Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 17 godina, kao i povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda prilikom tumačenja ugovora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „P. i.“ d.o.o. B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „P. i.“ d.o.o. B. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 209/10 (ranije predmet Trgovinskog suda u Beogradu P. 7720/06).

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „P. i.“ d.o.o. B. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 88/10 od 2. decembra 2010. godine, u stavu drugom izreke , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 88/10 od 2. decembra 2010. godine, u stavu drugom izreke , i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je tuženi-protivtužilac izjavio protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 4203/08 od 5. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „P. i.“ d.o.o. B. izjavilo je 14. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Z. T, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 88/10 od 2. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7720/06.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao duže od 11 godine; da podnosilac smatra da se stav revizijskog suda da se neizmirena obaveza tuženog obračunava po važećim cenama ugovorenih roba na dan presuđenja, zbog čega je odbijen podnosiočev tužbeni zahtev u delu u kome je tražena zakonska zatezna kamata, ne može primeniti u konkretnom slučaju; da ovo stoga što su parnične stranke u ugovoru o kreditu ugovorile robnu klauzulu za ograničeni vremenski period, od dana nastanka obaveze, pa do dana njene dospelosti, da su ugovorile da se o dospelosti vrednost ugovorene robe preračunava u dinare i da od tog dana postoji samo novčana obaveza, na koju, za slučaj kašnjenja, teče zatezna kamata određena zakonom; da je ugovorena primena robne klauzule, ali sa obračunom na dan dospelosti, a ne na dan plaćanja; da takvo ugovaranje nije protivno ni jednoj imperativnoj normi, niti se u presudi Vrhovnog kasacionog suda takva imperativna norma navodi; da je revizijski sud bio dužan da primeni odredbe ugovora o robnom kreditu onako kako su „stipulisane“, a što su učinili prvostepeni i drugostepeni sud; da je Vrhovni kasacioni sud mogao da odbije da primeni navedene ugovorne odredbe samo u slučaju da je našao da su nedozvoljene, odnosno da su protivne prinudnim propisima, javnom poretku ili moralu; da iz navedenog proizilazi da je primena materijalnog prava bila proizvoljna, što je uslovilo i povredu prava na pravično suđenje; da povredu prava na imovinu podnosilac vidi u činjenici da je odbijanjem tužbenog zahteva u delu tražene zakonske kamate potraživanje podnosioca potpuno obezvređeno, zbog postojanja inflacije. Predložio je da Ustavni sud poništi osporenu presudu, ali zahtev za naknadu štete nije istaknut.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 7720/06 (sada predmet Privrednog sud a u Beogradu P. 209/10 ), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao poverilac, podneo je 24. februara 1997. godine Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Privredni sud) predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, kojim je tražio da sud obaveže dužnika – JKP „V . k .“ I, da mu isplati iznos od 3.765.857,32 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 25. februara 1997. godine, pa do konačne isplate. Postupajući po navedenom predlogu, Privredni sud je istoga dana doneo rešenje Iv. 464/97, kojim je odredio predloženo izvršenje.

Dužnik je 6. marta 1997. godine izjavio prigovor protiv rešenja o izvršenju, kojim je osporio u celosti navedeni iznos duga, nakon čega je Privredni sud rešenjem Iv. 464/97 od 8. jula 1997. godine stavio van snage rešenje o izvršenju od 26. februara 1997. godine i predmet ustupio parničnom odeljenju istog suda, radi sprovođenja postupka po tužbi.

Do kraja 1997. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, nakon čega je Privredni sud rešenjem od 31. decembra 1997. godine odredio izvođenje dokaza knjigovodstveno-finansijskim veštačenjem radi utvrđivanja visine duga tuženog prema tužiocu, kao i da će Zavod za sudska veštačenja izvršiti veštačenje.

Pred Privrednim sudom je 4. juna 1998. godine održano ročište, radi rekonstrukcije predmeta. Zavod za sudska veštačenja je 26. avgusta 1998. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje. Tužilac je 26. januara 1998. godine u podnesku istakao da nema primedaba na nalaz i mišljenje veštaka.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 9. februar 1999. godine je odloženo, zbog potrebe da se tužilac izjasni na navode iz podneska tuženog koji je predao sudu na tom ročištu. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. mart je odloženo na molbu tuženog, dok ročište zakazano za 7. maj 1999. godine nije održano, zbog proglašenog ratnog stanja. Tužilac je podneskom od 2. jula 1999. godine urgirao da se zakaže novo ročište. Privredni sud je 27. septembra 1999. godine zaključio glavnu raspravu i istoga dana doneo presudu P. 536/97, kojom je, pored ostalog, usvojio tužbeni zahtev i u stavu drugom izreke obavezao tuženog da mu plati iznos od 2.959.136,49 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos glavnog duga, počev od 1. februara 1997. godine, pa do isplate, dok je u stavu četvrtom konstatovano da je tužba povučena za iznos od 806.720,83 dinara.

U međuvremenu, podnosilac ustavne žalbe, kao poverilac, podneo je 26. juna 2000. godine Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave (okončane situacije), kojim je tražio da sud obaveže dužnika – JKP „V. k.“ I, da mu isplati iznos od 2.738.698,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 1. avgusta 1998. godine, pa do konačne isplate.

Sud je zaključkom Iv. 349/2000 od 25. avgusta 2000. godine naložio poveriocu da uredi predlog za izvršenje tako što će dostaviti broj žiro računa poverioca, a ne žiro račun punomoćnika poverioca.

Poverilac je u podnesku od 21. avgusta 2000. godine istakao da je u predlogu za izvršenje dostavljen njegov broj žiro računa, a ne žiro račun punomoćnika poverioca, što je sud uvažio i 13. septembra 2000. godine doneo rešenje o izvršenju Iv. 349/2000, kojim je odredio predloženo izvršenje na osnovu verodostojne isprave .

Dužnik je 21. septembra 2000. godine izjavio prigovor protiv rešenja o izvršenju, kojim je osporio u celosti navedeni iznos duga, nakon čega je sud rešenjem Ipv (Iv) 84/2000 od 30. oktobra 2000. godine stavio van snage rešenje o izvršenju Iv. 349/2000 od 13. septembra 2000. godine i predmet ustupio parničnom odeljenju istog suda radi sprovođenja postupka po tužbi.

U navedenom parničnom postupku P. 536/97, postupajući po žalbi tuženog od 15. novembra 1999. godine, Viši privredni sud Srbije je rešenjem Pž. 1744/2000 od 10. avgusta 2000. godine ukinuo presudu Privrednog suda P. 536/97 od 27. septembra 1999. godine u stavu drugom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku (predmet je dobio novi broj P. 314/2000), tužilac je u podnesku od 15. septembra 2000. godine istakao da je objekat u međuvremenu završen i da je za njega izdata upotrebna dozvola, nakon čega je tužilac tuženom ispostavio okončanu situaciju i predložio da se navedenoj parnici spoji predmet koji se vodi pod brojem Iv. 349/2000, radi potpunog rešenja spora, kako to proizlazi iz sadržine drugostepenog rešenja Višeg privrednog suda Srbije.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 15. decembra 2000. godine, Privredni sud je rešenjem spojio parnicu P. 458/2000 sa parnicom P. 314/2000 , radi jedinstvenog rešavanja.

Nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 23. januara 2001. godine, Privredni sud je rešenjem od 4. aprila 2001. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane Zavoda za sudska veštačenja, radi utvrđivanja visine duga tuženog prema tužiocu. Privredni sud je rešenjem od 20. jula 2001. godine odbio zahtev tuženog za izuzeće veštaka kao neosnovan. Zavod za sudska veštačenja je 11. decembra 2001. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje. Tužilac je podneskom od 27. decembra 2001. godine istakao određen e primedbe na nalaz i mišljenje veštaka.

Tokom 2002. godine održano je osam ročišta za glavnu raspravu, a tuženi je 29. aprila podneo protivtužbu tražeći da sud obaveže tužioca-protivtuženog (u daljem tekstu: tužilac) da mu plati iznos od 12.694.243,50 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

U toku 2003. godine sud je odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, a samo je jedno ročište za glavnu raspravu održano, dok ročišta zakazana za 28. novembar i 22. decembar 2013. godine nisu održana, zbog bolesti sudije.

Na ročištu održanom 3. februara 2004. godine naloženo je veštaku da se izjasni na primedbe tuženog-protivtužioca (u daljem tekstu: tuženi), što je veštak i učinio sedam dana kasnije. Na ročištu održanom 28. juna 2004. godine rešenjem je određeno dopunsko veštačenje. Veštak je dopunski nalaz i mišljenje dostavio sudu 20. oktobra 2004. godine. Do kraja 2004. godine, održana su još dva ročišta za glavnu raspravu.

Nakon dva održana ročišta, na kome su saslušani svedoci, Trgovinski sud je 25. marta 2005. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 314/2000 kojom je, u stavu drugom izreke , usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime glavnog duga isplati iznos od 3.176.580,91 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 269.137,04 dinara, počev od 31. decembra 1998. godine i sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 2.907.370,96 dinara, počev od 1. avgusta 1997. godine, a sve do isplate, dok je u stavu trećem izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 269.137,04 dinara za period od 1. avgusta 1997. godine, pa do 31. decembra 1998. godine; u stavu četvrtom izreke utvrđeno je da je tužba tužioca povučena za iznos od 2.521.254,44 dinara, dok je u stavu petom izreke u celini odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog.

Postupajući po žalbi tuženog, Viši trgovinski sud je doneo presudu Pž. 8775/05 od 21. novembra 2005. godine kojom je faktički u celini odbio žalbu i potvrdio presudu P. 314/2000 od 25. marta 2005. godine.

Tuženi je 6. marta 2006. godine izjavio reviziju, a Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Prev. 144/06 od 8. juna 2006. godine ukinuo presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 8775/05 od 21. novembra 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Trgovinski sud je 23. avgusta 2006. godine rešenjem utvrdio prekid postupka, zbog toga što je nad tužiocem otvoren postupak stečaja rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 45/06 od 10. aprila 2006. godine.

Postupajući po predlogu stečajnog upravnika tužioca, Trgovinski sud je rešenjem od 31. oktobra 2006. godine nastavio postupak i ujedno se oglasio mesno nenadležnim za postupanje , uz konstataciju da će se spisi predmeta nakon pravnosnažnosti tog rešenja dostaviti Trgovinskom sudu u Beogradu na dalju nadležnost.

U postupku pred Trgovinski sudom u Beogradu, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 29. januara 2007. godine, na kome je rešenjem naloženo tužiocu da se izjasni na sve okolnosti na koje je ukazao Vrhovni sud Srbije u svom rešenju od 8. juna 2006. godine, što je tuženi i učinio 14. februara 2007. godine. Do kraja 2007. godine, nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu, Trgovinski sud u Beogradu je 19. novembra 2007. godine zaključio glavnu raspravu i istoga dana doneo delimičnu presudu P. 7720/06 , kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime glavnog duga isplati iznos od 3.176.580,91 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 269.137,04 dinara, počev od 31. decembra 1998. godine i sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 2.907.370,96 dinara, počev od 1. avgusta 1997. godine, a sve do isplate. U stavu trećem izreke presude ponovo je otvorena glavna rasprava u pogledu raspravljanja o protivtužbenom zahtevu tuženog kojim je tražio da mu tužilac na ime naknade štete isplati iznos od 12.694.243,50 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, radi dopune postupka.

Postupajućih po žalbi tuženog, Viši trgovinski sud u Beogradu je presudom Pž. 4203/08 od 5. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio delimičnu presudu P. 7720/06 od 19. novembra 2007. godine.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem St. 45/06 od 9. decembra 2009. godine obustavio stečajni postupak nad tužiocem.

Postupajući po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti tuženog, Vrhovni kasacioni sud je doneo ustavnom žalbom osporenu presudu Prev. 88/10 Pzz1. 74/10 od 2. decembra 2010. godine kojom je, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 4203/08 od 5. marta 2009. godine, u delu kojim je pravnosnažno obavezan da tužiocu isplati iznos od 3.176.528,91 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. novembra 2007. godine, pa do isplate; u stavu drugom izreke delimično je usvojena revizija tuženog, pa su preinačene presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 4203/08 od 5. marta 2009. godine i delimična presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 7720/06 od 19. novembra 2007. godine u delu stava prvog izreke u kome je tuženi obavezan da na dosuđenu glavnicu isplati kamatu po stopi propisanoj Zakon om o visini stope zatezne kamate počev od 31. decembra 1998. godine i 1. avgusta 1997. godine, pa do 19. novembra 2007. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za obavezivanje tuženog da tužiocu na iznos glavnog duga od 269.137,04 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 31. decembra 1998. godine, pa do 19. novembra 2007. godine i na iznos glavnog duga od 2.907.370,96 dinara zakonsku zateznu kamatu počev od 1. avgusta 1997. godine, pa do 19. novembra 2007. godine; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog tokom prvostepenog postupka proizlazi: da je tužilac kao izvođač radova zaključio sa Društvenim fondom za građevinsko zemljište Opštine S . P, kao naručiocem radova, ugovor o građenju broj 17/94 od 24. januara 1994. godine; da je aneksom ugovora broj 17/94 konstatovano da na mesto naručioca radova stupa JP „B.“ iz I; da je taj aneks zaključen između tužioca i JP „B.“ iz I; da su podelom JP „B.“ iz I. nastala dva nova preduzeća – ovde tuženi i JKP „K.“ iz I, koji su solidarni pravni sledbenici prava i obaveza dotadašnjeg preduzeća JP „B.“ iz I, da je tuženi kao novoformirano preduzeće i naručilac posla sa tužiocem, kao izvođačem radova 25. avgusta 1995. godine zaključio aneks 2 ugovora broj 17/94, a zatim ugovora o robnom kreditu od 6. juna 1995. godine i protokol, overio sve privremene situacije od I do VIII, koje je tužilac izdao na osnovu ugovora broj 17/94, aneksa ugovora i ugovora o robnom kreditu; da je potraživanje tužioca prema tuženom na dan 24. januara 1994. godine iznosilo 614.245,50 dinara , od čega iznos od 106.674,00 dinara predstavlja razliku između okončane situacije i VIII privremene situacije, iznos od 389.237,04 dinara se odnosi na ugovorene naknade radove, a iznos od 118.314,46 dinara odnosi se na odobreni krediti po VI i VIII privremenoj situaciji; da je odobreni kredit koji je iskorišćen sa VIII privremenom situacijom u iznosu od 52.016,00 dinara, dospeo za naplatu 31. decembra 1998. godine tako da revalorizovan na taj dan iznosi 269.737,80 dinara, a da je preostali iznos dospeo za naplatu 31. jula 1997. godine, te da revalorizovan na taj dan iznosi 2.907.390,20 dinara. Dalje je navedeno: da su kod tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev s pozivom na odredbu člana 145. Zakona o obligacionim odnosima , pravilno zaključujući da je pravni prethodnik tuženog zaključenjem ugovora sa Opštinom S . P. i Opštinom I. kojim je određen da bude nosilac posla investicija po ugovoru o gradnji broj 17/94 i kasnijim zaključenjem aneksa 1 ugovora, kao i zaključenjem aneksa 2, ugovora o robnom kreditu između tužioca i tuženog , kao i protokola, došlo do ustupanja ugovora zbog čega je tuženi pasivno legitimisan na isplatu potraživanja tužiocu; da je osnovnim ugovorom od 24. januara 1994. godine ustanovljena obaveza naručioca radova da isplati deviznu cenu ugovorenih radova; da je ugovorom o robnom kreditu protivvrednost odobrenog kredita ugovorena po robnoj klauzuli po kojoj su parnične stranke obračunavale i vrednost fakturisanih radova po privremenim situacijama; da je dug tuženog utvrđen primenom robne klauzule kao sredstva očuvanja stvarne vrednosti izvedenih radova, odnosno odobrenog kredita; da se u situaciji kada su parnične stranke ugovorile robnu klauzulu kao sredstvo očuvanja stvarne vrednosti izvedenih radova, odnosno odobrenog kredita, neizmirena obaveza tuženog obračunava po važećim cenama ugovorenih roba na dan presuđenja; da samo tako utvrđeni iznos može pripasti tužiocu kao adekvatna naknada njegovih neizmirenih potraživanja prema tuženom , zajedno sa zateznom kamatom od datuma presuđenja , pa do isplate; da je na tužiocu u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku , bio teret dokazivanja visine potraživanja na dan prvostepenog presuđenja; da propust tužioca da se putem veštačenja utvrdi visina njegovog potraživanja prema tuženom na dan prvostepenog presuđenja ne može voditi usvajanju tužbenog zahteva za kamatu pre prvostepenog presuđenja; da su sledom rečenog, a s obzirom na to da se radi o pravilnoj primeni materijalnog prava, o čemu revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, preinačene nižestepene presude odbijanjem tužbenog zahteva za kamatu do prvostepenog presuđenja; da je Vrhovni kasacioni sud odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti tuženog na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 415. Zakona o parničnom postupku, našao da isti nije osnovan, zbog toga što za usvajanje zahteva nisu ispunjeni procesni uslovi propisani članom 3. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku.

Pismeni otpravak presude uručen je punomoćniku tužioca 20. oktobra 2011. godine.

U nastavku postupka pred sada Privrednim sudom u Beogradu (novi broj predmeta P. 209/10) , dva ročišta za glavnu raspravu zakazana za 5. jul i 15. oktobar 2013. godine nisu održana na zajednički predlog parničnih stranaka, radi pokušaja mirnog rešenja spora, dok je održano ročište koje je bilo zakazano za 12. decembar iste godine.

U toku 2014. godine ročište za glavnu raspravu zakazano za 13. februara je održano, dok ročište zakazano za 3. aprila 2014. godine nije održano.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi, pored navedenih odredaba Ustava, od značaja su odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO), kojima je propisano: da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1.); da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (član 20.); da je ništav u govor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave 24. februara 1997. godine, ali da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, je stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da isti traje 17 godina i dva meseca.

Iako na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio, da bez obzira na nešto složenije činjenično stanje, nijedan od ovih činilaca ne može biti opravdanje trajanju parničnog postupka u konkretnom slučaju. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Dakle, ne ulazeći u detaljnu analizu celokupnog toka postupka, Ustavni sud ukazuje da, odgovornost za sedamnaestogodišnje trajanje parničnog postupka isključivo snose postupajući sudovi koji nisu uspeli da u celini okončaju postupak. Takvo postupanje sudova ukazuje na njihovu nespremnost i neefikasnost da u potpunosti rasprave sporni pravni odnos i odluče o tužbenim zahtevima stranaka u tom parničnom postupku.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete, Ustavni sud smatra da je samo donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i nalaganje da se postupak okonča u najkraćem roku , dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

7. Analizirajući presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 88/10 od 2. decembra 2010. godine u delu u kome je osporena, sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je revizijski sud arbitrerno primenio materijalno pravo, nalazeći da njemu pripada tražena zakonska zatezna kamata, tej od dana presuđenja, a ne od dana dospelosti potraživanja.

Saglasno sopstvenoj praksi, Ustavni sud ukazuje da nije, generalno, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda povređuje ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje kvalitet zaključaka redovnih sudova, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom.

Ukoliko se ustavno pravo na pravično suđenje posmatra u kontekstu važećeg pozitivnog prava u Republici Srbiji, onda se mora primetiti da bitan segment prava na pravično suđenje čini savesna i brižljiva ocena dokaza i činjenica utvrđenih u postupku pred redovnim sudovima, pa shodno tome i nearbitrerna primena relevantnog prava. Zadatak Ustavnog suda je, u konkretnom slučaju, u smislu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, da oceni da li su redovni sudovi primenili odredbe zakona proizvoljno ili ne.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju kao sporno pitanje postavlja način tumačenja sadržine navedenog ugovora o robnom kreditu od 6. juna 1995. godine. Naime, iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi stav Vrhovnog kasacionog suda da, u situaciji (kao što je i ovde bio slučaj) kada su parnične stranke ugovorile robnu klauzulu kao sredstvo očuvanja stvarne vrednosti izvedenih radova, odnosno odobrenog kredita, neizmirena obaveza tuženog se obračunava po važećim cenama ugovorenih roba na dan presuđenja.

