Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 17 godina. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen, jer je samo utvrđenje povrede dovoljna satisfakcija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Stojanovića i Olivere Stojanović, oboje iz Trupala kod Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Stojanovića i Olivere Stojanović i utvrđuje da je u parničnom postup ku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7145/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P. 3703/96) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Stojanović i Olivera Stojanović, oboje iz Trupala kod Niša, podneli su, 12. jula 2013. godine, preko punomoćnika Zorana Veličkovića, advokata iz Gadžinog Hana, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 7145/11 od 20. decembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1034/13 od 21. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7145/11.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporeni parnični postupak, u kome su podnosioci ustavne žalbe imali svojstvo tuženih–protivtužilaca, započeo 1996. godine i da je okončan tek nakon 17 godina, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1034/13 od 21. maja 2013. godine, zbog čega podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je postupak od 1999. do 2010. godine bio u prekidu; da je osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 7145/11 od 20. decembra 2012. godine delimično usvojen tužbeni zahtevi tužilaca i utvrđeno njihovo pravo svojine na 1/2 nepokretnosti bliže opisanih u izreci presude, kao i da je utvrđeno da je bez pravne važnosti ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između pok. Petrije Stojanović, kao primaoca izdržavanja, i podnosioca ustavne žalbe Dragoslava Stojanovića, kao davaoca izdržavanja; da je osporenom drugostepenom presudom potvrđena navedena prvostepena presuda; da su sudovi u osporenim presudama proizvoljno primenili materijalno pravo, odnosno odredbu člana 24. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05), kao i odredbe procesnog zakona o teretu dokazivanja, zbog čega podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na pravično suđenje; da je podnosiocima povređeno pravo na imovinu, imajući u vidu da je podnosilac Dragoslav Stojanović stekao pravo svojine na 2/3 katastarskih parcela 9713/1 i 9713/2 u KO Trupala, a na osnovu navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju. Podnosioci su istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 7145/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

R. S. i A. S, u svojstvu tužilaca, podneli su 11. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe i Lj. S, kojom su tražili da se utvrdi pravo svojine tužilaca na određenim nepokretnostima, kao i da je bez pravne važnosti ugovor o doživotnom izdržavanju R. 653/95 od 19. aprila 1995. godine, zaključen između pok. Petrije Stojanović, kao primaoca izdržavanja, i podnosioca ustavne žalbe Dragoslava Stojanovića, kao davaoca izdržavanja. Po tužbi je formiran predmet P. 3703/96.

Od podnošenja tužbe do 26. februara 1999. godine održano je pet ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem dva svedoka i uviđajem suda na licu mesta. Rešenjem Opštinskog suda P. 3703/96 od 26. aprila 1999. godine postupak je prekinut „u smislu čl. 213. ZPP“.

Tužioci su podneskom od 10. aprila 2010. godine tražili nastavak postupka. Postupak je nastavljen održavanjem ročišta 9. novembra 2011. godine pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7145/11.

Podneskom od 30. januara 2012. godine tužioci su precizirali tužbeni zahtev.

Tuženi su 6. februara 2012. godine podneli protivtužbu kojom su tražili da se utvrdi da nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva ulaze u zaostavštinu pok. Petrije Stojanović. Postupak po protivtužbi spojen je sa postupkom po tužbi.

U toku 2012. godine održano je devet ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem četvoro svedoka, saslušanjem tužilaca–protivtuženih, kao i tužene–protivtužilje, te ponovnim uviđajem suda na licu mesta.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 7145/11 od 20. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca–protivtuženih i utvrđeno je njihovo pravo svojine na novosagrađenoj porodičnoj stambenoj zgradi (broj 3) na katastarskoj parceli 9713/1 u KO Trupale, kao i pravo svojine na 1/2 katastarske parcele 9713/1 u KO Trupale i na1/2 katastarske parcele 9713/2 u KO Trupale. U stavu drugom navedene presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca–protivtuženih, kojim su tražili da se utvrdi njihovo pravo svojine na 1/3 nove porodične stambene zgrade (broj 2) i pomoćnim zgradama na katastarskoj parceli 9713/1 u KO Trupale, pravo svojine na 1/3 određenih pokretnih stvari, kao i pravo svojine na staroj prizemnoj porodičnoj stambenoj zgradi (broj 1) na istoj katastarskoj parceli. U stavu trećem navedene presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca–protivtuženih, kojim su tražili da se utvrdi da je bez pravne važnosti ugovor o doživotnom izdržavanju R. 653/95 od 19. aprila 1995. godine, zaključen između pok. Petrije Stojanović, kao primaoca izdržavanja, i tuženog–protivtužioca Dragoslava Stojanovića, kao davaoca izdržavanja. U stavu četvrtom izreke prvostepene presude delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tužilaca–protivtuženih, te je utvrđeno da stara prizemna porodična zgrada (broj 1) ulazi u zaostavštinu pok. Petrije Stojanović. U stavu petom izreke ove prvostepene presude odbijen je protivtužbeni zahtev tužilaca–protivtuženih, kojim su tražili da se utvrdi da 1/3 nepokretnosti na katastarskim parcelama 9713/1 i 9713/2 u KO Trupale, kao i zemljište pod njima, ulaze u sastav zaostavštine pok. Petrije Stojanović, a u stavu šestom izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1034/13 od 21. maja 2013. godine potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 7145/11 od 20. decembra 2012. godine. U obrazloženju navedene presude je, između ostalog, navedeno: da je ugovorom o doživotnom izdržavanju pok. Petrija Stojanović, kao primalac izdržavanja, raspolagala u korist tužioca–protivtuženog Dragoslava Stojanovića, kao davaoca izdržavanja, katastarskim parcelama na kojima su tužioci–protivtuženi sopstvenim sredstvima sagradili porodičnu stambenu zgradu, kao i delovima parcela koje su neprekidno koristili, a sve uz saglasnost pok. Petrije Stojanović sve do njene smrti; da činjenica da je prvostepeni sud naveo da su tužioci–protivtuženi stekli pravo svojine na predmetnim nepokretnostima na osnovu poklona učinjenog od strane pok. Petrije Stojanović nije od uticaja na zakonitost odluke, s obzirom na to da su oni pravo svojine na tim nepokretnostima stekli građenjem, u skladu sa članom 24. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a imajući u vidu da je pok. Petrija Stojanović znala za gradnju i nije se tome protivila u smislu stava 2. istog zakona. Presuda je 17. juna 2013. godine dostavljena punomoćniku tuženih–protivtužilaca.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme prekida postupka 1999. godine, bilo je propisano: da se postupak prekida - kad stranka umre ili izgubi parničnu sposobnost, a nema punomoćnika u toj parnici ; kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, a stranka nema punomoćnika u toj parnici, kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ prav nosnažno odluči o zabrani rada, kad nastupe pravne posledice otvaranja stečajnog postupka, kad usled rata ili dr ugih uzroka prestane rad u sudu, te ka d je to drugim zakonom određeno (član 212.); da će osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud odrediti i ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, te ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda (član 213. stav 1.) ; da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 212. tač. 1. do 4. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine, te da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 213. stav 1. tačka 1. i stav 2. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak, kao i da će se u svim ostalim slučajevima prekinuti postupak nastavi ti na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida. (član 215. st. 1-3.). Gotovo istovetne odredbe o prekidu postupka sadržao je i Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/ 11) u čl. 214, 215. i 217.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da lice koje može izgraditi zgradu ili drugu građevinu (građevinski objekat) na zemljištu na koje drugi ima pravo svojine (graditelj), stiče pravo svojine i na zemljište na kome je izgrađen građevinski objekat, kao i na zemljište koje je neophodno za redovnu upotrebu tog građevinskog objekta, ako nije znalo niti moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah usprotivio, kao i da u slučaju iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta ima pravo da za vreme od tri godine od dana saznanja za završenu izgradnju, ali najkasnije u vreme od deset godina od završene izgradnje, traži da mu graditelj naknadi vrednost zemljišta u visini njegove prometne cene u vreme donošenja sudske odluke.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi , predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , koji je započet 11. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu, a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1034/13 od 21. maja 2013. godine, trajao skoro 17 godina, s tim što je postupak u periodu od 26. aprila 1999. do 9. novembra 2011. godine bio u prekidu .

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, osporeni postupak je bio složen, imajući u vidu da je sud odlučivao o tužbi (koja je sadržala više tužbenih zahteva) i protivtužbi.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe kao tužene–protivtužioce, s obzirom na to da je tužbenim zahtevima traženo utvrđenje prava svojine na više nepokretnosti, kao i utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji je za predmet imao sporne nepokretnosti, odnosno da je protivtužbenim zahtevom traženo da se utvrdi da predmetne nepokretnosti ulaze u sastav zaostavštine pok. Petrije Stojanović. Ispitujući postupanje podnosilaca, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe tokom prekida postupka od 1999. do 2010. godine postupali potpuno pasivno, to jest da nisu tražili nastavak prekinutog postupka u skladu sa citiranim odredbama Zakona o parničnom postupku. Pored toga, podnosioci su podneli protivtužbu tek 6. februara 2012. godine, što predstavlja njihovo procesno pravo, ali je nužno dovelo do produženja postupka, jer je sud morao da izvodi dokaze i donese odluku s obzirom na taj novi zahtev parničnih stranaka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud najpre konstatuje da je postupak bio u prekidu 11 godina. Navedenom odredbom člana 215. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kao i odredbom člana 217. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, bilo je izričito propisano da će se u svim ostalim slučajevima , a koji nisu obuhvaćeni st. 1. i 2. istog člana, prekinuti postupak nastavi ti na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida . Tužioci su tek u aprilu 2010. godine tražili nastavak postupka. Stoga, Ustavni sud smatra da se činjenica da je postupak bio u prekidu ne može staviti na teret postupajućim sudovima. Međutim, i pored toga, Ustavni sud ocenjuje da su sudovi postupali neefikasno, imajući u vidu da je pred Opštinskim sudom u Nišu od podnošenja tužbe do prekida postupka, za dve godine i osam meseci održano samo pet ročišta, a da je Osnovni sud u Nišu nastavio postupak i zakazao ročište tek 9. novembra 2011. godine, odnosno nakon godinu i sedam meseci pošto su tužioci predložili nastavak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7145/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P. 3703/96) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je samo utvrđenje povrede prava dovoljno zadovoljenje podnosilaca u konkretnom slučaju, a imajući u vidu činjenicu da je predmetni parnični postupak 11 godina bio u prekidu, te potpuno pasivno postupanje podnosilaca za to vreme. Stoga je Ustavni sud zahtev podnosilaca za naknadu štete odbio kao neosnovan, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu , kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je osporen im presudama Osnovnog suda u Nišu P. 7145/11 od 20. decembra 2012. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 1034/13 od 21. maja 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog proizvoljne primene materijalnog i procesnog prava. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu primene materijalnog i procesnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane redovnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Nišu dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, kojom je potvrdio prvostepenu presudu, sa obrazloženjem da su tužioci–protivtuženi, saglasno odredbama člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, stekli pravo svojine na predmetnim nepokretnostima građenjem, čemu se vlasnik zemljišta nije protivio. Ustavni sud, takođe, ističe da ocena dokaza u ovom postupku ne ukazuj u na proizvoljno postupanje nadležnih sudova.

U odnosu na navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ovi navodi podnosilaca ne predstavljaju ustavnopravn e razloge kojima se argumentuju t vrdnje o povredi označenog ustavnog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izneto g, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti