Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog oduzetog mandata
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu. Potvrđen je stav redovnog suda da podnositeljka nema pravo na naknadu štete (izgubljene odborničke naknade) jer su posledice neustavnog oduzimanja mandata otklonjene njegovim vraćanjem, čime je pružena odgovarajuća pravna zaštita.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-5696/2014
08.12.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Beške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. S . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1378/14 od 15. maja 2014. godine zbog povrede izbornog prava i prava na učešće u upravljanju javnim poslovima, zajemčenih čl. 52. i 53. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. S. S . iz Beške podnela je Ustavnom sudu, 1. jula 2014. godine, preko punomoćnika D . F, advokata iz Inđije, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 29. septembra 2015. godine, protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1378/14 od 15. maja 2014. godine, zbog povrede prava n a jednaku zaštitu prava, izbornog prava i prava na učešće u upravljanju javnim poslovima, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1, člana 52. i člana 53. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi isplate određenog novčanog iznosa na ime naknade štete zbog nevršenja izbornog prava. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla da je pogrešan stav drugostepenog suda da je povreda njenog ustavnog prava, i to pasivnog izbornog prava i prava na učešće u upravljanju javnim funkcijama, u celini otklonjena vraćanjem odborničkog mandata. Prema navodima podnositeljke, osnov za podnošenje ustavne žalbe je činjenica da ona veći deo četvorogodišnjeg mandata nije vršila funkciju odbornika jer joj je mandat oduzet na samom početku, a vraćen na samom kraju mandatnog perioda. Podnositeljka smatra da je sve to vreme ona imala pravo da, osim vršenja odborničke funkcije, dobija i materijalnu naknadu u vidu odborničkog paušala i naknadu za članstvo u skupštinskom odboru, te da je stoga ova šteta nesporna. Povredu prava na nejednako postupanje podnositeljka zasniva na tvrdnji da je drugim licima - bivšim odbornicima, čije je izborno pravo povređeno, isplaćivana naknada štete, a o čemu je u medijima bilo mnogo informacija. U prilog nejednakom postupanju sudova, podnositeljka je dostavila presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 560/14 od 13. februara 2015. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 606/15 od 14. maja 2015. godine.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1378/14 od 15. maja 2014. godine usvojena je žalba tužene Republike Srbije i preinačena je presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1105/12 od 27. maja 2013. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da se obaveže tužena da joj isplati na ime naknade štete iznos od 571.731,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i da joj naknadi troškove postupka. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku utvrđeno da je presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici U. 164/08 od 24. septembra 2008. godine utvrđeno da je tužilji prestao mandat na osnovu ostavke, koju je u njeno ime podneo podnosilac izborne liste; da je, nakon donošenja Odluke Ustavnog suda IUz-52/2008 od 21. maja 2010. godine, kojom je utvrđeno da odredbe Zakona o lokalnim izborima kojima je propisan prestanak mandata na osnovu tzv. blanko ostavke nisu u saglasnosti sa Ustavom, tužilja podnela zahtev za vraćanje mandata Skupštini opštine Inđija; da je Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu, u postupku po žalbi tužilje, doneo rešenje Už. 191/10 od 29. oktobra 2010. godine kojim je odbacio žalbu kao nedozvoljenu; da je Odlukom Ustavnog suda Už-4973/2010 od 7. jula 2011. godine usvojena ustavna žalba tužilje i poništeno napred navedeno rešenje Upravnog suda i određeno je da Upravni sud ponovo odluči o zahtevu za izmenu pojedinačnog akta, na osnovu koga joj je prestao mandat; da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu Už. 196/11 od 18. novembra 2011. godine usvojen zahtev tužilje i izmenjen akt kojim joj je utvrđen prestanak odborničkog mandata; da je potom tužilja podnela zahtev za vraćanje mandata Skupštini opštine Inđija, te da joj je odlukom Skupštine opštine od 14. februara 2012. godine vraćen mandat; da tužilja smatra da je usled nezakonitog rada državnih organa pretrpela materijalnu štetu, jer nije ostvarila pravo na naknadu odborničkog paušala u određenim novčanim iznosima u periodu od maja 2008. godine do januara 2012. godine, kao ni naknadu za članstvo u radnom telu Skupštine; da je predmet tužbe zahtev za naknadu štete koja se sastoji u izostanku primanja navedenih naknada, a koja je prouzrokovana oduzimanjem odborničkog mandata tužilji i sprečavanjem vršenja odborničkih dužnosti; da je stanovište ovog suda da tužilja nema pravo na zahtevanu naknadu štete od tužene iz razloga što su posledice prestanka odborničkog mandata, na osnovu zakona koji je proglašen neustavnim, otklonjene po rešenju Ustavnog suda izmenom pojedinačnog akta o prestanku mandata, koje je usledilo donošenjem odluke Upravnog suda i Skupštine opštine Inđija, a ne naknadom štete; da se posledice primene važećeg zakona na osnovu kojeg je donet pojedinačni akt, a za koji Ustavni sud kasnije utvrdi da je neustavan, prvenstveno otklanjaju izmenom pojedinačnog akta, saglasno članu 61. Zakona o Ustavnom sudu, a po članu 62. istog zakona, naknadom štete mogu se otklanjati posledice tek ukoliko Ustavni sud utvrdi da se ne mogu otkloniti izmenom pojedinačnog akta, pa stoga odredi da se posledice otklone naknadom štete; da su, u konkretnom slučaju, otklonjene posledice primene neustavnih odredaba Zakona o lokalnim izborima, u odnosu na tužilju, izmenom pojedinačnog akta o prestanku njenog odborničkog mandata; da su osnovani žalbeni navodi tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom na to da između postupanja organa tužene i štete, koja se tužbom traži, ne postoji uzročna veza; da je za odgovornost tužene, u smislu odredaba čl. 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, neophodno da je do štete došlo krivicom organa tužene; da iz činjeničnog utvrđenja prvostepenog suda proizlazi da do prestanka odborničkog mandata nije došlo nezakonitim radom organa tužene, budući da je odluka o prestanku mandata odborniku – tužilji zasnovana na odredbama tada važećeg zakona; da se neustavnost odredbi koje se odnose na prestanak mandata odborniku na osnovu blanko ostavke ne mogu pripisati u krivicu tuženoj, a da je način otklanjanja posledica neustavnosti propisan Zakonom o Ustavnom sudu; da kako je jedinica lokalne samouprave postupila po rešenju Upravnog suda i tužilji vratila status odbornika, to ni po kom osnovu nema nezakonitog rada tužene; da je Apelacioni sud, polazeći od iznetog, a primenom odredaba člana 387. stav 1. tačka 5) u vezi člana 394. stav 4. Zakona o parničnom postupku, usvojio žalbu tužene i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev u celosti kao neosnovan.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran, kao i da izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom (član 52. st. 1. i 3.); da građani imaju pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da pod jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne funkcije (član 53.).
Pored toga, Ustavom je utvrđeno: da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode, da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166.); da zakon ili drugi opšti akt koji nije saglasan Ustavu ili zakonu prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u službenom glasilu (član 168. stav 3.); da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom (član 171. st. 1. do 3.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu, kao i da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198.).
Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je: da kad Ustavni sud odredi način otklanjanja posledica koje su nastale usled primene opšteg akta koji nije u saglasnosti sa Ustavom ili zakonom, odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo od dana njenog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 59.); da svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta (član 61. stav 1.), da se predlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine (član 61. stav 2.); da ako se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način (član 62.); da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda (član 104. stav 1.).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta povrede izbornog prava i prava na učešće u upravljanju javnim poslovima iz čl. 52. i 53. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje navode o povredi označenih prava, u suštini, zasniva na tome da je drugostepeni sud zauzeo pogrešan pravni stav da ona, u konkretnom slučaju, nema pravo na naknadu materijalne štete.
Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi izneo jasne i dovoljne razloge zbog kojih smatra da nije osnovan predmetni tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu štete na ime neisplaćenih mesečnih naknada po osnovu vršenja odborničke funkcije i naknada za obavljanje odborničkih dužnosti u radnom telu skupštine, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Naime, drugostepeni sud je utvrdio da je za odgovornost tuženog, u skladu sa odredbama čl. 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), neophodno da je do štete došlo krivicom organa tužene, a da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom to ne proizlazi. Ustavni sud nalazi da su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje u prilog svom stavu da do štete nije došlo nezakonitim radom organa tužene, a ovo iz razloga što je ocenjeno da je odluka o utvrđivanju prestanka mandata odbornika doneta u skladu sa tada važećim Zakonom o lokalnim izborima. Pored toga, u osporenoj presudi je konstatovano da se neustavnost odredbi koje se odnose na prestanak mandata odborniku na osnovu blanko ostavke ne mogu pripisati u krivicu tuženoj, a da je način otklanjanja posledica neustavnosti propisan Zakonom o Ustavnom sudu. Ustavni sud je takav stav zauzeo i u rešenjima Už-679/2014 od 21. marta 2016. godine i Už-1862/2013 od 21. aprila 2016. godine, u kojima su predmet ustavnosudske ocene bile sudske odluke, donete u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, i to sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje.
Navodi podnositeljke da je pogrešan stav drugostepenog suda da je povreda njenog ustavnog prava, i to pasivnog izbornog prava i prava na učešće u upravljanju javnim funkcijama, u celini otklonjena vraćanjem odborničkog mandata, ne mogu se prihvatiti kao činjenično i pravno utemeljeni ustavnopravni razlozi u prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 52. i 53. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud najpre konstatuje da je predmetnom parničnom postupku prethodio postupak za izmenu akta donetog na osnovu zakona, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, saglasno odredbama člana 61. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07). Protiv rešenja Upravnog suda, donetog u navedenom postupku za izmenu akta, podnositeljka je izjavila ustavnu žalbu, a koju je Ustavni sud usvojio i utvrdio da je podnositeljki osporenim rešenjem Upravnog suda povređeno izborno pravo iz člana 52. Ustava, te je poništio osporeno rešenje i odredio da isti sud ponovo odluči o predlogu za izmenu pojedinačnog akta, na osnovu kojeg je podnositeljki prestao mandat odbornika. U ponovnom postupku, Upravni sud je doneo presudu kojom je izmenio akt o prestanku mandata, a potom je Skupštine opštine Inđija donela odluku kojom je podnositeljki vraćen odbornički mandat. Iz navedenog sledi da podnositeljka nije u ranije vođenom postupku pred Ustavnim sudom osporila akt o prestanku mandata, već akt kojim je odlučivano o zahtevu za izmenu akta, kao i da je u ustavnosudskom postupku utvrđeno da je podnositeljki tim aktom povređeno izborno pravo. Stoga, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud dao i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje u prilog svome stavu da su, u konkretnom slučaju, posledice primene neustavnih odredaba Zakona o lokalnim izborima otklonjene izmenom pojedinačnog akta o prestanku mandata, u skladu sa odredbama člana 61. Zakona o Ustavnom sudu.
Pored toga, Ustavni sud ukazuje da pasivno biračko pravo podrazumeva i pravo na zadržavanje i nesmetano uživanje odborničkog mandata u periodu na koji je neko izabran i garantovanu zaštitu od samovoljnog oduzimanja, odnosno prestanka mandata stečenog na izborima. Kako je podnositeljki u postupku za izmenu pojedinačnog akta o prestanku mandata, nakon što je utvrđena neustavnost zakonske odredbe na osnovu koje je taj akt donet, vraćen odbornički mandat, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki, u konkretnom slučaju, obezbeđena pravna zaštita pasivnog izbornog prava, te da su otklonjene posledice primene zakona za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom. Pravo odbornika na naknadu za učešće u radu skupštine opštine i njenih radnih tela je akcesorno pravo i ono pripada odbornicima za obavljanje odborničkih dužnosti, a u skladu sa aktima skupštine opštine. Pri tome, Ustavni sud naglašava da, saglasno Zakonu o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“, broj 129/07), odbornici ne spadaju u krug lica koja mogu biti na stalnom radu u skupštini opštine.
Nadalje, Ustavni sud konstatuje da ni u ranije vođenom postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda prava iz člana 53. Ustava, niti je u Odluci Ustavnog suda IUz-52/2008 utvrđeno da je odredba člana 47. Zakona o lokalnim izborima, čija je neustavnost utvrđena, u suprotnosti sa odredbom člana 53. Ustava, odnosno da se njome ograničava pravo na učešće u upravljanju javnim poslovima.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da su tvrdnje podnositeljke o povredi prava iz čl. 52. i 53. Ustava neosnovane, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.
6. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre naglašava da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.
Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka kao dokaz različitog postupanja, uz dopunu ustavne žalbe od 29. septembra 2015. godine, dostavila presude Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 560/14 od 13. februara 2015. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 606/15. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, po pravilu, ne razmatra sudske odluke koje su naknadno dostavljene kao dokaz različitog postupanja drugostepenog suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, a koje potiču iz perioda nakon donošenja pravnosnažne presude koja je osporena ustavnom žalbom. Stoga, Ustavni sud nalazi da, posmatrano s aspekta priloženih sudskih odluka i pravnih zaključaka iznetih u njima, podnositeljki, u konkretnom slučaju, nije moglo biti povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, budući da ove odluke u vreme donošenja osporene pravnosnažne presude nisu postojale (videti Odluku Ustavnog suda Už-6365/2013 od 25. marta 2015. godine).
Pored toga, Ustavni sud je ocenio da iz sadržine priloženih presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 560/14 od 13. februara 2015. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 606/15, i ne proizlazi da su ove odluke donete u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i osporena presuda. Naime, iz navedenih presuda kojima je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca V. P. za naknadu materijalne štete, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi da je prethodno Ustavni sud, postupajući po zahtevu V. P. za izvršenje Odluke Ustavnog suda IUz-52/2008, doneo rešenje XU-164/2008 od 16. januara 2013. godine kojim je usvojio zahtev za izvršenje i odredio da se V. P, kome je prestao mandat na osnovu presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici U. 164/08 od 24. septembra 2008. godine, posledice prestanka odborničkog mandata otklone naknadom štete u visini primanja koja bi ostvario kao odbornik za period od dana kada mu je utvrđen prestanak mandata odbornika do dana prestanka prava po osnovu funkcije odbornika, prethodno ocenivši da je, u konkretnom slučaju, prestala mogućnost da se posledice primene neustavne odredbe Zakona o lokalnim izborima otklone izmenom pojedinačnog akta na osnovu koga je odborniku prestao mandat. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, postupajući sudovi su ocenili da se odgovornost za naknadu štete tužene Opštine Inđija zasniva na Odluci Ustavnog suda, a koja predstavlja osnov za ostvarivanje prava na naknadu štete, te su usvojili predmetni tužbeni zahtev. Nasuprot tome, u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda utvrđeno je da su u ranije vođenom postupku za izmenu akta posledice primene neustavnih odredaba Zakona o lokalnim izborima, u odnosu na podnositeljku, otklonjene izmenom pojedinačnog akta o prestanku mandata, te da je podnositeljki vraćen odbornički mandat.
Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.