Nedopuštenost ustavne žalbe oštećenih zbog nedonošenja rešenja o sprovođenju istrage

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu koju su podneli oštećeni kao tužioci protiv rešenja kojima je odbijen njihov zahtev za sprovođenje istrage. Pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku garantuje se okrivljenom, a ne oštećenom, koji nema ustavno pravo da se istraga pokrene.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-570/2009
15.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenica predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Žive Belića i Zorice Tekijaški, oboje iz Debeljače, opština Kovačica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. septembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Žive Belića i Zorice Tekijaški izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Pančevu Kv. 3/09 od 19. januara 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž.II 354/09 od 24. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živa Belić i Zorica Tekijaški, oboje iz Debeljače, opština Kovačica, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu 16. aprila 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Pančevu Kv. 3/09 od 19. januara 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž.II 354/09 od 24. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je Okružni sud u Pančevu doneo osporeno prvostepeno rešenje kojim je utvrdio da nema mesta sprovođenju istrage protiv E.V. zbog produženog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, po zahtevu oštećenih kao tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe; da je osporeno rešenje zasnovano na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju; da su tvrdnje suda da je u pitanju građansko-pravni odnos „neistinite“; da je osporenim drugostepenim rešenjem Vrhovni sud Srbije odbio kao neosnovanu njihovu žalbu izjavljenu protiv odluke Okružnog suda u Pančevu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio: da je osporenim prvostepenim rešenjem Kv. 3/09 od 19. januara 2009. godine Okružni sud u Pančevu našao da nema mesta sprovođenju istrage protiv E.V. zbog produženog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), po zahtevu oštećenih kao tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe; da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž.II 354/09 od 24. februara 2009. godine odbijena kao neosnovana žalba punomoćnika oštećenih kao tužilaca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odrebama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje se da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosioci ustavne žalbe ovom sudu obraćaju u svojstvu oštećenih kao tužilaca u krivičnom predmetu u kome su doneta osporena rešenja.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je ustavno pravo na pravično suđenje povređeno time što krivični sud nije doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv okrivljene E.V. zbog produženog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja. Ustavni sud je ocenio da se navodi sadržani u ustavnoj žalbi u suštini zasnivaju na tome da podnosioci ustavne žalbe nisu zadovoljni odlukom nadležnog krivičnog suda o zahtevu za sprovođenje istrage koji su podneli protiv E.V. jer je, kako se u ustavnoj žalbi izričito i navodi, „osporeno rešenje zasnovano na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i tvrdnje suda da je u pitanju građansko-pravni odnos su neistinite“. Iz navedenog nesumnjivo proizlazi da podnosioci smatraju da je bilo mesta kako sprovođenju istrage, tako i utvrđivanju krivične odgovornosti okrivljenog lica.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac i privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, niti Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv određenog lica pokrenuti istraga, da će se protiv njega voditi krivični postupak, ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena krivična sankcija. Oštećeni kao tužilac se stoga u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom kojom je pravnosnažno odbijen njegov zahtev za sprovođenje istrage protiv nekog lica i time posledično nije ni pokrenut krivični postupak protiv tog lica, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer ovo pravo se i ne jemči oštećenom. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više ranijih odluka (Videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. do 25, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe povredu tog prava nisu potkrepili nijednom tvrdnjom, niti su priložili bilo kakav dokaz koji bi ukazivao na eventualno uskraćivanje i povredu označenog ustavnog prava. Upravo suprotno proizlazi iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, jer je Ustavni sud našao da su podnosioci ustavne žalbe u svojstvu oštećenih, preko svog punomoćnika, koristili žalbu kao redovno pravno sredstvo, o kojoj je odlučio Vrhovni sud Srbije. Ustavni sud još jednom ukazuje na to da formalno označavanje nekog ustavnog prava, bez navođenja razloga kojima bi se povreda tog prava obrazložila i bez dostavljanja dokaza kojima se potkrepljuju ti navodi, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ustavnu žalbu činili dopuštenom.
Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENICA PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Nedopuštenost ustavne žalbe oštećenih zbog nedonošenja rešenja o sprovođenju istrage

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti