Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu zbog zablude prilikom privatizacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda, smatrajući da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Odbačena je žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer postupak od pet godina nije nerazumno dug.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. P . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 22/14 od 27. marta 2014. godine .

2. Odbacuje se ustavna žalba D. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 12978/11.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 2. jula 2014. godine, preko punomoćnika M. G, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 12978/1 1 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 22/14 od 27. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je u svojstvu kupca sa prodavcem Agencijom za privatizaciju Republike Srbije 12. decembra 2007. godine zaključio ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije Građevinskog preduzeća „D.“ Novi Sad, po osnovu koga je stekao 70% vlasništva društvenog kapitala u vidu akcija po ugovorenoj kupoprodajnoj ceni u iznosu od 210.000.000,00 dinara; da je zaključenju ugovora prethodio postupak javne aukcije objavljen 26. oktobra 2007. godine, na kome je prijavio svoje učešće, otkupio dokumentaciju i uplatio iznos depozita; da je na javnoj aukciji održanoj 7. decembra 2007. godine ponudio najpovoljniju cenu i u skladu sa tim 12. decembra 2007. godine zaključio ugovor; da je po zaključenju ugovora i preuzimanju rukovodstva nad subjektom privatizacije, saznao za postojanje presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 121/07 od 30. avgusta 2007. godine kojom su preinačene presuda Višeg Trgovinskog suda Pž. 3427/06 od 28. decembra 2006. godine i presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 311/05 od 21. decembra 2005. godine i usvojen zahtev tužioca-protivtuženog u tom postupku – „V.“ DD, Novi Sad protiv tuženog-protivtužioca „D.“ Novi Sad u iznosu od 777.324,90 evra; da Program privatizacije, u delu koji se odnosi na sudske sporove, nije sadržao podatak o navedenoj presudi, niti je tužena do dana održavanja javne aukcije obavestila potencijalne kupce o postojanju iste; da je prikrivanjem obaveza koje proizlaze iz navedene presude, podnosilac doveden u zabludu u pogledu iznosa dospelih dugovanja subjekta privatizacije, zbog čega je pretrpeo štetu; da je ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinut 12. marta 2009. godine; da je predmet tužbenog zahteva tužioca naknada štete u visini isplaćenog dela kupoprodajne cene (439.176,01 evra) i iznosa bankarske garancije koju je tužena naplatila (4.491.000,00 dinara); da prema nalaženju prvostepenog suda, obaveza subjekta privatizacije koja je evidentno postojala na dan javne aukcije i na dan zaključenja ugovora o prodaja društvenog kapitala, nije bila obuhvaćena Programom privatizacije, te da su neistinito i neverodostojno prikazane obaveze subjekta privatizacije, koje padaju na teret kupca kapitala, a koje su objektivno mogle uticati na volju kupaca da se uopšte prijave na javnu aukciju; da je osporenom presudom potvrđena drugostepena presuda kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, usled proizvoljne i arbitr erne primene merodavnog prava; da je revizijski sud potpuno zanemario činjenicu da je tužilac bio u zabludi u pogledu obima svoje obaveze iz predmetnog ugovora, a da tužena kao vršilac javnih ovlašćenja snosi odgovornost za tu zabludu, jer je raspolagala informacijama koje su bitno uticale na zaključenje pravnog posla, a iste nije blagovremeno i u okviru svojih nadležnosti dostavila kupcima; da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je tužba podneta 14. januara 2008. godine; da tužilac svojim postupanjem nije uticao na odugovlačenje postupka, s obzirom na to da nije neopravdano tražio odlaganja ročišta i da je postupao u ostavljenim rokovima bez odlaganja, te da je neopravdano da postupak trajao skoro sedam godina. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 12978/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je 6. februara 2009. godine Trgovinskom sudu u Beogradu, tužbu protiv tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije, radi utvrđenja i naknade štete.

Do donošenja prve presude održano je devet ročišta na kojima su izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem i saslušanjem svedoka.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1988/10 od 25. oktobra 2010. godine je, u stavu prvom izreke, obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 39.491.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na opredeljene iznose počev od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 478.000,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 871/11 od 3. novembra 2011. godine ukinuo ožalbenu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 1988/10 od 25. oktobra 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku održano je pet ročišta i izveden je dokaz dopunskim ekonomskim veštačenjem, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 12978/11 od 31. januara 2013. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade štete isplati iznos od 39.491.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom na opredeljene iznose počev od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 927.700,00 dinara. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je tužilac kao kupac sa tuženom kao prodavcem 12. decembra 2007. godine zaključio ugovor o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije GDP "D.“ Novi Sad, po ugovorenoj ceni od 210.000.000,00 dinara, u šest jednakih godišnjih rata, u dinarsk oj protivvrednosti; da je prvu ratu u iznosu od 35.000.000,00 dinara isplatao u dva navrata (29. novembra 2007. godine u iznosu od 12.322.000,00 dinara i 13. decembra 2007. godine u iznosu od 22.678.000,00 dinara); da je tužilac preuzeo obavezu da kao kupac u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora investira u osnovna sredstva subjekta privatizacije u iznosu od 4.491.000,00 dinara i da u roku od dve godine održi kontinuitet poslovanja preduzeća u pretežnoj delatnosti za koje je preduzeće bilo registrovano na dan održavanja aukcije i da izvrši obavezu iz socijalnog programa; da je Agencija za privatizaciju utvrdila da kupac nije izvršio ugovorne obaveze i dopisima od 18. decembra 2008, 31. januara i 10. februara 2009. godine ostavila kupcu naknadni rok za izvršenje ugovornih obaveza i isplatu druge rate kupoprodajne cene, uz upozorenje da će se, u smislu člana 41a Zakona o privatizaciji, ugovor o prodaji kapitala smatrati raskinutim zbog neispunjenja; da kupac ni u naknadno ostavljenom roku nije postupio po opomeni, te da je tužena donela odluku da se ugovor ima smatrati raskinutim zbog neispunjenja i izvršila je protest i naplatu bankarske garancije , izdate 28. januara 2008. godine, kod A . banke N , na iznos od 4.491.000,00 dinara sa rokom dospeća 12. februar 2009. godine; da je tužilac navedenoj banci isplatio na ime regresa sa troškovima i provizijom ukupno 4.500.000.000,00 dinara.

Prvostepeni sud je utvrdio da su u Programu privatizacije pod tačkom a) evidentirane obaveze u sudskom sporu na dan 31. decembra 2006. godine u pravnosnažno utvrđenim iznosima od 12.450.282,00 dinara, 750.241,02 dinara i 455.400,00 dinara sa pripadajućom kamatom, sa napomenom da je izjavljena revizija 27. februara 2007. godine od strane tužioca „V.“ AD iz Novog Sada u sporu sa tuženim „D.“ iz Novog Sada (subjekt privatizacije) protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3427/06 od 28. decembra 2006. godine; da u glavnoj knjizi subjekta privatizacije, niti u bilo kom drugom knjigovodstvenom dokumentu knjiženom kao obaveza prema dobavljaču „V.“ AD iz Novog Sada na dan 31. decembra 2006. godine nije iskazana obaveza od 777.324,90 evra ili protivvrednost ovog iznosa u dinarima. Nakon javne aukcije od 7. decembra 2007. godine, zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala 12. decembra 2007. godine i preuzimanja upravljanja subjektom privatizacije, tužilac je saznao za postojanje presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 121/07 od 30. avgusta 2007. godine, kojom je obavezan subjekt privatizacije da poveriocu - tužiocu iz tog spora isplati iznos od 777.324,90 evra sa pripadajućom kamatom, a presuda je kod subjekta privatizacije prvi put evidentirana 30. januara 2008. godine. Po dobijanju revizijske presude, subjekt privatizacije je sa poveriocem „V.“ AD iz Novog Sada , 16. decembra 2008. godine, zaključio ugovor o vansudskom poravnanju kojim je konstatovan dug od 57.332.085,00 dinara sa troškovima u iznosu od 1.300.000,00 dinara i dogovorenim plaćanjem duga u osam rata u periodu od 31. decembra 2008. do 31. avgusta 2009. godine. Polazeći od navedenog, prvostepeni sud smatra da je osnovan tužbeni zahtev tužioca na ime naknade štete zbog umanjenja imovine, a u visini prve rate kupoprodajne cene i iznosa naplaćenog po bankarskoj garanciji, jer tužena po osnovu odgovornosti u vršenju javnih ovlašćenja snosi krivicu za ovu zabludu.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2808/13 od 24. oktobra 2013. godine je, u stavu prvom izreke, preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 12978/11 od 31. januara 2013. godine u delu stava prvog izreke i stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete isplati iznos od 39.491.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na opredeljene iznose počev od dospelosti do isplate i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 8.200,00 dinara. Stavom drugim izreke presude ukinuta je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 27.169.000,00 dinara počev od 29. novembra 2007. godine do isplate. Stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 163.400,00 dinara. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je drugostepeni sud izrazio drugačiji pravni stav, po kome smatra da ne postoji odgovornost tužene za tačnost podataka sadržanih u Programu privatizacije, da bi po tom osnovu tužilac mogao da potražuje naknadu štete od tužene; da je tužiocu kao kupcu data mogućnost da izvrši ispitivanje i proveru subjekta privatizacije, njegove imovine i finansijskog poslovanja; da je na dan javne aukcije i na dan zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala, obaveza subjekta privatizacije prema „V.“ AD iz Novog Sada postojala kao pretpostavljena ili moguća obaveza iz revizijskog postupka, jer je Program privatizacije sadržao podatak o tome da je u toku revizijski postupak. Sledom tih razloga, drugo stepeni sud je preinač io prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 22/14 od 27. marta 2014. godine je, u stavu prvom izreke , odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2808/13 od 24. oktobra 2013. godine, a stavom drugim izreke je odbijen, kao neosnovan, zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju tužioca. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da Program privatizacije sadrži podatak o tome da je u toku revizijski postupak po reviziji „V.“ AD Novi Sad od 27. februara 2007. godine; da je preinačujuća presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. 121/07 od 30. avgusta 2007. godine, uručena subjektu privatizacije 20. decembra 2007. godine, a da je ugovor o prodaji društvenog kapitala zaključen 12. decembra 2007. godine, u vreme kada je već doneta revizijska odluka. Revizijski sud ističe da su neosnovani revizijski navodi tužioca da je bio doveden u zabludu od strane tužene, iz razloga što je u privatizacionoj dokumentaciji evidentarano postojanje revizije poverioca subjekta privatizacije; da revizijska presud a nije mogla biti evidentirana imajući u vidu da nije ni postojala u momentu sačinjavanja privatizacione dokumentacije. Po dobijanju revizijske presude subjekt privatizacije je po sporazumu od 16. decembra 2008. godine zaključio vansudsko poravnanje, kojim je poveriocu isplatio dugujući iznos. Pored navedenog, revizijski sud ističe da je tužilac prilikom zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala preuzeo rizik u pogledu ispunjenja ugovora, imajući u vidu moguću izvesnost nastanka obaveze subjekta privatizacije, a u vezi sa odlukom po izjavljenoj reviziji koja je već bila evidentirana u Programu privatizacije (izjavljena protiv nižestepenih presuda u odbijajućem delu tužbenog zahteva 777.324,90 evra). Stoga, revizijski sud nalazi da nema odgovornosti tužene zbog propuštanja da izvrši ispravku i dopunu Programa u skladu sa novim činjenicama, niti postoji uzročno posledična veza između nemogućnosti kupca da izmiri obaveze iz ugovora i propusta tužene da izvrši dopunu Programa privatizacije.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS", br oj 45/05, od 31. maja 2005. godine) , koji je važio u vreme zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, bilo je propisano : da A gencija za privatizaciju jeste pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom, da pored poslova iz stava 1. ovog člana, Agencija za privatizaciju obavlja i poslove stečajnog upravnika, ako je stečajno veće imenuje da obavlja te poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak, da u obavljanju poslova kontrole postupka privatizacije, u smislu propisa o privatizaciji, Agencija proverava procenjenu vrednost kapitala ili imovine subjekta privatizacije, usklađenost programa privatizacije ili programa restrukturiranja sa propisima , usklađenost priliva sredstava po osnovu izvršene prodaje sa ugovorom o prodaji i izvršenje ugovora o prodaji u kojem je Agencija ugovorna strana, kao i prenos akcija bez naknade zaposlenima i da se položaj, prava, dužnosti i druga pitanja od značaja za rad Agencije uređuju posebnim zakonom (član 5.); da Program privatizacije sadrži naročito podatke o poslovanju, vrednosti kapitala ili imovine i obliku organizovanja subjekta privatizacije, da Program privatizacije donosi nadležni organ subjekta privatizacije; da se Program privatizacije dostavlja Agenciji u roku koji ne može biti duži od 90 dana od dana dostavljanja odluke o metodu privatizacije, da se uz program iz stava 3. ovog člana dostavlja izjava odgovornog lica u subjektu privatizacije o tačnosti podataka sadržanih u programu privatizacije i da odgovorno lice odgovara za štetu koju svojom izjavom prouzrokuje subjektu privatizacije ili kupcu kapitala, ako je izjava data grubom nepažnjom ili sa namerom da se šteta prouzrokuje (član 22. st. 1 .-4.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ( "Sl užbeni glasnik RS", br oj 123/07, od 26. decembra 2007. godine) je propisano: da Agencija za privatizaciju jeste pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom, da pored poslova iz stava 1. ovog člana, Agencija za privatizaciju obavlja i poslove stečajnog upravnika, ako je stečajno veće imenuje da obavlja te poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak, kao i poslove likvidacionog upravnika, neposredno ili preko ovlašćenog lica (poverenik Agencije), u skladu sa ovim zakonom, da u obavljanju poslova kontrole postupka privatizacije, u smislu propisa o privatizaciji, Agencija proverava procenjenu vrednost kapitala ili imovine subjekta privatizacije , usklađenost programa privatizacije ili programa restrukturiranja sa propisima , usklađenost priliva sredstava po osnovu izvršene prodaje sa ugovorom o prodaji i izvršenje ugovora o prodaji u kojem je Agencija ugovorna strana, kao i prenos akcija bez naknade zaposlenima i da se p oložaj, prava, dužnosti i druga pitanja od značaja za rad Agencije uređuju se posebnim zakonom (član 5.); da Program privatizacije sadrži naročito podatke o poslovanju, vrednosti kapitala ili imovine i obliku organizovanja subjekta privatizacije, da Program privatizacije donosi nadležni organ subjekta privatizacije, da se Program privatizacije dostavlja Agenciji u roku koji ne može biti duži od 90 dana od dana dostavljanja odluke o metodu privatizacije, da Agencija vrši kontrolu programa iz stava 1. ovog člana i prihvata ga ako taj program sadrži propisane podatke, da se uz program iz stava 3. ovog člana dostavlja izjava odgovornog lica u subjektu privatizacije o tačnosti podataka sadržanih u programu privatizacije i da odgovorno lice odgovara za štetu koju svojom izjavom prouzrokuje subjektu privatizacije ili kupcu kapitala, ako je izjava data grubom nepažnjom ili sa namerom da se šteta prouzrokuje (član 22. st. 1 .-5.).

Uredbom o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom („Službeni glasnik RS", br. 52/05, 91/07, 96/08 i 98/09 ) je propisano : da Agencija objavljuje javni poziv za učešće na aukciji u sredstvima javnog informisanja (štampa, televizija, internet) najranije 30 dana pre dana održavanja aukcije, a u slučaju prodaje udela javni poziv objavljuju zajedno Agencija i Akcijski fond, da javni poziv iz stava 1. ovog člana sadrži - poslovno ime subjekta privatizacije i matični broj subjekta privatizacije, procentualni iznos kapitala ili opis imovine koji se nude na prodaju , odnosno procentualni iznos udela koji se nudi na prodaju , finansijske i druge podatke o subjektu privatizacije od značaja za učesnike aukcije (broj zaposlenih, proizvodi, itd.), mesto i adresu održavanja aukcije, datum i vreme održavanja aukcije, šifru aukcijske prodaje, rok i način podnošenja prijave za učešće na aukciji, datum, vreme i mesto registracije učesnika, cenu, mesto i način dobijanja aukcijske dokumentacije, iznos i način uplate depozita za učešće na aukciji, kratak opis postupka aukcije; početnu cenu za aukciju, sredstva plaćanja, datum, vreme i mesto obilaska subjekta privatizacije, kada se javni poziv za učešće na aukciji odnosi na prodaju kapitala, odnosno imovine i druge podatke od značaja za sprovođenje aukcije (član 9. st . 1. i 2.); da s ubjekt privatizacije i Agencija utvrđuju datum i vreme obilaska subjekta privatizacije i da zainteresovana lica mogu da izvrše obilazak subjekta privatizacije kada potpišu ugovor o čuvanju poverljivih podataka (član 10.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi označenog Ustavom zajemčenog prava u suštini zasniva na proizvoljnoj primeni merodavnog prava zbog stanovišta revizijskog suda o nepostojanju odgovornosti tužene za tačnost podataka sadržanih u Programu privatizacije koja bi predstavljala osnov za naknadu štete.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su sudovi u toku postupka utvrdili da je Program privatizacije subjekta privatizacije „D.“ iz Novog Sada sadržao podatak o tome da je u toku revizijski postupak po reviziji „V.“ AD, Novi Sad, od 27. februara 2007. godine, ali da je, prema stanovištu prvostepenog suda, usled propusta Agencije za privatizaciju, da izvrši ispravku i dopunu Programa u skladu sa novim činjenicama, tužilac onemogućen da izmiri obaveze iz ugovora, usled nove obaveze po presudi, te da stoga kupac ne može snositi krivicu za raskid ugovora, jer je ispunjenje obaveze kupca postalo nemoguće zbog događaja za koji odgovara druga ugovorna strana.

Međutim, polazeći od stanovišta izraženog u drugostepenoj i revizijskoj presudi da je kupac subjekta privatizacije, svojom izjavom i garancijom iz člana 5. tač. 1. i 7. ugovora o kupoprodaji potvrdio da mu je omogućeno da izvrši ispitivanje provere subjekta privatizacije - njegove imovine i finansijskog poslovanja, te da se u potpunosti oslanja na izvršena sopstvena ispitivanja i provere prilikom kupovine kapitala , Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište osporene presude o neosnovanosti tužbenog zahteva. Ovo iz razloga, jer je utvrđeno da je Program privatizacije sadržao podatak o tome da je u toku revizijski postupak po reviziji „V.“ AD, Novi Sad, od 27. februara 2007. godine, odnosno da je u navedenoj dokumentaciji evidentirano postojanje revizije poverioca subjekta privatizacije, te da odluka po reviziji nije mogla biti evidentirana jer nije postojala u momentu sačinjavanja privatizacione dokumentacije. Naime, preinačujuća presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. 121/078 od 30. avgusta 2007. godine dostavljena je subjektu privatizacije 20. decembra 2007. godine, nakon zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala od 12. decembra 2007. godine. Ustavni sud posebno ističe da je revizijski sud naveo ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih smatra da nema odgovornosti tužene za propuštanje da izvrši ispravku i dopunu Programa u skladu sa novim činjenicama, kao i da ne postoji uzročno-posledična veza između nemogućnosti kupca da izmiri obaveze iz ugovora o privatizaciji , što je bio razlog da tužena Agencija za privatizaciju raskine ugovor i propusta tužene da izvrši dopunu Programa, jer je zaključenjem ugovora tužilac kao kupac subjekta privatizacije preuzeo rizik u pogledu ispunjenja ugovora, pa je samim tim postojala i izvesnost nastanka obaveze subjekta privatizacije u vezi sa odlukom po izjavljenoj reviziji, koja je već bila evidentirana u Programu privatizacije.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je revizijski sud za svoje stavove dao jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i člana 58. Ustava nisu osnovane.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kojem su istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom de facto okončan za pet godina.

Ustavni sud je ocenio da se, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje privrednog spora koji se osporava ustavnom žalbom, a koji je bio relativno činjenično i pravno složen, ipak ne može smatrati nerazumno dugim. Naime, parnični postupak je od podnošenja tužbe do okončanja trajao pet godina i u navedenom periodu su izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem, dopunskim ekonomskim veštačenjem i saslušanjem svedoka, zatim je dva puta odlučivano u dve instance, a potom i o izjavljenoj reviziji, te stoga Ustavni sud nalazi da s e navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati utemeljenim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi ovog zajemčenog prava, jer trajanje parničnog postupka ne izlazi iz okvira ustanovljenih standarda suđenja u razumnom roku.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.