Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 22 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 22 godine. Konstatovano je da je za dugo trajanje postupka odgovorno neefikasno postupanje prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. M . iz Kamenova, Petrovac na Mlavi, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba P. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1932/10 (inicijalno predmet P. 756/90 ranijeg Opštinskog suda u Petrovcu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. M . iz K, Petrovac na Mlavi, je 5. jula 2012. godine, preko punomoćnika V. J, advokata iz Petrovca na Mlavi , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1932/10 od 26. aprila 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1563/12 od 5. aprila 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen, najpre, pred Opštinskim sudom u Petrovcu u predmetu P. 756/90, a pravnosnažno okončan pred Osnovnim sudom u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1932/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporeni parnični postupak započeo njegovim podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Petrovcu 1990. godine, te da je pravnosnažno okončan posle pune 22 godine, i to isključivo krivicom postupajućih sudova, bez doprinosa podnosioca. Podnosilac smatra da mu je dvadesetdvogodišnjim trajanjem spora radi utvrđivanja nužnog naslednog dela, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe osporava i navedene presude, kojima je pravnosnažno okončan ovaj spor, bez mogućnosti da iskoristi reviziju kao pravni lek, zato što mu je to onemogućio, upravo, drugostepeni sud, i to "nezakonitim smanjivanjem vrednosti predmeta spora na 850,00 dinara, iako je prvostepeni sud odredio vrednost predmeta spora na 850.000,00 dinara. Podnosilac ističe, da je i pored ovakvog postupanja sudova, on protiv drugostepene odluke suda izjavio reviziju, pozivajući se na vrednost spora koja je bila merodavna u vreme pokretanja parnice i koja je od strane prvostepenog suda određena na iznos od 850.000,00 dinara. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu drugostepenu odluku, te da odloži njeno izvršenje u pogledu troškova postupka. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta P. 1932/10 Osnovnog suda u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je , 16. jula 1990. godine, tužbu Opštinskom sudu u Petrovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv dvoje tuženih (bratanca i jedne bratanice pok. brata podnosioca), radi utvrđ enja nužnog naslednog dela iza smrti oca podnosioca D. S. U Opštinskom sudu je formiran predmet pod brojem P. 176/90. Na tužbi je označena vrednost predmeta spora u iznosu od 850,00 dinara. Tužilac je u tužbi naveo da je rešenjem istog suda O. 173/89 od 20. decembra 1989. godine upućen na parnicu radi utvrđivanja da je raspolaganjem ostavioca pok. D . S, oca podnosioca, u korist tuženih, narušen njegov nužni nasledni deo od 1/6 zaostavštine.

Opštinski sud je do donošenja prve prvostepene presude P. 206/98 od 26. aprila 2005. godine zakazao 54 ročišta za glavnu raspravu. Održano je 26 ročišta, dok preostalih 28 ročišta nije održano. Tužilac je podneskom od 30. avgusta 1993. godine preinačio tužbu i proširio tužbeni zahtev na još dve tužene (ćerku i ženu pok. brata), a podneskom od 2. februara 2004. godine tužba je objektivno preinačena, te na podnesku označena vrednost spora od 850,00 dinara. Preinačenjem tužbe je istaknut još jedan tužbeni zahtev uz postojeći, kojim je tužilac tražio da mu prvotuženi isplati 445.553,00 dinara zbog povrede nužnog naslednog dela. Na održanim ročištima saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke, obavljena tri veštačenja: građevinsko, poljoprivredno i geodetsko i date dopune nalaza, te pročitano više spisa predmeta: parničnih, upravnih i vanparničnih, kao i više ugovora o poklonima, te pribavljeni izveštaji Komisije za sprovođenje komasacije opštine Petrovac i Službe za katastar nepokretnosti Petrovac i saslušano više svedoka. Jednom je bio određen prekid postupka rešenjem P. 176/90. od 22. decembra 1997. godine, na saglasan predlog stranaka, a do pribavljanja potrebnih izveštaja nadležnih službi. Tužilac je podneskom od 5. marta 1998. godine tražio nastavak postupka, pa je predmet dobio novi broj P. 206/98. Razlozi za neodržavanje ročišta su uglavnom bili zbog neuredne dostave poziva za tužene, za koje tužilac nije imao tačne adrese, pa je i iz tog razloga ostalo neodržano nekoliko ročišta, a nisu ni uspevale dostave poziva tuženima upućivane diplomatsko konzularnim putem (dve tužene su bile na privremenom radu u inostranstvu). Jednoj od tuženih je sud rešenjem postavio privremenog zastupnika i oglas o tome je objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 40/92 , od 24. juna 1992. godine. Takođe, punomoćnik tužioca je dva puta tražio odlganje ročišta zbog sprečenosti da pristupi u sud, a novoangažovani punomoćnik tužioca je još dva puta tražio odlganje ročišta radi upoznavanja sa predmetom, dok je jednom tužilac predao podnesak neposedno na raspravi, a jednom je tražio dodatni rok za pismeno izjašnjenje na nalaz veštaka. Nekoliko ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Opštinskog suda u Petrovcu P. 206/98 od 26. aprila 2005. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i svaka stranka obavezana da snosi svoje troškove. U uvodu presude kao vrednost spora je naveden iznos od 850,00 dinara. Žalba tuženih izjavljena je 25. maja 2005. godine, a žalba tužioca 30. maja 2005. godine. Na žalbi je označena vrdnost spora u iznosu od 850,00 dinara.

Odlučujući o žalbi stranaka, Okružni sud u Požarevcu je rešenjem Gž. 1182/05 od 27. decembra 2005. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Petrovcu P. 206/98 od 26. aprila 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Predmet je pred Opštinskim sudom u Petrovcu na Mlavi dobio novi broj P. 109/06.

U ponovnom prvostepenom postupku, do donošenja ustavnom žalbom osporene presude Osnovnog suda u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1932/10 od 26. aprila 2011. godine, postupak je najpre vođen pred Opštinskim sudom u Petrovcu na Mlavi, a nakon reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, nastavljen je pred Osnovnim sudom u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi pod brojem P. 1932/10. Ukupno je bilo zakazano 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 10. Opštinski sud je posebnim rešenjem P. 109/06 od 12. jula 2006. godine dozvolio proširenje tužbe na još jednu tuženu N.S. (snaju prvotuženog - bratanca podnosioca). Na održanim ročištima saslušani su tužilac i četvoro tuženih u svojstvu parnične stranke, osim tužene N.M, koja je izostala sa ročišta i pored urednog primljenog poziva za saslušanje u svojstvu parnične stranke, obavljen je uviđaj na licu mesta u prisustvu veštaka geometra i veštaka građevinske struke, te sprovedena dopunska veštačenja. Tužilac je podneskom od 23. novembra 2010. godine precizirao tužbeni zahtev, te ponovo kao vrednost spora označio iznos od 850,00 dinara. Preostalih sedam ročišta nije održano zbog nedostatak procesnih uslova - izostanka uredne dostave poziva za dve tužene, upućenih putem međunarodne pravne pomoći, osim što je jednom punomoćnik tužioca tražio dodatni rok da se pismeno izjasni na nalaz veštaka, iako mu je isti bio uručen skoro dva meseca pre zakazanog ročišta.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1932/10 od 26. aprila 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i on obavezan da naknadi troškove postupka tuženima u iznosu od 726.875,00 dinara. U uvodu navedene presude je označena vrednost spora u iznosu od 850.000,00 dinara. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 1. avgusta 2011. godine, između ostalog i zbog odluke o troškovima postupka, i to prvi put označavajući vrednost spora u istom iznosu kao i u uvodu prvostepene presude, a odgovor na žalbu je 13. septembra 2011. godine dostavio punomoćnik tuženih, i dalje označavajući vrednost spora u iznosu od 850,00 dinara. Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7360/11 od 19. januara 2012. godine vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka. Rešenjem o ispravci navedene prvostepene presude Osnovnog suda u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1932/10 od 31. januara 2012. godine postupljeno je po nalogu drugostepenog suda. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1563/12 od 5. aprila 2012. godine preinačena je prvostepena presuda u delu o odluke o troškovima postupka tako što je tužilac obavezan da tuženima, kao solidarnim poveriocima, na ime parničnih troškova isplati iznos od 300.625,00 dinara, dok su prvostepena presuda i ispravka presude potvrđen i u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca. U uvodu ove presude stoji vrednost spora 850,00 dinara. U obrazloženju presude se, između ostalog, u delu koji se odnosi na preinačenje odluke o troškovima, navodi da prvostepeni sud nije pravilno primenio Advokatsku tarifu, imajući u vidu opredeljenu vrednost predmeta spora. Naime, i u tužbi i u podnesku od 23. novembra 2010. godine vrednost predmeta spora je označena na iznos od 850,00 dinara, zbog čega se u konkretnom slučaju kod odluke o troškovima primenjuje Advokatska tarifa u vreme presuđenja a za vrednost spora do 374.999,00 dinara, iz kog razloga je i odlučeno kao u izreci. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužioca 5. juna 2012. godine.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju 29. juna 2012. godine, između ostalog, zbog toga što je Apelacioni sud "pogrešno opredelio vrednost spora na 850 dinara", iako je u prvostepenoj presudi ona bila određena na 850.000,00 dinara. Kako na tako određenu vrednost spora nijedna stranka nije izjavila žalbu to drugostepeni sud "nije imao zakonskog osnova da je menja".

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 828/2013 od 14. novembra 2013. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca protiv navedene drugostepene presude, jer nije ispunjen revizijski cenzus. Ovo rešenje podnosilac nije osporio ustavnom žalbom.

4. Odredbama Ustava, kojima se jemče prava na čiju povredu podnosi lac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09 ), koji se saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) primenjivao do kraja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( član 10. stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10. stav 2.); da tužba mora da sarži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.) (član 187. stav 1.); da kad nadležnost, sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, tužilac je dužan da u tužbi naznači vrednost predmeta spora (član 187. stav 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, pozvao, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 16. jula 1990. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Petrovcu, a okončan je 5. juna 2012. godine, dostavljanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1563/12 od 5. aprila 2012. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je ukupno 21 godinu, 11 meseci i 20 dana.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka od skoro 22 godine ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo nesumnjivo složenih činjeničnih i procesnih, kao i materijalnopravnih pitanja, naročito u vezi sa tim šta čini zaostavštinu pok. oca podnosioca, koja njegova imovina je bila posebna, a koja je zajednička imovina sticana sa pok. majkom podnosioca, te pok. bratom podnosioca i njegovim članovima porodičnog domaćinstva, odnosno kada je i kako sve raspolagao imovinom otac podnosioca. Pritom, postupak je bio procesno usložnjen zbog velikog broja tuženih lica, kao i zbog njihovog boravka u inostranstvu, što je iziskivalo pozivanje tuženih diplomatsko konzularnim putem. Iako je ovaj postupak i činjenično bio složen, što je zahtevalo obimniji dokazni postupak sa više vrsta veštačenja, ipak navedena složenost postupka nikako ne može biti opravdanje za njegovo gotovo dvadesetdvogodišnje trajanje.

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti za podnosioca.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, srazmerno dužini trajanja postupka, nije u odlučnoj meri doprineo njegovom trajanj u, time što je nekoliko puta njegov punomoćnik tražio odlaganje ročišta, što je dva puta tražio dodatni rok za izjašnjenje na nalaz veštaka, te par puta predavao podneske neposredno na ročištu.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Opštinskog suda u Petrovcu. U prilog oceni o ne razumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govori činjenica da je prva prvostepen a presuda doneta nakon skoro 15 godina od podnošenja tužbe, i da je ista bila ukinuta u celini od strane drugostepenog suda i vraćena Opštinskom sudu na ponovno suđenje, da bi tek po donošenju druge prvostepene presude, nakon još šest godina, postupak bio pravnosnažno okončan preinačenjem prvostepene presude, istina u pogledu troškova postupka, ali nakon jednog vraćanja spisa predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1932/10 (inicijalno predmet P. 756/90 ranijeg Opštinskog suda u Petrovcu), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući postojanje povrede označenih ustavnih prava osporenim presudama, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u suštini istakao samo povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Naime, po mišljenju podnosioca, on je osporenom drugostepenom presudom, te "nezakonitim smanjivanjem vrednosti predmeta spora na 850,00 dinara, iako je prvostepeni sud odredio vrednost predmeta spora na 850.000,00 dinara", ostao uskraćen u korišćenju pravne zaštite pred sudom treće instance, a osporena presuda je "doneta da bi se izbegla njena provera putem vanrednog pravng sredstva - revizije".

Po nalaženju Ustavnog suda, navodi podnosioca ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravno sredstvo. Polazeći od činjenica i okolnosti ovoga slučaja koje su utvrđene u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, kao i citiranih oredaba člana 187. st 1. i 3. ZPP, Ustavni sud je ocenio kao neprihvatljivu tvrdnju podnosioca da mu je osporenom drugostepenom odlukom povređeno pravo na pravno sredstvo, a iz sledećih razloga: pogrešno označavanje vrednosti spora u uvodu prvosetepene presude nije imalo nikakvog uticaja na rešavanje u ovoj pravnoj stvari, a pogotovu kad je, upravo, tužilac bio taj koji je u tužbi označio vrednost spora na 850,00 dinara, kada je on i u svakom kasnijem podnesku, pa i kod objektivnog preinačenja tužbe 2 . februara 2004. godine, kao vrednost predmeta spora označavao iznos od 850,00 dinara , kada je ta ista vrednost bila označena i u žalbi na prvostepenu presudu iz 2005. godine, te u uvodu prvostepene i drugostepene odluke kojom je ona ukinuta , kada ni u reči na ročištu u toku postupka tužilac nikada nije predložio da se utvrdi nova, druga, vrednost spora, niti je sud u toku postupka odredio drugu vrednost spora u odnosu na onu koju je opredelio tužilac. Prema tome, kako je tužilac, shodno zakonskoj obavezi, a pritom zastupan od strane stručnog lica, jasno opredelio vrednost spora od kojeg zavisi izjavljivanje revizije još u tužbi, i ta vrednost do zaključenja glavne rasprave nije menjana, to nema ustavnopravnih razloga za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.