Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu koju je podneo oštećeni kao tužilac protiv oslobađajuće presude u krivičnom postupku. Pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku prvenstveno se garantuje okrivljenom, a ne tužiocu ili oštećenom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-57/2010
17.03.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Markovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Nenada Markovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 765/09 od 27. oktobra 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Nenad Marković iz Kragujevca je 4. januara 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 765/09 od 27. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i odredaba člana 145. stav 2. i člana 194. st. 3. i 4. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da se povreda označenih prava sastoji u neizvršenju od strane poslodavca presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 673/01 od 11. februara 2003. godine i rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu I. 1-88/04 od 17. marta 2004. godine. Podnosilac dalje obrazlaže svoju tvrdnju navodima da je „loša poruka društvu da direktor ne treba da izvršava presude u kojima su radnici ostvarili svoja prava“ i „da direktor potpomognut od strane suda ne izvršava sudske odluke i sprečava sindikalno delovanje u preduzeću“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovednom prethodnom postupku utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Ustavnom sudu obraća u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome je doneta osporena presuda. U konkretnom predmetu, presudom Opštinskog suda u Kragujevcu K. 639/09 od 2. juna 2009. godine okrivljeni M.Z. je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo neizvršenja odluke o vraćanju radnika na rad iz člana 91. Krivičnog zakonika. Osporenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 765/09 od 27. oktobra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe protiv navedene prvostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se, po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekene krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da privatni tužilac, kao ni oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom, ni zakonom zajemečno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni kao tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je pravnosnažnom sudskom odlukom, kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe da je učinio krivično delo za koje je optužen privatnom krivičnom tužbom, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više svojih odluka (vidi: Rešenje Už – 713/08 od 27. januara 2010. godine i dr.). Takođe, isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, od 6. aprila 2004. godine, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je rationae materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Kako se pravo na pravično suđenje u konkretnom slučaju ne jemči podnosiocu ustavne žalbe, a imajući u vidu da je jedna od bitnih pretpostavki za podnošenje ustavne žalbe ta da je Ustavom zajemčeno pravo povređeno ili uskraćeno podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podneta ustavna žalba nedopuštena. Takođe, ni jedan razlog ustavne žalbe ne ukazuje na to da je u predmetnom postupku pred Okružnim sudom u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a kako je drugostepeni postupak trajao kraće od pet meseci, očito je da se pozivanje na povredu navedenog prava ne odnosi na postupak pred tim sudom, već na postupanje poslodavca, koje ne može biti predmet ustavne žalbe u smislu člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

 

Slični dokumenti

• Už 275/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neuredne i neblagovremene ustavne žalbe
• Už 2393/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao nedopuštene
• Už 2078/2009: Nedopuštenost ustavne žalbe privatnog tužioca zbog odbijanja privatne krivične tužbe
• Už 2259/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca
• Už 2225/2009: Odbačena ustavna žalba oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku
• Už 81/2010: Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku
• Už 2761/2009: Odbačaj ustavne žalbe oštećenog kao tužioca zbog nepostojanja povrede prava