Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, dok se ostali navodi žalbe odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. M . iz Z, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 265/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P1. 496/04) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. M . iz Z . je 5. jula 2012. godine izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Zaječaru Gž1. 3710/11 od 18. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na naknadu štete i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 265/11.

Dopunom ustavne žalbe od 4. februara 2014. godine podnositeljka je osporila i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 975/12, Gzz1. 530/12 od 23. oktobra 2013. godine, zbog povrede člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je detaljno opisala tok različitih postupaka koje je vodila povodom spornih rešenja i istakla da je bila u radnom odnosu kod R. B, gde joj je mirovao radni odnos dok je obavljala funkciju sekretara Skupštine opštine Zaječar, te da nije bila zaposlena u upravi te opštine, pa joj ni radni odnos u upravi opštine nije mogao da prestane usled neprihvatanja ponuđenog radnog mesta samostalnog stručnog saradnika, a nakon prestanka funkcije. Stoga podnositeljka smatra da je primena materijalnog prava u predmetnom postupku bila proizvoljna, a na njenu štetu. Podnositeljka je istakla da je povodom iste pravne situacije Vrhovni sud Srbije, presudama Rev. 19/05 od 20. oktobra 2005. godine i Rev. 153/06 od 6. februara 2006. godine, različito odlučio o tužbenim zahtevima tužilaca, od onog kako je odlučeno povodom njene tužbe, usled čega joj je povređeno i pravo na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje. U ustavnoj žalbi je istaknuto i da je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, koji je po svojoj prirodi hitan, taj postupak trajao sedam godina i sedam meseci. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, kao i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, poništi osporeno rešenje, te da podnositeljki utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P1. 265/11, kao i u drugu dostavljenu i prikupljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 13. oktobra 2004. godine Opštinskom sudu u Zaječaru tužbu protiv tužene opštine Zaječar – Skupština opštine – Opštinska uprava Zaječar, kojom je tražila da sud utvrdi da je stalno zaposlena kod tuženog počev od 9. jula 2002. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 496/04.

Rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru P1. 496/04 od 22. februara 2005. godine prekinut je predmetni postupak. Označeno rešenje ukinuto je u postupku po žalbi tužilje, rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž1. 2395/06 od 25. septembra 2007. godine.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P1. 656/07. Tužilja je podneskom od 15. oktobra 2007. godine izmenila tužbeni zahtev, tako što je tražila da se utvrdi da su ništava i da ne proizvode pravna dejstva rešenja Komisije za izbor, imenovanje, nagrade i priznanja od 28. decembra 2001. godine, o raspoređivanju tužilje na radno mesto samostalnog stručnog saradnika za uređenje prostora, zahtev za priznanje prava na platu od 8. januara 2002. godine, rešenja iste komisije od 8. i 18. januara 2002. godine, o prestanku radnog odnosa tužilje kod tužene. Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P1. 656/07 od 19. oktobra 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje. Okružni sud u Zaječaru je, u postupku po žalbi tužilje, rešenjem Gž. 2775/07 od 21. novembra 2008. godine, ukinuo označenu prvostepenu presudu i vratio predmet na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P1. 20/09, Opštinski sud u Zaječaru je 25. avgusta 2009. godine doneo rešenje kojim je odbacio kao nedozvoljenu tužbu tužilje kojom je tražila da sud utvrdi da su rešenje tužene od 28. decembra 2001. godine o raspoređivanju tužilje na radno mesto samostalnog stručnog saradnica za uređenje prostora, kao i rešenja od 8. i 18. januara 2002. godine o prestanku radnog odnosa tužilji, stavljena van pravnog saobraćaja pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Zaječaru U. 19/02. Ovo rešenje ukinuto je rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž1. 3/11 od 14. februara 2011. godine, a spisi predmeta su vraćeni su prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom po redu ponovnom postupku, koji je vođen pod poslovnim brojem, Osnovni sud u Zaječaru je 10. maja 2011. godine doneo presudu P1. 265/11, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, preciziran podneskom od 5. aprila 2011. godine, kojim je tražila da sud utvrdi da je Vrhovni sud Srbije, presudama Upv. 405/02 od 9. aprila 2003. godine, Upv. 263/03 od 30. juna 2004. godine i Upv. 1156/05 od 25. januara 2007. godine, utvrdio da je rešenje SO Zaječar br. 02-136 od 26. decembra 2001. godine o razrešenju tužilje sa funkcije sekretara SO poništeno presudom Okružnog suda u Zaječaru U. 19/02 od 28. juna 2002. godine, kao i da su poništene sve pravne posledice koje je to rešenje proizvelo, pa da su, samim tim, i rešenja Komisije za izbor i imenovanja, nagrade i priznanja od 28. decembra 2001. godine o raspoređivanju tužilje na radno mesto samostalnog stručnog saradnika za uređenje prostora, i rešenja Komisije od 9. i 18. januara 2002. godine o prestanku radnog odnosa tužilji, ništava.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3719/11 od 18. aprila 2012. godine ukinuta je prvostepena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1. 265/11 od 10. maja 2011. godine, a tužba tužilje je odbačena. Istim rešenjem preinačeno je prvostepeno rešenje o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 32.500,00 dinara.

U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da, saglasno odredbama člana 188. Zakona o parničnom postupku, tužilja ne može u parnici da traži da se utvrdi da je označenim presudama Vrhovnog suda Srbije utvrđeno da je navedenom presudom Okružnog suda u Zaječaru poništeno određeno rešenje, kao i da su poništene sve pravne posledice koje je to rešenje proizvelo, usled čega je tužba u ovom delu nedozvoljena. Dalje je navedeno da je tužba nedozvoljena i u delu kojim je traženo da se utvrdi da su ništava predmetna rešenja tužene o raspoređivanju tužilje na određeno radno mesto kod tužene i o prestanku radnog odnosa tužilji kod tužene, s obzirom na to da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari. Ovo stoga, kako je navedeno, što je u toku postupka utvrđeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Zaječaru P1. 32/02 od 17. oktobra 2002. godine odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se ponište sporna rešenja, te je o zakonitosti tih rešenja već ranije odlučeno. Bez značaja je, prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenom rešenju, to što je u parnici P1. 32/02 tražen poništaj označenih rešenja, a u predmetnoj utvrđivanje njihove ništavosti, s obzirom na to da u situaciji kada postoji propisani put pravne zaštite ocene zakonitosti tih rešenja kroz tužbu za njihov poništaj, koji je put i tužilja koristila, ne može se tražiti i utvrđivanje ništavosti tih rešenja u ovom postupku.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 975/12, Gzz1. 539/12 od 23. oktobra 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3710/11 od 18. aprila 2012. godine u delu u kojem je odlučeno o zahtevu za utvrđivanje ništavosti rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji kod tužene, dok je u preostalom delu revizija odbačena kao nedozvoljena. Istim rešenjem odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv označenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju revizijskog rešenja navedeno je da je o zahtevu tužilje za poništaj rešenja tužene o prestanku radnog odnosa od 9. i 18. januara 2002. godine pravnosnažno odlučeno presudom Opštinskog suda u Zaječaru P1. 32/02 od 17. oktobra 2002. godine, kada je odbijen tužbeni zahtev tužilje, te kako se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, to se postizanje istog cilja (poništaj navedenih rešenja) ne može ostvariti tužbom kakvu je podnela tužilja, samo drugačijim formulisanjem zahteva. U odnosu na odluku o odbacivanju tužbe u delu koji se odnosi na utvrđivanje ništavosti rešenja tužene od 28. decembra 2001. godine o raspoređivanju tužilje na radno mesto samostalnog stručnog saradnika, navedeno je da je revizija u tom delu nedozvoljena, jer se u konkretnom slučaju ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa iz člana 439. Zakona o parničnom postupku, kada je revizija uvek dozvoljena u parnicama iz radnih odnosa. Takođe, navedeno je da je pravilno stanovište drugostepenog suda da u preostalom delu tužba tužilje na ispunjava uslove iz odredbe člana 188. Zakona o parničnom postupku, jer ne sadrži zahtev za utvrđenje postojanja ili nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa, ili za utvrđenje istinitosti ili neistinitosti neke isprave.

U presudi Vrhovnog suda Srbije Rev2. 153/06 od 9. februara 2006. godine, na koju se podnositeljka poziva kao dokaz o različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, navedeno je da je pravilna ocena drugostepenog suda da je nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa iz razloga što se tužilac nije vratio na rad u roku od 30 dana od dana od dana prestanka mandata, jer se ovaj rok računa od proteka vremena u kome tužilac ostvaruje pravo na platu. Prema pravnom stavu izraženom u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev2. 619/05 od 20. oktobra 2005. godine, na koji se, takođe, podnositeljka poziva, parnični sud je vezan odlukom suda iz upravnog spora i ne može da ocenjuje valjanost razloga odluke donete u upravnom sporu, te, u konkretnom slučaju, nema ovlašćenja da prethodno pitanje sam i drugačije rešava, s obzirom na to da odluka od prejudicijalnog značaja već postoji i da kao pravnosnažna ima snagu zakonske istine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ime pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.) da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (člana 36. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 13. oktobra 2004. godine Opštinskom sudu u Zaječaru, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda od 23. oktobra 2013. godine, trajao devet godina. Ustavni sud konstatuje da je postupak po delu tužbenog zahteva za koji revizija nije dozvoljena pravnosnažno okončan ranije, nakon sedam i po godina, donošenjem osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu od 18. aprila 2012. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je u konkretnom slučaju bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je prvostepeni sud čak tri puta odlučivao o osnovanosti tužbenog zahteva, s obzirom na to da je višestepeni sud ukidao njegove odluke. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pored nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Odluku Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je o prekidu postupka, odnosno o postojanju uslova za prekid predmetnog postupka odlučivano dve godine i sedam meseci.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je podnositeljka, više puta menjajući tužbeni zahtev, u izvesnoj meri uticala na složenost postupka, kao i na njegovu dužinu trajanja.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisano ponašanje podnositeljke kao učesnika predmetnog parničnog postupka, ne može da bude opravdanje za navedeno trajanje postupka, već odgovornost za dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno, ali koji je neefikasno i nedelotvorno postupao.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu svakom od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila dokaze o postojanju te štete, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u drugom delu tačke 1. izreke odbacio zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka povredu ovog prava obrazlaže pogrešnom primenom materijalnog prava, kao i različitim postupanjem sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je parnični sud dao dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge za iznete stavove na osnovu kojih je odbacio tužbu ovde podnositeljke ustavne žalbe, nalazeći da nije nenadležan da postupa po jednom delu tužbenog zahteva, kao i da je o drugom delu zahteva već ranije odlučeno. Pri tome, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je postupanje i odlučivanje kako Vrhovnog kasacionog suda, tako i Apelacionog suda u Beogradu bilo proizvoljno i arbitr erno. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je u konkretnom slučaju odlučivano o postojanju procesnih pretpostavki za postupanje parničnog suda, a ne o primeni materijalnog prava.

Razmatrajući navode o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da uslov koji, pre svega, mora da postoji da bi se mogla ceniti povreda označenog prava, jeste različito postupanje sudova kod konačnog odlučivanja u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, što podrazumeva da mora da postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se porede i različito postupanje sudova najviše instance u tim predmetima.

Međutim, Ustavni sud je, uvidom u presude na koje se podnositeljka poziva, utvrdio da se, u konkretnom slučaju, očigledno ne radi o činjenično i pravno istovetnim slučajevima, a imajući u vidu da je u predmetnoj parnici sud samo odlučivao o procesnim pretpostavkama za postupanje po tužbi, te nije ni cenio osnovanost tužbenog zahteva, za razliku od uporednih slučajeva.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već da podnositeljka, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da oceni zakonitost osporenih akta.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je ocenio da se navodi o povredi ovog prava zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, te je, imajući u vidu navedeno, ocenio da se ni ovi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Konačno, Ustavni sud ističe da se pravo na naknadu štete zajemčeno članom 35. stav 2. Ustava, čija povreda je takođe označena u ustavnoj žalbi, s obzirom na njegovu sadržinu, ne može dovesti ni u pravnu, niti u logičnu vezu sa osporenim rešenjima kojima je samo ocenjivana ispunjenost procesnopravnih pretpostavki za postupanje parničnog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih rešenja, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti