. stav 1.); da sud u slučaju zakonske rehabilitacije donosi odluku kojom utvrđuje da je lice rehabilitovano po sili zakona, a u slučaju sudske rehabilitacije sud ga svojom odlukom rehabilituje (član 4. stav 2.); da se po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) ovog zakona čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana (član 5. stav 2. tačka 1)); da o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje viši sud (član 10. stav 1.); da sud pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 60 dana od dana prijema zahteva (član 13. stav 1.); da sud može i samostalno istraživati činjenice koje stranka nije iznela (član 13. stav 2.).
Odlukom o Sudu za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti („Službeni glasnik Srbije“, broj 3/45) (u daljem tekstu Odluka ASNOS-a) bilo je propisano: da se zločinima i prestupima protiv srpske nacionalne časti, u smislu ove odluke, smatraju sva ona dela, kojima se šteti ili može štetiti ugledu i časti srpskog naroda i njegovoj borbenoj otpornoj snazi, ukoliko ta dela ne spadaju u veleizdaju i pomaganje okupatora u vršenju ratnih zločina (član 1. stav 1.); da će se tako uzeti za zločin, odnosno prestup politička, propagandna, kulturna, umetnička, privredna, pravna, administrativna i druga saradnja sa okupatorom ili domaćim izdajnicima, te da se kao oblici takvih saradnji, primera radi, smatra i obavljanje liferacija za račun okupatora (član 2. tačka a)); da će se za gornja dela kažnjavati – a) gubitkom nacionalne časti, b) lakim ili teškim prisilnim radom i v) konfiskacijom imovine u korist države (član 4. stav 1.); da će se konfiskacije imovine, potpuna ili delimična, izricati uvek ako je u pitanju krivično delo protiv srpske nacionalne časti kojim se išlo na lično bogaćenje, ili kad se teže vređala čast srpskog naroda i njegova borbena snaga, kao da će se prilikom konfiskacije imovine voditi računa o njegovoj nezbrinutoj užoj porodici (član 4. stav 4.); da ova odluka stupa na snagu odmah (član 26.). U Odluci je konstatovano da je doneta 11. decembra 1944. godine od strane Predsedništva Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije , a ispod teksta Odluke u zagradi je navedeno da je Odluka obnarodovana i stupila na snagu 19. decembra 1944. godine. Odluka je objavljena u „Službenom glasniku Srbije“, broj 3/45, 10. marta 1945. godine.
Zakonom o krivičnim delima protiv naroda i države („Službeni list Demokratske Federativne Jugoslavije“, broj 66/45) bilo je propisano: da lica koja za vreme rata privredno sarađuju sa neprijateljem, odnosno okupatorom, tj. koja svoja industrijska, trgovačka, transportna ili druga preduzeća ili svoju stručnu spremu stave na raspoloženje neprijatelju za ciljeve proizvodnje , odnosno sami proizvode predmete koji jačaju ekonomsku snagu i ratni potencijal neprijatelja, ili njihova saradnja s neprijateljem sadrži naročito teške oblike eksploatacije i pritiska na radnike uz pomoć okupatorskih vlasti, kazniće se lišenjem slobode s prinudnim radom do deset godina i konfiskacijom imovine (član 10.); da se za krivična dela iz ovog zakona mogu, i gde nije naročito predviđeno , izreći uz glavnu kaznu i druge sporedne kazne po Zakonu o vrstama kazni (član 13. stav 2)); da će se dela izvršena pre stupanja na snagu ovog zakona, a koja još nisu presuđena, kazniti po ovom zakonu, ako su njegove odredbe blažije od ranijih zakonskih propisa (član 18. stav 1)); da stupanjem na snagu ovog zakona prestaju važiti svi zakonski propisi koji su u suprotnosti sa njegovim odredbama (član 20.); da ovaj zakon stupa na snagu kad se objavi u „Službenom listu Demokratske Federativne Jugoslavije“ (član 21). Zakon je objavljen u „Službenom listu Demokratske Federativne Jugoslavije“, broj 66/45, 1. septembra 1945. godine.
Odluka o ukidanju i nevažnosti svih pravnih propisa donetih od strane okupatora i njihovih pomagača za vreme okupacije; o važnosti odluka koje su za to vreme donete; o ukidanju pravnih propisa koji su bili na snazi u času neprijateljske okupacije („Službeni list DFJ“, broj 4/45), koju je donelo Predsedništvo Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugosl avije, 3. februara 1945. godine, objavljena je 13. februara 1945. godine, a bilo je predviđeno da stupa na snagu danom obnarodovanja. Odredbom člana 2. Odluke bilo je propisano da se pravni propisi koji su bili na snazi u času neprijateljske okupacije (do dana 6. aprila 1941. godine) ukidaju, ukoliko su u suprotnosti s tekovinama narodno-oslobodilačke borbe, s deklaracijama i odlukama Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije i Zemaljskih antifašističkih veća pojedinih federalnih jedinica i njihovih predstavništava, kao i pravnim propisima donetim od Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i njegovih povereništava, vlada i pojedinih povereništava federalnih jedinica.
Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list Federativne Narodne Republike Jugoslavije“, broj 86/46) stupio je na snagu 3. novembra 1946. godine.
5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na propustu drugostepenog suda da obrazloži osporenu odluku u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.
Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgiadis protiv Grčke , broj predstavke 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, ipak, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van de Hurk protiv Holandije , broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke , broj predstavke 12945/87, od 16. decembra 1992. godine, stav 33.).
Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o rehabilitaciji, kojima je predviđeno da pravo na rehabilitaciju imaju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do stupanja na snagu ovog zakona, inter alia, sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije (član 1. stav 1. tačka 3)). Prema odredbi člana 1. stav 2. navedenog zakona, pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Rehabilitacija podrazumeva utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti takvih odluka (član 3. stav 1.) i ona, u skladu sa zakonom, može biti zakonska ili sudska (član 4. stav 1.). Odredbom člana 5. navedenog zakona taksativno su propisani slučajevi u kojima se lica rehabilituju po sili zakona, uključujući i lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) navedenog zakona. Tako je odredbom člana 5. stav 2. tačka 1) propisano da se po sili zakona rehabilituju navedena lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije propisana.
Polazeći od navedenih zakonskih odredbi, Ustavni sud konstatuje da postoje dve vrste rehabilitacije, te da je uloga suda u postupku rehabilitacije upravo uslovljena time da li se radi o zakonskoj ili sudskoj rehabilitaciji. Kada je reč o rehabilitaciji po sili zakona, zakonska pretpostavka je da je do lišenja života, slobode ili drugih prava, došlo iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, odnosno, da ukoliko se radi o licima koja su lišena tih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke, da je takva odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Stoga je zadatak suda prvenstveno u tome da utvrdi da li lice čija se rehabilitacija traži ispunjava zakonom propisane uslove za ovu vrstu rehabilitacije.
Sa druge strane, zadatak suda u postupku sudske rehabilitacije je da utvrdi da li je donošenje takve odluke bilo motivisano političkim, verskim, nacionalnim ili ideološkim razlozima, a što sud utvrđuje na posredan način ispitivanjem da li je odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Ustavni sud konstatuje da prilikom utvrđivanja da li je određena sudska odluka doneta u skladu sa načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, sudsku odluku treba ceniti sa stanovišta načela i standarda koji su važili u vreme njenog donošenja, a ne u skladu sa savremenim pravnim načelima i standardima koji tada nisu ni bili ustanovljeni, te se stoga i nisu mogli primenjivati. Takvo pravno stanovište zauzeli su i redovni sudovi u svojim odlukama koji, po pravilu, cene da li su predmetni sudski postupci vođeni u skladu sa tada važećim zakonima i opštim principima krivičnog prava. Prema pravnom shvatanju redovnih sudova, ocena da li su sudske odluke donete u skladu sa navedenim načelima i standardima se utvrđuje ispitivanjem da li su u predmetnom postupku poštovana procesna načela i prava (pravo na odbranu, načelo kontradiktornosti i neposrednosti, pravo na obrazloženu presudu, pravo na pravni lek i dr.), kao i ispitivanjem srazmernosti izrečene krivične sankcije. Takvo pravno shvatanje, po oceni Ustavnog suda, zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog prava (vid. Odluku Ustavnog suda Už-1671/2014 od 21. decembra 2017. godine („Službeni glasnik RS“, broj 7/18)).
Ustavni sud nalazi da u tom kontekstu treba posmatrati i da li je osporeno rešenje obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Naime, potrebno je razmotriti da li je Apelacioni sud u Nišu, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, utvrdio i obrazložio ključne argumente za donošenje odluke kojom je odbio predmetni zahtev za rehabilitaciju.
U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud usvojio predmetni zahtev za rehabilitaciju pokojnog oca podnosioca, i to ceneći da se radi o zakonskoj rehabilitaciji, a što proizlazi i iz same izreke rešenja kojom je utvrđena ništavost predmetnih sudskih odluka, zbog izvršene povrede prava iz člana 1. stav 2. u vezi člana 5. stav 2. tačka 1. Zakona o rehabilitaciji. U tom smislu, prvostepeni sud je i utvrđivao činjenice relevantne za odlučivanje o osnovanosti predmetnog zahteva. Tako je utvrdio da je podnosiočev otac na osnovu sudskih odluka oglašen krivim za krivično delo iz člana 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, da je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od šest meseci i na konfiskaciju udela u fabrici crepa, koji se sastojao od određenih nepokretnih i pokretnih stvari. Pozivajući se, pored ostalog, i na odredbu člana 5. stav 2. tačka 1) Zakona o rehabilitaciji, prvostepeni sud je konstatovao da je Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, na osnovu koga je otac podnosioca oglašen krivim i osuđen, stupio na snagu 25. avgusta 1945. godine. Polazeći od toga, te nesporne činjenice da je Vladičin Han, mesto izvršenja krivičnog dela, oslobođen 8. septembra 1944. godine, a da je otac podnosioca oglašen krivim i osuđen za delatnost koja se prema opisu iz presude odigrala za vreme rata i okupacije, te da takvo delo nije bilo zakonom određeno kao kažnjivo delo, prvostepeni sud je ocenio da pokojni otac podnosioca ima pravo na rehabilitaciju.
Po oceni Apelacionog suda u Nišu iznetoj u osporenom rešenju, ovakav zaključak prvostepenog suda zasnovan je na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ovo iz razloga što drugostepeni sud nalazi da iz odredbe člana 1. Zakona o rehabilitaciji (pogrešno je citirana sadržina člana 1. ranije važećeg Zakona o rehabilitaciji) proizlazi da je za osnovanost zahteva za rehabilitaciju potrebno da se ispune oba zakonom propisana uslova , i to da je lice čija se rehabilitacija zahteva lišeno života, slobode ili nekih drugih prava i da je lišenje tih prav izvršeno iz političkih ili ideoloških razloga, te da, u konkretnom slučaju, iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je podnosiočev otac lišen slobode i drugih prava iz političkih i ideoloških razloga. Drugostepeni sud je ocenio i da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je otac podnosioca navedenim sudskim odlukama osuđen za krivično delo koje u vreme izvršenje nije bilo predviđeno kao krivično delo, te da su sudske odluke donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima prava i sloboda.
S obzirom na prethodno navedeno, može se zaključiti da je drugostepeni sud ocenio da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za zakonsku rehabilitaciju, te da je predmetni zahtev razmatrao kao zahtev za sudsk u rehabilitacij u. Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda da je za osnovanost zahteva za rehabilitaciju neophodno utvrditi da je do lišenja života, slobode ili drugih prava došlo iz političkih ili ideoloških razloga, ili pak drugih zakonom predviđenih razloga. Međutim, sud da bi to utvrdio u postupku sudske rehabilitacije mora ceniti konkretne sudske odluke i utvrditi da li su one donete u skladu sa načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. U situaciji kada je, kao u konkretnom slučaju, izostalo utvrđenje bilo kakvih činjenica za ocenu suda o predmetnim sudskim odlukama, već se prvostepeni sud bavio samo utvrđivanjem činjenica vezanih za postojanje uslova za zakonsku rehabilitaciju, tj. da li je podnosiočev otac sudskim odlukama kažnjen za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo, ne može se, po oceni Ustavnog suda, smatrati da je drugostepeni sud u osporenoj odluci utvrdio i obrazložio ključne argumente za ocenu da otac podnosioca nije lišen slobode i drugih prava iz političkih i ideoloških razloga. Ovo posebno iz razloga što drugostepeni sud takvu svoju ocenu zasniva isključivo na konstataciji da se, u konkretnom slučaju, radilo „o zaštiti određenih društvenih vrednosti“. Iz navedenog proizlazi da sud, u suštini, smatra da samo postojanje pravnosnažne krivične presude kojom je podnosiočev otac osuđen i kažnjen za krivično delo, a koje je kao takvo upravo zakonom propisano radi zaštite „određenih društvenih vrednosti“, samo po sebi isključuje mogućnost postojanja političkih i ideoloških razloga za lišenje slobode i drugih prava, odnosno razloga za rehabilitaciju. Ovakav stav nema svoje pravno utemeljenje u odredbama Zakona o rehabilitaciji. Naime, o dredbama člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o rehabilitaciji izričito je propisano da pravo na rehabilitaciju imaju i lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, dok su odredbama člana 5. stav 2. navedenog zakona predviđeni slučajevi u kojima se lica koja su sudskim ili administrativnom odlukom kažnjena za određena krivična dela rehabilituju po sili zakona, i to zbog prirode tih krivičnih dela. Kad je reč o osudi zbog drugih krivičnih dela, sudovi su u postupku sudske rehabilitacije dužni da utvrde da li je donošenje sudske odluke bilo motivisano političkim i ideološkim razlozima. Pored toga, Ustavni sud nalazi da ni činjenica da je podnosilac zahteva naveo da njegov otac nije bio član vojnih formacija, niti je bio politički angažovan, a kojom drugostepeni sud potkrepljuje svoju ocenu o odsustvu političkih i ideoloških razloga, ne može se smatrati ustavnopravno utemeljenim argumentom za takvu pravnu ocenu. Ovo stoga što iz sadržine odredaba Zakona o rehabilitaciji ne proizlazi da se postojanje političkih ili ideoloških razloga za lišavanje života, slobode ili drugih prava, kao osnova za rehabilitaciju nekog lica , može utvrditi samo ako je lice bilo vojno ili politički angažovano. Pri tome, treba imati u vidu da je podnosilac u postupku rehabilitacije te činjenice upravo isticao u prilog tvrdnji da je motiv progona i kažnjavanja njegovog pokojnog oca bio političko-ideološki, tj. da je ono preduzeto u cilju konfiskacije imovine. Međutim, o ovim tvrdnjama podnosioca sud se nije uopšte izjašnjavao .
Što ste tiče ocene Apelacionog suda u Nišu o pogrešnom zaključivanju prvostepenog suda da je otac podnosioca navedenim sudskim odlukama osuđen za krivično delo koje u vreme izvršenje nije bilo predviđeno kao krivično delo, Ustavni sud konstatuje da drugostepeni sud takvu svoju ocenu obrazlaže time da je prilikom osude za predmetno krivično delo bila primenjena Odluk a ASNOS-a, kao blaži zakon, a što upućuje na zaključak da je navedeno delo u vreme izvršenja bilo propisano kao krivično delo.
S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da iz sadržine odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o rehabilitaciji kojom je, pored ostalog, propisano da se po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tačka 3) ovog zakona, a koja su sudskom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo, ne proizlazi da retroaktivna primena zakona, sama po sebi, predstavlja razlog za zakonsku rehabilitaciju. Smisao navedene zakonske odredbe je da se, po sili zakona, rehabilituju sva ona lica koja su kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo. U situaciji kada je neko lice osuđeno za krivično delo prema zakonu koji nije važio u vreme izvršenja dela, ali koje je bilo predviđeno kao krivično delo i prema zakonu koji je važio u vreme izvršenja dela, ne može se smatrati da je ispunjen navedeni uslov za zakonsku rehabilitaciju. U prilog tome govori i sadržina drugih zakonskih odredaba iz kojih, kao što je već prethodno rečeno, proizlazi da redovni sud u postupku rehabilitacije ne vrši ocenu zakonitosti i pravilnosti sudske ili administrativne odluke čije utvrđenje ništavosti je traženo, a koja podrazumeva i pravilnu primenu materijalnog prava. Takav stav je Ustavni sud zauzeo i u navedenoj Odluci Už-1671/2014 od 21. decembra 2017. godine.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud propustio da navede razloge na kojima temelji svoju ocenu da je lice čija se rehabilitacija traži bilo osuđeno za delo koje je u vreme izvršenja radnje bilo predviđeno ranije važećim propisima kao krivično delo, već je izneo samo paušalnu ocenu o tome. Naime, sama činjenica da je Odluka ASNOS-a „primenjena kao blaži propis“ prilikom određivanja kazne za učinjeno krivično delo, ne može se a priori smatrati osnovom za takvu pravnu ocenu. Drugostepeni sud nije cenio ni pravnu prirodu, ni sadržinu, niti pak vremensko važenje te odluke, a na osnovu čega bi bilo moguće izvesti takav zaključak. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je Odluka ASNOS-a doneta 11. decembra 1944. godine, a da je stupila na snagu 19. decembra 1944. godine. S obzirom na to da je u predmetnom postupku utvrđeno da prema opisu radnje krivičnog dela iz pravnosnažne krivične presude, a kojom je otac podnosioca oglašen krivim i osuđen, proizlazi da je radnja izvršena za vreme rata i okupacije u Vladičinom Hanu, te da je nesporna činjenica da je Vladičin Han, kao mesto izvršenja dela, oslobođen 8. septembra 1944. godine, proizlazi da drugostepeni sud nije razmotrio i uzeo u obzir sve relevantne činjenice za pravnu ocenu o spornom pitanju.
Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosilac tokom postupka rehabilitacije, kao i u ustavnoj žalbi, isticao da je njegov pokojni otac bio progonjen i kažnjavan, kao i da mu je imovina konfiskovana, iz političkih i ideoloških razloga , posebno ukazujući na to da je cilj takvih „unapred namontiranih procesa“ bio zapravo taj da se fabrike oduzmu vlasnicima. U tom kontekstu, podnosilac je istakao i povredu principa zakonitosti, koje je kao jedno od osnovnih načela pravne države važilo i u vreme donošenja predmetnih krivičnih presuda, te je stoga i Zakonom o rehabilitaciji povreda tog načela propisana kao jedan od razloga za rehabilitaciju po sili zakona. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud u žalbenom postupku morao uzeti u obzir i ceniti sve relevantne činjenice prilikom ocene ispunjenosti uslova za rehabilitaciju. Ovo se, posebno odnosi, na povredu principa zakonitosti kao razloga za zakonsku rehabilitaciju, koju ne samo da je podnosilac istakao, već je bio i osnov za usvajanje zahteva od strane prvostepenog suda. Načelo zakonitosti, jedno je od najznačajnijih dostignuća krivičnog prava i principa pravne države, koje se uobičajeno izražava latinskom maksimom: nullum crimen, nulla poena sine lege – nema krivičnog dela, niti kazne bez zakona, što se u osnovi odnosi na nekoliko važnih zahteva, uključujući i zahtev da krivična dela moraju da budu zakonski predviđena, odnosno propisana kao krivična dela, kao i kazne za njih, pre nego što su delikti izvršeni , što znači da se zabranjuje retroaktivna primena krivičnog zakona, mada se omogućava takvo povratno dejstvo određene materijalne krivičnopravne norme, ako je ona povoljnija (blaži zakon) za okrivljenog - nullum crimen nulla poena sine lege praevia (vid. Odluku Ustavnog suda Už-6463/2016 od 22. novembra 2018. godine („Službeni glasnik RS“, broj 6/19)) . Upravo je i odredbom člana 5. stav 2. tačka 2) Zakona o rehabilitaciji propisano da se po sili zakona rehabilituju lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana. Stoga, po oceni Ustavnog suda, u situaciji kada podnosilac ukazuje da je konfiskacija imovine (fabrike), kazna koja je izrečena njegovom pokojnom ocu, upravo bila cilj predmetnog krivičnog postupka, i kada ističe povredu principa zakonitosti, drugostepeni sud ne samo da je propustio da obrazloži i iznese ključne argumente za svoju ocenu da nije bilo retroaktivne primene krivičnog zakona u pogledu krivičnog dela, već nije uopšte cenio pitanje retroaktivne primene krivičnog zakona u pogledu izrečene sankcije – konfiskacije imovine.
Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da Apelacioni sud u Nišu u osporenom rešenju nije dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge na kojima zasniva svoju pravnu ocenu o neosnovanosti predmetnog zahteva za rehabilitaciju.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Rehž. 54/14 od 5. juna 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja, i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Reh. 54/14 od 17. marta 2014. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku redovnog suda o tome da li je predmetni zahtev za rehabilitaciju osnovan, jer će odluku o tome doneti nadležan sud, primenom merodavnog prava.
7. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se osporeni akt ne može dovesti u vezi sa Ustavom utvrđenom sadržinom navedenog prava, imajući u vidu da se u postupku rehabilitacije utvrđuje samo ispunjenost uslova za rehabilitaciju lica koje je iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišeno života, slobode ili nekih drugih prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.