Međutim, ugovorom o robnom kreditu zaključenom 6. juna 1995. godine između parničnih stranaka, stranke konstatuju da su ranije zaključile ugovor o izgradnji kojim se kreditor (podnosilac ustavne žalbe) obavezao da za račun korisnika kredita (tuženog) izvrši radove na izgradnji dela glavnog tranzitnog kolektora regionalne kanalizacije, te da, kako je kreditor odredbama člana 4.8 ugovora o izgradnji odobrio korisniku kredita robni kredit, to su ugovorne strane zaključile taj ugovor o robnom kreditu radi regulisanja svojih međusobnih odnosa povodom odobrenog kredita, pod uslovima utvrđenim tim ugovorom (član 1.). Članom 2. navedenog ugovora je propisano da kreditor odobrava korisniku kredita beskamatni robni kredit u visini od 50% ugovorene vrednosti radova po međusobno zaključenom ugovoru o izgradnji tj. u visini od 836.628 dinara. Članom 3. je propisano da će se vrednost odobrenog kredita preračunati i izraziti u odgovarajućim vrstama robe prema prilogu broj 1. (sastavni deo ugovora), tako da odobrena vrednost kredita predstavlja odgovarajuću količinu roba opredeljenih prilogom broj 1. uz ovaj ugovor. Istim članom je propisano da se korisnik kredita obavezuje da vrati kreditoru iskorišćeni deo odobrenog kredita pod uslovima određenim ovim ugovorom i to bilo isporukom odgovarajuće količine roba iz priloga broj 1, bilo isplatom dinarske protivvrednosti tih količina roba prema tržišnim cenama tržišne berze u Novom Sadu na dan dospelosti svake pojedinačne rate kredita, prema izboru korisnika kredita. Članom 4. ugovora, pored ostalog, je propisano da svaka pojedinačna rata iskorišćenog kredita dospeva za naplatu u roku od dve godine, računajući od dana dospelosti za plaćanje privremene, odnosno okončane situacije po kojoj je rata (deo) kredita iskorišćena, a da za slučaj zadocnjenja sa isplatom dospele rate kredita korisnik kredita se obavezuje kreditoru da plati zateznu kamatu utvrđenu zakonom za period od dana dospelosti svake pojedinačne rate na naplatu, pa do konačne isplate iste.

Dakle, po mišljenju Ustavnog suda, iz navedenog ugovora o robnom kreditu, nedvosmisleno proizlazi da se tuženi obavezao da vrati podnosiocu ustavne žalbe iskorišćeni deo odobrenog kredita - ili isporukom odgovarajuće količine roba, ili isplatom dinarske protivvrednosti tih količina roba prema tržišnim cenama na dan dospelosti svake pojedinačne rate kredita. U nedostatku zakonskih normi koje bi na imperativan način (član 103. ZOO) propisale da se u situaciji kada su parnične stranke ugovorile robnu klauzulu kao sredstvo očuvanja stvarne vrednosti odobrenog kredita - neizmirena obaveza tuženog mora obračunati po važećim cenama ugovorenih roba na dan presuđenja, Ustavni sud konstatuje da se tada primenjuje ono što su stranke ugovorile i oko čega su se saglasile, kako je to uostalom propisano odredbom člana 20. ZOO. Da je stvarna namera ugovornih strana bila da se neizmerene obaveze tuženog obračunavaju po važećim cenama ugovorenih roba na dan dospelosti govori i to da se tuženi ugovorom obavezao i da plati zakonsku zateznu kamatu za period od dana dospelosti svake pojedinačne rate, pa do konačne isplate, ukoliko zadocni sa isplatom dospele rate kredita. Dakle, ni iz jedne odredb e predmetnog ugovora ne proizlazi da se neizmirena obaveza tuženog obračunava po važećim cenama na dan presuđenja, kako je to konstatovao Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi.

Na temelju rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, očigledno da je primena materijalnog prava bila proizvoljna i arbitrerna, a posledica toga je da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 88/10 od 2. decembra 2010. godine u stavu drugom izreke podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 4. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji koji je tuženi-protivtužilac izjavio protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4203/08 od 5. marta 2009. godine.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti