Povreda prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja žalbenog krivičnog postupka duže od dve godine. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete, dok je ostale navode žalbe odbacio kao očigledno neosnovane.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Ivkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. novembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Ivkovića i utvrđuje da je u žalbenom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 13198/10 i u postupku koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Kž1. 3962/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Ivković iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 12 . jula 2013. godine, preko punomoćnika Zore Dobričanin Nikodinović, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 13198/10 od 29. decembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 3962/11 od 17. aprila 2013. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 34. st. 1. i 3. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u žalbenom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 13198/10 i u postupku koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Kž1. 3962/11.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je optužnica protiv okrivljenog, ovde podnosioca, podignuta 25. avgusta 2008. godine, a da je krivično delo koje mu je stavljeno na teret, prema navodima iste optužnice , izvršeno 12. maja 2005. godine, te da je protekom roka od više od tri godine od navodno izvršenog krivičnog dela do podizanja optužnice povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pre svega od strane nadležnog javnog tužioca koji je postupak pokrenuo tek nakon više od tri godine; da je spis Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 13198/10 dostavljen Apelacionom sudu u Beogradu u avgustu 2011. godine, a da je drugostepena presuda doneta 17. aprila 2013. godine, nakon skoro dve godine; da je predmet vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu tek 3. juna 2013. godine, a da je drugostepena presuda dostavljena braniocu okrivljenog tek 19. juna 2013. godine, te da je i ovako dugim trajanjem drugostepenog postupka povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac u ustavnoj žalbi dalje ističe da su odbijeni svi dokazni predlozi odbrane „zbog nepotrebnog prolongiranja krivičnog postupka“, kao i da su korišćeni iskazi svedoka iz drugog krivičnog postupka, zbog čega ovim svedocima nije mogao da postavlja pitanja, na koji način je došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi i da okrivljeni u svom iskazu u svojstvu svedoka u postupku pred Posebnim odeljenjem nije naveo da se radi o događajima iz juna 2000. godine, već o događajima koji su se zbili polovinom 2000. godine – verovatno juna meseca, te da je pogrešan zaključak suda da se radi o junu te godine, na koji način je povređena pretpostavka nevinosti zagarantovana članom 34. stav 3. Ustava, te da je drugostepeni sud po službenoj dužnosti izmenio pravnu kvalifikaciju krivičnog dela i umesto odredbe člana 206. Krivičnog zakona koja je važila u vreme izvršenje dela, primenio odredbu člana 335. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, na koji način je povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. Ustava.

Povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava podnosilac obrazlaže navodima da je, prema odredbi člana 393. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, drugostepeni sud dužan da svoju odluku sa spisima dostavi sudu prvog stepena najdocnije u roku od četiri meseca, te da bi, da je drugostepeni sud ovako postupio, okrivljeni imao pravo da podnese zahtev za primenu amnestije, s obzirom na to da je Zakon o amnestiji stupio na snagu u novembru 2012. godine, a da je u to vreme spis već više od godinu dana bio u Apelacionom sudu u Beogradu.

Povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava podnosilac zasniva na tvrdnjama da je drugostepeni sud propustio da oceni njegovu podobnost da bude saslušan kao svedok u postupku, imajući u vidu da je prethodno prisustvovao suđenju u istom predmetu.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i da poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalb u, spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 13198/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Peto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 26. avgusta 2008. godine protiv okrivljenog i još dva lica podiglo optužnicu zbog po jednog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 13198/10 od 29. decembra 2010. godine okrivljeni su oglašeni krivim za izvršenje predmetnih krivičnih dela i osuđeni su na kazne zatvora u trajanju od po deset meseci.

Prvostepena presuda je otpravljena iz suda 28. januara 2011. godine. Žalbe su izjavili javni tužilac, branilac podnosioca ustavne žalbe, i to 14. februara 2011. godine (koji je podneo i odgovor na žalbu javnog tužioca), i zajednički branilac okrivljenih V. V. i N. Ć. Nakon više pokušaja da presudu uruči okrivljenom V. V. i nakon pribavljanja obaveštenja od njegovog branioca da nije promenio adresu, sud je ovom okrivljenom dostavio prvostepenu presudu preko oglasne table suda. Spisi su prosleđeni drugostepenom sudu 10. avgusta 2011. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 3962/11 od 17. aprila 2013. godine uvažene su žalbe branilaca okrivljenih i preinačena je prvostepena presuda, tako što su okrivljeni osuđeni na kaznu zatvora u trajanju od po šest meseci, dok su u preostalom delu njihove žalbe odbijene, te je prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena. Istom presudom je izmenjena pravna kvalifikacija krivičnog dela, tako što su oglašeni krivim za po jedno krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika. Predmet je vraćen prvostepenom sudu 3. juna 2013. godine. Okrivljeni je primio drugostepenu presudu 14. juna 2013. godine, a njegov branilac 19. juna 2013. godine.

4. Odredbom člana 27. stav 1. Ustava je propisano da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 34. Ustava je utvrđeno: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se s vako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (stav 3.) .

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je propisano da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, a polazeći od uvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni postupak pokrenut 14. februara 2011. godine, podnošenjem žalbe protiv prvostepene presude, a da je okončan 17. aprila 2013. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 3962/11.

Kada je reč o dužini trajanja žalbenog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na podnosioca žalbeni postupak trajao dve godine i nešto više od dva meseca.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmeta raspravljanja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je, po oceni Suda, imao nesporni interes da se žalbeni postupak okonča efikasno i u razumnom roku. Ocenjujući njegovo ponašanje, Ustavni sud je našao da podnosilac nije doprineo dugom trajanju drugostepenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori takve prirode da ukazuju na njegovu izvesnu složenost, imajuću u vidu da je postupak vođen protiv trojice okrivljenih, da je krivično delo koje im je stavljeno na teret obuhvatalo tri radnje izvršenja i da je za utvrđivanje činjenica neophodnih za donošenje odluke bilo potrebno da sud izvrši uvid u spise predmeta Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu KP. 6/03.

Ispitujući postupanje sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navedeno trajanje žalbenog postupka od dve godine i nešto više od dva meseca može smatrati nerazumno dugim, a da na ovakav stav Suda ne utiču ni činjenice da je drugostepeni sud odlučivao o tri izjavljene žalbe, te da je odluku doneo nakon razmatranja spisa predmeta K. 13198/10 (zajedno sa spisima predmeta Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu KP. 6/03) i obimne prvostepene presude. Ustavni sud napominje da je drugostepeni sud odluku o žalbama doneo u sednici veća, bez održavanja pretresa. Takođe, Ustavni sud naglašava da je značajan doprinos trajanju ovog dela postupka dao i nadležni prvostepeni sud, imajući u vidu da je prvostepenu presudu okrivljenom V. V. uručio tek nakon šest meseci od otprav ljanja, odnosno 28. jula 2011. godine, preko oglasne table suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u žalbenom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 13198/10 i u postupku koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Kž1. 3962/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja drugostepenog postupka, prirodu krivičnog dela za koje je vođen krivični postupak, ocenjenu složenost krivičnog postupka, kao i značaj prava o kome je sud odlučivao, te da, po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je on pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko- socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se okrivljenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Imajući u vidu praksu Ustavnog suda, očigledno su neosnovani navodi podnosioca da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno protekom roka od više od tri godine od navodno izvršenog krivičnog dela do podizanja optužnice, s pbzirom na to da u situaciji kada se krivični postupak pokreće podizanjem tzv. neposredne optužnice, bez prethodnog donošenja rešenja o sprovođenju istrage, pravo na suđenje u razumnom roku ne može biti povređeno u periodu koji prethodi pokretanju krivičnog postupka. Naime, sa stanovišta jemstva prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, relevantan je samo period od pokretanja krivičnog postupka, a ne i period od izvršenja krivičnog dela do pokretanja postupka.

Razmatrajući navode podnosioca da su odbijeni svi dokazni predlozi odbrane „zbog nepotrebnog prolongiranja krivičnog postupka“, kao i da su korišćeni iskazi svedoka iz drugog krivičnog postupka, zbog čega ovim svedocima nije mogao da postavlja pitanja, čime je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac traži instancionu zaštitu, još jednom ponavljajući navode na kojima je zasnivao svoju odbranu u postupku koji je inicirao pred sudom redovnog pravnog leka. Nasuprot tvrdnjama podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže detaljno i jasno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava . Dalje, propust Apelacionog suda u Beogradu da se izjasni o navodu podnosioca da nije mogao biti saslušan kao svedok u postupku jer je prethodno prisustvovao suđenju u istom predmetu, u konkretnom slučaju nije doveo do povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je drugostepeni sud analizirao i cenio sve ostale žalbene navode. Ustavni sud takođe napominje da okolnost da je neko lice prisustvovalo suđenju ne isključuje mogućnost da u istom postupku bude saslušano kao svedok. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao krivični sud još jednom oceni osnovanost žalbenih navoda kojima je osporavana prvostepena presuda u redovnom sudskom postupku i preispita zakonitost osporene drugostepene presude.

U pogledu navoda podnosioca da u svom iskazu datom u postupku pred Posebnim odeljenjem nije naveo da se radi o događajima iz juna 2000. godine, već o događajima koji su se zbili polovinom 2000. godine – verovatno juna meseca, te da je pogrešan zaključak suda da se radi o junu te godine, kao i da je, prema odredbi člana 393. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, drugostepeni sud dužan da svoju odluku sa spisima dostavi sudu prvog stepena najdocnije u roku od četiri meseca, i da bi, da je drugostepeni sud ovako postupio, okrivljeni imao pravo da podnese zahtev za primenu amnestije, s obzirom na to da je Zakon o amnestiji stupio na snagu u novembru 2012. godine, a da je u to vreme spis već više od godinu dana bio u Apelacionom sudu u Beogradu, na koji način je povređeno pravo na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava i pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 3. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu osporenih presuda, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava čija se povreda ističe.

Konačno, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca da je do povrede prava na pravnu sigurnost iz člana 34. stav 1. Ustava došlo usled promene pravne kvalifikacije krivičnog dela i primene odredbe člana 335. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, umesto odredbe člana 206. Krivičnog zakona koja je važila u vreme izvršenje dela, imajući u vidu da je odredbama člana 335. stav 3. Krivičnog zakonika i člana 206. stav 3. Krivičnog zakona propisana identična kazna – kazna zatvora u trajanju od tri meseca do pet godina.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Sledom svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK SUDA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti