Odluka Ustavnog suda o povredi roditeljskih prava usled nesprovođenja izvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu roditeljskih prava podnositeljki u izvršnom postupku za povratak dece u SR Nemačku. Nesprovođenje izvršenja i propusti suda i organa starateljstva doveli su do povrede prava, zbog čega je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama A. R. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. R. i utvrđuje da su joj u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 560/23 (ranije predmet I. 363/21) povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije.

2. Određuje se pravično zadovoljenje A. R. zbog utvrđene povrede prava isplatom iznosa od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba A. R. i utvrđuje da su rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 527/24 od 12. marta 2024. godine podnositeljki ustavnih žalbi povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava.

4. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 527/24 od 12. marta 2024. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavnih žalbi izjavljenoj protiv rešenja istog suda I. 560/23 od 12. februara 2024. godine.

5. Odbacuje se ustavna žalba A. R. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ržg. 132/23 od 18. marta 2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. R. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 26. aprila 2024. godine, preko punomoćnika I. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava deteta na zaštićenost od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja i zloupotrebljavanja i prava roditelja, zajemčenih odredbama člana 64. stav 3. i člana 65. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 560/23 (ranije predmet I. 363/21), kao i protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 527/24 od 12. marta 2024. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava roditelja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 65. Ustava. Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-5704/2024.

A. R. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 29. aprila 2024. godine, preko punomoćnika I. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ržg. 132/23 od 18. marta 2024. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-5829/2024.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja i zaveo pod brojem Už-5704/2024.

U ustavnoj žalbi od 26. aprila 2024. godine se, pored ostalog, navodi: da se nesprovođenjem izvršne isprave u predmetnoj pravnoj stvari – pravnosnažnog i izvršnog rešenja kojim je izvršnom dužniku naložen hitan povratak dece u Saveznu Republiku Nemačku (u daljem tekstu: SR Nemačka), podnositeljki uskraćuje vršenje roditeljskih prava, koja podrazumevaju izdržavanje, vaspitanje i obrazovanje dece; da izvršni sud od samog početka na sve načine pokušava da obustavi ili prolongira postupak koji je hitan, čime pogoduje izvršnom dužniku da legalizuje otmicu dece; da izvršni dužnik zloupotrebljava svoja roditeljska prava, jer je kod njega prisutno otuđujuće ponašanje na relaciji deca – majka, što predstavlja rizik za dalji razvoj tog odnosa; da su bezuspešni pokušaji sprovođenja izvršenja, za koje izvršni dužnik decu nije adekvatno pripremao, stvorili neizvesnu i napetu situaciju, što predstavlja vid nasilja izvršnog dužnika nad decom, kao i činjenica da je decu iskoristio kako bi izbegao kaznu zatvora koja mu je izrečena rešenjem od 12. januara 2023. godine; da je u osporenom drugostepenom rešenju, kao i rešenju postupajućeg izvršnog sudije, koje je doneto po predlogu iz člana 378. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, izražen apsurdan stav da je predajom dece od 15. juna 2023. godine rešenje o izvršenju sprovedeno, uprkos tome što su se deca već istog dana ponovo našla kod izvršnog dužnika; da drugostepeno veće i izvršni sudija kao razlog za odbijanje predloga navode to da su se deca kod izvršnog dužnika vratila samoinicijativno, a ne po njegovim instrukcijama, iako odredba člana 378. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ne zahteva postojanje takve okolnosti za njenu primenu; da je postupajući izvršni sudija izmenio izvršnu ispravu time što je saslušanjem dece na ročištu ponovo utvrđivao šta je u njihovom najboljem interesu, iako je to već utvrđeno izvršnom ispravom; da nije uzeto u obzir mišljenje sudskog veštaka koji je utvrdio da je kod dece kompromitovana sposobnost za davanje autentičnog iskaza, usled instrumentalizacije od strane oca; da postupajući sudija nije ni mogao da održi ročište, jer je izvršni postupak prethodno obustavljen.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi od 29. aprila 2024. godine, pored ostalog, ističe da Viši sud u Beogradu u osporenom drugostepenom rešenju, kao i prvostepeni sud u svojoj odluci, nisu obrazložili zbog čega smatraju da u okolnostima konkretnog slučaja nije došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, iako je reč o postupku za hitnu predaju dece, koji traje skoro tri godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavne žalbe, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene akte.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 560/23, kao i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavne žalbe, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1 Činjenice iz vanparničnog postupka koji je vođen radi izdavanja naloga za povratak dece

Ministarstvo pravde Republike Srbije, kao Centralni izvršni organ u smislu Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece od 25. oktobra 1980. godine (u daljem tekstu: Haška konvencija), pokrenulo je 28. avgusta 2020. godine postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, radi povratka u SR Nemačku maloletnih R. R, rođene 11. decembra 2006. godine, S. R, rođenog 8. februara 2010. godine i N. R, rođene 30. maja 2015. godine. Postupak je pokrenut na osnovu zahteva majke A. R, ovde podnositeljke ustavnih žalbi, koji je nadležnom organu Republike Srbije prosledio Centralni izvršni organ SR Nemačke.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 4/20 od 2. decembra 2020. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda R4. 4/20 od 29. decembra 2020. godine, naložen je hitan povratak imenovane dece u SR Nemačku, njihovom predajom majci.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž2. 7689/21 od 9. aprila 2021. godine potvrđeno je u celini navedeno prvostepeno rešenje.

U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani žalbeni navodi protivnika predlagača da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 13. stav 2. Haške konvencije, time što je utvrdio da se mišljenje maloletnih R. R. i S. R. o povratku u SR Nemačku ne može uzeti kao relevantno prilikom donošenja odluke; da je prvostepeni sud, u cilju pravilne primene Haške konvencije, obezbedio učešće maloletnih R. R. i S. R, odnosno, njihovo izjašnjenje povodom vraćanja u SR Nemačku, te je od Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Vračar (u daljem tekstu: CSR Vračar) pribavio „protokol o mišljenju dece“, iz kojeg proizlazi da su deca duboko involvirana u sukob roditelja, uz detektovan otuđujući uticaj oca na odnos dece sa majkom, zbog čega se izjave maloletnih R. R. i S. R. ne mogu u ovom postupku uzeti kao autentične i ne mogu biti od presudnog uticaja za donošenje konačne odluke, bez obzira na njihov uzrast; da kako je CSR Vračar uključen u rad sa porodicom R. i pre pokretanja ovog postupka, to je prvostepeni sud, u pogledu procene autentičnosti izjava maloletnih R. R. i S. R, prihvatio mišljenje i argumente tog organa, jer su posledice sagledavanja celokupnog funkcionisanja porodice, te je pravilno zaključio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 13. stav 2. Haške konvencije, tačnije, da sud, uzimajući u obzir mišljenja maloletnih R. R. i S. R, odbije da naloži njihov povratak u SR Nemačku.

3.2. Činjenice iz osporenog izvršnog postupka – izvršenje naloga o vraćanju dece

Podnositeljka ustavnih žalbi je 26. jula 2021. godine, na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 4/20 od 2. decembra 2020. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda R4. 4/20 od 29. decembra 2020. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela navedenom sudu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika N. R, radi obezbeđenja povratka maloletnih R. R. i S. R. u SR Nemačku. Predložila je da se izvršenje sprovede oduzimanjem dece od izvršnog dužnika i predajom njoj, uz pretnju novčanim kažnjavanjem. Što se tiče maloletne N. R, u predlogu za izvršenje je navedeno da se ona već nalazi kod majke u SR Nemačkoj.

Predloženo izvršenje je određeno rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 363/21 od 27. jula 2021. godine.

Postupajući sudija je dopisom od 27. jula 2021. godine naložio CSR Vračar da se kao nadležni organ starateljstva i organ nadležan za prinudno oduzimanje i predaju dece, izjasni o planu intervencije pri sprovođenju izvršenja, uz mišljenje psihologa i predlog najpodobnijeg sredstva izvršenja.

U izveštaju od 30. jula 2021. godine, CSR Vračar je obavestio postupajućeg sudiju da je Prvi osnovni sud u Beogradu rešenjem P2. 1734/19 od 16. jula 2021. godine usvojio privremenu meru, kojom je roditeljsko pravo nad starijom decom stranaka, do okončanja tog postupka, povereno ocu, dok je najmlađe dete povereno majci.

Rešenjem I. 363/21 od 19. avgusta 2021. godine obustavljen je izvršni postupak i ukinute su sve sprovedene radnje.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca od 1. septembra 2021. godine, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gži. 2758/21 od 15. oktobra 2021. godine, kojim je ukinuo navedeno rešenje o obustavi i predmet je vraćen na ponovni postupak.

Postupajući po nalogu suda, CSR Vračar je u svom izveštaju od 8. decembra 2021. godine istakao da iz razgovora sa izvršnim dužnikom proizlazi da on nije spreman na dobrovoljnu predaju dece, zbog čega je predloženo ili odlaganje izvršenja ili da se započne sa kažnjavanjem izvršnog dužnika.

Rešenjem od 14. decembra 2021. godine izvršnom dužniku je izrečena novčana kazna u iznosu od 100.000 dinara. Izvršni dužnik je 23. decembra 2021. godine izjavio prigovor protiv rešenja o novčanom kažnjavanju, kao i predlog za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za žalbu protiv rešenja o izvršenju.

Dopisom od 17. januara 2022. godine, sud je naložio CSR Vračar da nastavi sa sprovođenjem izvršenja.

Izvršni dužnik je 18. januara 2022. godine izjavio žalbu protiv rešenja o izvršenju, na koju je izvršni poverilac odgovorila podneskom od 28. januara 2022. godine.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gži. 269/22 od 9. februara 2022. godine odbacio predlog za vraćanje u pređašnje stanje i žalbu izvršnog dužnika protiv rešenja o izvršenju kao neblagovremene.

Dopisom od 7. februara 2022. godine, CSR Vračar je obavestio sud da se izvršni dužnik nije odazvao pozivima tog organa za 28. januar i 2. februar 2022. godine, kao i da je predaja dece zakazana za 9. februar 2022. godine. Uz dopis CSR Vračar dostavljen je i izveštaj psihologa od 30. januara 2022. godine, u kome je navedeno da su sa decom stranaka obavljena tri razgovora i da deca kategorički odbijaju povratak u SR Nemačku, pri čemu je maloletna R. R. postigla psihosocijalnu adaptiranost, dok maloletni S. R. nepokolebljivo želi da ostane u Beogradu. Za izvršnog dužnika je navedeno da je posvećen deci i da je visoko motivisan za ulogu roditelja.

Na zapisniku od 9. februara 2022. godine, sačinjenom u prostorijama CSR Vračar, konstatovano je da se izvršni dužnik nije pojavio sa decom radi njihove predaje izvršnom poveriocu. Konstatovano je i da je izvršni dužnik dostavio e-mail, u kome je naveo da je zbog rada u COVID sistemu sprečen da pristupi u CSR Vračar, kao i da se protivi tome što se izvršenje sprovodi bez ikakve psihološke pripreme dece.

Naredni pokušaj sprovođenja izvršenja, sve u dogovoru sa izvršnim poveriocem, jer živi u SR Nemačkoj, zakazan je za 20. april 2022. godine, u prostorijama CSR Vračar. Izvršni dužnik se ni tada nije pojavio, kao ni deca, a u e-mail koji je dostavio naveo je da deca ne žele povratak u SR Nemačku.

Rešenjem veća Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 412/22 od 9. maja 2022. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika izjavljen protiv rešenja o novčanom kažnjavanju od 14. decembra 2021. godine.

Postupajući sudija je 31. maja 2022. godine još jednom novčano kaznio izvršnog dužnika iznosom od 200.000 dinara. Prigovor protiv tog rešenja, koji je izvršni dužnik izjavio 16. juna 2022. godine, odbijen je kao neosnovan rešenjem Ipv (I). 1308/22/1 od 22. novembra 2022. godine. Narednog dana – 17. juna 2022. godine, sud je doneo rešenje o izvršenju prve novčane kazne, koje je dostavljeno poslodavcu izvršnog dužnika, radi obustave od zarade. Izvršni dužnik je i to rešenje osporio prigovorom od 30. juna 2022. godine, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Ipv (I). 2612/22/3 od 3. februara 2023. godine.

Na ročištu za predaju dece, koje je bilo zakazano za 20. jul 2022. godine u prostorijama CSR Vračar, izvršni dužnik se opet nije pojavio, kao ni deca stranaka. Izvršni poverilac je podneskom od 22. jula 2022. godine predložila da se prema izvršnom dužniku izrekne kazna zatvora, dok je CSR Vračar u svom izveštaju od 28. jula 2022. godine istakao da izvršni dužnik očigledno ne shvata svrhu sudske odluke koja se sprovodi, iz kog razloga je sugerisano da se nastavi sa kaznenim merama.

Rešenjem od 2. septembra 2022. godine izvršni dužnik je ponovo novčano kažnjen sa 200.000 dinara. Prigovor protiv ovog rešenja izjavljen je 16. septembra 2022. godine.

Dopisom od 21. septembra 2022. godine, sud je naložio CSR Vračar da nastavi sa sprovođenjem izvršenja. U dogovoru sa izvršnim poveriocem, CSR Vračar je u kratkom periodu tri puta zakazao sprovođenje izvršenja – 9. novembra, 28. decembra 2022. godine i 4. januara 2023. godine. Izvršni dužnik se samo jednom pojavio, ali bez dece, za koju je tvrdio da nisu htela da pođu. Kod prvog pokušaja nije bilo dokaza o urednom pozivanju izvršnog dužnika.

Rešenjem od 12. januara 2023. godine izvršnom dužniku je izrečena kazna zatvora u trajanju do 60 dana. Izvršni dužnik je 26. januara 2023. godine izjavio prigovor, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Ipv (I). 363/23/1 od 23. februara 2023. godine. Odeljenju za izvršenje krivičnih sankcija Prvog osnovnog suda u Beogradu upućen je dopis od 9. marta 2023. godine, radi upućivanja izvršnog dužnika na izdržavanje kazne zatvora.

Sud je 16. marta 2023. godine doneo rešenje o izvršenju novčane kazne od 31. maja 2022. godine, koje je dostavljeno poslodavcu izvršnog dužnika, radi obustave od zarade.

U izveštaju CSR Vračar od 7. aprila 2023. godine je ukazano da izvršni dužnik traži pomoć kako da decu pripremi za prelazak kod majke, te je organ starateljstva predložio održavanje zajedničkog sastanka.

Dana 8. juna 2023. godine pokušano je sprovođenje izvršenja u stanu izvršnog dužnika. Tada je bilo planirano njegovo odvođenje na izdržavanje kazne zatvora. U stanu je zatečen samo maloletni S. R, koji je odbio komunikaciju sa svojom majkom (izvršnim poveriocem). Otac izvršnog dužnika se obavezao da decu narednog dana dovede u prostorije CSR Vračar, ali to nije učinio tada, već 15. juna 2023. godine, kada je decu predao majci, i to bez pasoša, za koje je tvrdio da su uništeni tokom pranja rublja.

Rešenjem od navedenog datuma, sud je obustavio postupak u predmetnoj pravnoj stvari i ukinute su sve sprovedene radnje, uz izričito stavljanje van snage rešenja od 12. januara 2023. godine, kojim je izvršnom dužniku izrečena kazna zatvora.

Izvršni poverilac je narednog dana dostavila podnesak sa predlogom da se sa izvršenjem nastavi, u smislu člana 378. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, budući da su deca odmah napustila njen stan, uz pretpostavku da se ponovo nalaze kod izvršnog dužnika.

Protiv rešenja od 15. juna 2023. godine izvršni poverilac je izjavila žalbu, ali je Viši sud u Beogradu rešenjem Gži. 1508/23 od 27. jula 2023. godine predmet vratio izvršnom sudiji, kako bi se najpre odlučilo o predlogu izvršnog poverioca od 16. juna 2023. godine.

Rešenjem od 17. avgusta 2023. godine sud je odbio kao neosnovan navedeni predlog izvršnog poverioca. Postupajući po njenom prigovoru, veće Prvog osnovnog suda u Beogradu je ukinulo navedeno prvostepeno rešenje, te je predmet vraćen na ponovni postupak. Tada je zaveden pod brojem I. 560/23.

Uz podnesak od 28. decembra 2023. godine, izvršni poverilac je dostavila nalaz i mišljenje sudskog veštaka psihologa iz postupka po krivičnoj prijavi koju je podnela protiv izvršnog dužnika. Zaključak sudskog veštaka jeste da je mišljenje dece stranaka značajno kompromitovano usled njihove instrumentalizacije od strane oca.

Dana 16. januara 2024. godine održano je ročište, u smislu člana 371. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, saglasno nalogu iz ukidajućeg rešenja. Deca stranaka su saslušana u prisustvu psihologa CSR Vračar. Po njihovim izjavama, oni su pristali da 15. juna 2023. godine ostanu sa majkom, ali isključivo u Beogradu, i to kako njihov otac ne bi otišao u zatvor, te da su majku svojevoljno napustili onda kada je iskazala nameru da im pribavi pasoše za povratak u SR Nemačku.

Rešenjem od 12. februara 2024. godine ponovo je odbijen kao neosnovan predlog izvršnog poverioca iz člana 378. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Osporenim rešenjem Ipv (I). 527/24 od 12. marta 2024. godine, veće Prvog osnovnog suda u Beogradu odbilo je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca, te je navedeno prvostepeno rešenje u celini potvrđeno.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je sud, na osnovu izjava maloletnih R. R. i S. R, pravilno utvrdio da su isti samoinicijativno otišli od majke po sprovedenom izvršenju i vratili se na adresu prebivališta oca, pa je, imajući u vidu što bolju zaštitu interesa dece, pravilno primenio odredbu člana 371. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, zaključivši da bi taj interes bio znatno narušen, ukoliko bi se postupilo po predlogu izvršnog poverioca i nastavio postupak sprovođenja izvršenja; da prema stavu veća, a koji stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-4183/2010 od 17. novembra 2011. godine, hitan povratak otetog ili zadržanog deteta, kao jedan od prevashodnih principa Haške konvencije, nikako ne može da prevagne u odnosu na najbolji interes dece, te je, stoga, izvršni sud u obavezi da napravi balans između interesa maloletne dece i obaveze izvršenja odluke suda, a što je prvostepeni sud, u konkretnom slučaju, pravilno ocenio; da je veće, takođe, imalo u vidu i odredbu člana 4. Haške konvencije, kojom je, između ostalog, propisano da ona prestaje da se primenjuje kada dete napuni 16 godina, a kako maloletna R. R. u trenutku donošenja pobijanog rešenja ima 17 godina, to su suprotni navodi prigovora ocenjeni kao neosnovani; da se neosnovano prigovorom ukazuje na to da je prvostepeni sud menjao izvršnu ispravu i ponovo utvrđivao činjenično stanje, kao i interes dece; da to iz razloga što je prvostepeni sud, saglasno ovlašćenjima iz člana 371. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, prilikom saslušanja dece, u svemu postupio po nalozima datim u ukidajućem rešenju, nakon čega je doneo pobijano rešenje, ne menjajući ni na koji način izvršnu ispravu; da nasuprot navodima iz prigovora, sud je u obavezi da, saglasno članu 371. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, tokom celog postupka vodi računa da se što bolje zaštiti interes dece.

Predmet je potom dostavljen Višem sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi izvršnog poverioca izjavljenoj protiv rešenja od 15. juna 2023. godine. Rešenjem Gži. 1916/24 od 13. juna 2024. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu kako bi se izvršnom poveriocu dostavilo rešenje od 15. juna 2023. godine, budući da u spisima nije bilo dokaza o tome.

Nakon što je sud ponovio dostavu rešenja od 15. juna 2023. godine, izvršni poverilac je protiv istog izjavila još jednu žalbu, i to 18. avgusta 2024. godine.

Rešenjem Gži. 1916/24 od 26. septembra 2024. godine, Viši sud u Beogradu je ukinuo prvostepeno rešenje od 15. juna 2023. godine, te je predmet 17. oktobra 2024. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu od 21. novembra 2024. godine određen je novi postupajući sudija u predmetnoj pravnoj stvari, budući da je prethodni izabran za sudiju Višeg suda u Beogradu.

3.3. Činjenice iz postupka po prigovoru radi ubrzavanja osporenog izvršnog postupka

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R4I. 6/23 od 10. februara 2023. godine odbijen je kao neosnovan prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavnih žalbi, radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 363/21.

Postupajući po žalbi predlagača, Viši sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje Ržg. 132/23 od 18. marta 2024. godine, kojim je žalbu odbio i navedeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. stav 3.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Haškom konvencijom koju je SFRJ ratifikovala Zakonom o ratifikaciji 1991. godine („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 7/91) je propisano: da su ciljevi ove konvencije da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici (član 1.); da će države ugovornice preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbede na svojoj teritoriji sprovođenje ciljeva Konvencije i da će u ovu svrhu koristiti najefikasnije raspoloživa postupke (član 2.); da će se odvođenje ili zadržavanje deteta smatrati nezakonitim ako predstavlja povredu prava na staranje koje je dobilo lice, institucija ili bilo koje drugo telo, kolektivno ili pojedinačno, po zakonu države u kojoj je dete bilo stalno nastanjeno pre odvođenja ili zadržavanja ili ako su se u vreme odvođenja ili zadržavanja ta prava ostvarivala, kolektivno ili pojedinačno, ili bi se ostvarivala da nije došlo do odvođenja ili zadržavanja (član 3. stav 1.); da će se Konvencija primenjivati na dete koje je živelo u državi ugovornici neposredno pre bilo kakve povrede prava na staranje ili na viđenje, a prestaće da se primenjuje kada dete napuni 16 godina (član 4.); da u smislu ove konvencije izraz „pravo na staranje“ uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta, a „pravo na viđenje“ uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka (član 5.); da će Centralni izvršni organi međusobno sarađivati i unapređivati saradnju među nadležnim organima u zemljama ugovornicama kako bi se obezbedilo što hitnije vraćanje deteta i postigli ostali ciljevi ove konvencije, da će, pre svega, centralni izvršni organ, neposredno ili preko posrednika, preduzimati sve potrebne mere – a) za otkrivanje mesta gde se nalazi dete koje je nezakonito odvedeno ili zadržano, b) za sprečavanje daljih eventualnih opasnosti po dete ili pristrasnosti u odnosu na jednu od zainteresovanih strana preduzimanjem ili iniciranjem preduzimanja privremene mere, c) za obezbeđenje dobrovoljnog povratka deteta ili postizanje sporazumnog rešavanja tog pitanja, d) za razmenu, gde je to potrebno, informacija u vezi sa socijalnim poreklom deteta, e) za pružanje opštih informacija o važećem pravu odnosne države u vezi sa primenom ove konvencije, f) za pokretanje ili olakšavanje pokretanja sudskog ili upravnog postupka radi obezbeđivanja povratka deteta i gde je to moguće za sklapanje odgovarajućih sporazuma o organizovanju ili obezbeđivanju efikasnog ostvarivanja prava na viđenje, g) za obezbeđivanje ili olakšavanje obezbeđivanja, gde okolnosti to zahtevaju, pravne pomoći i saveta, uključujući i učešće branilaca i pravnih savetnika, h) za sklapanje upravnih sporazuma koji su potrebni i adekvatni za obezbeđivanje bezbednog povratka deteta, i) za obezbeđivanje uzajamne razmene informacija koje se odnose na primenu ove konvencije i, ako je to moguće, eliminisanje svih prepreka u njenoj primeni (član 7.); da će sudski ili upravni organi država ugovornica hitno sprovesti postupak za povratak deteta, da ako odgovarajući sudski ili upravni organi ne donesu odluku u roku od šest nedelja od dana pokretanja postupka, podnosilac molbe ili centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, na sopstvenu inicijativu ili na zahtev centralnog izvršnog organa države koja upućuje zahtev, ima pravo da traži obrazloženje zbog odlaganja (član 11.); da bez obzira na odredbe prethodnog člana, sudski ili upravni organ države kojoj se upućuje zahtev nije dužan da naloži povratak deteta ako lice, institucija ili drugo telo koje se suprotstavljaju njegovom povratku dokaže da lice, institucija ili drugo telo koje se stara o ličnosti deteta nije stvarno ostvarivalo pravo na staranje u vreme odvođenja ili zadržavanja ili da se bilo saglasilo ili naknadno pristalo na odvođenje ili zadržavanje ili da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj, kao i da sudski ili upravni organ može, takođe, da odbije da naloži povratak deteta ako utvrdi da se dete suprotstavlja povratku i da je napunilo one godine i steklo stepen zrelosti pri kome je potrebno uzeti u obzir njegovo mišljenje (član 13. st. 1. i 2.); da se povratak deteta na osnovu odredaba člana 12. može odbiti ako bi to predstavljalo kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (član 20.); da Centralni izvršni organi moraju poštovati obaveze o saradnji koje su utvrđene u članu 7. radi unapređivanja neometanog uživanja prava na viđenje i ispunjenja svih uslova od kojih može zavisiti ostvarivanje ovih prava i da će Centralni izvršni organi preduzeti korake za otklanjanje, onoliko koliko je to moguće, svih prepreka u ostvarivanju tih prava, onoliko koliko je to moguće (član 21. stav 1.).

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97) je propisano: da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog je značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj konvenciji, da u vezi sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, države članice preduzimaju takve mere maksimalno koristeći svoja raspoloživa sredstva, a gde je to potrebno, u okviru međunarodne saradnje (član 4.); da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. stav 3.); da će države članice uložiti sve napore kako bi se uvažavalo načelo da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta, da roditelji ili, u zavisnosti od slučaja, zakoniti staratelji imaju glavnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta, a interesi deteta su njihova osnovna briga (član 18. stav 1.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) kojim je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19 i 9/20), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, propisano je: da je izvršni postupak hitan, da u izvršnom postupku nije dozvoljen zastoj u postupku, da rok u kome su stranke i druga lica dužni da po nalogu suda preduzmu radnje ne može biti duži od osam dana, ako ovim zakonom nije određen drukčiji rok, da je sud dužan da o zahtevu ili predlogu stranke ili drugog lica odluči u roku od osam dana i da donetu odluku otpravi u narednih pet radnih dana, ako ovim zakonom nije određen kraći ili duži rok (član 15.); da nepostupanje sudija u rokovima za donošenje odluka koji su određeni ovim zakonom predstavlja disciplinski prekršaj sudije (član 16.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da javni izvršitelj po službenoj dužnosti rešenjem obustavlja izvršni postupak, pored ostalog, ako je izvršna isprava na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju pravnosnažno ili konačno ukinuta, preinačena ili stavljena van snage (član 129. stav 1. tačka 1)); da se izvršnom dužniku koji, pored ostalog, sprečava sud da preduzme pojedine radnje izvršenja izriče novčana kazna, da izvršnom dužniku može da se izrekne novčana kazna ako ne postupi po nalogu suda, da novčanu kaznu izriče sud rešenjem, na sopstvenu inicijativu ili na predlog izvršnog poverioca, vodeći računa o značaju radnje ili propuštanja zbog kojih se izriče kazna, da se fizičkom licu izriče novčana kazna od 10.000 do 200.000 dinara i da novčana kazna može ponovo da se izriče, dok ne prestanu razlozi za njeno izricanje (član 131. st. 1, 4, 5. i 6.); da se u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju pojedine odredbe glave pete ovog zakona – „Izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima“ (čl. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. i 377.) (član 379.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i da sud može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da sud može rešenjem protiv kog je dozvoljen prigovor izreći kaznu zatvora koja traje sve dok se dete ne preda, a najduže do 60 dana, da se na izvršenje kazne zatvora primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje izvršenje krivičnih sankcija, osim odredaba o odlaganju izvršenja kazne, da prigovor protiv rešenja kojim se izriče kazna zatvora odlaže njegovo izvršenje (član 374. stav 3.); da se školi, porodičnom savetovalištu i drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku ako je to neophodno (član 375. stav 2.); da na predlog stranke, sud ponovo izvršava isto rešenje o izvršenju ako se dete, protivno rešenju o izvršenju, u roku od 60 dana od predaje opet zatekne kod lica od koga je oduzeto (član 378.). Odredbama člana 376. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano: da sud obaveštava stranku koja je podnela predlog za izvršenje i lice kome treba da se preda dete o vremenu i mestu oduzimanja i predaje deteta, po pravilima o ličnom dostavljanju (stav 1.); da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda (stav 2.); da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sud kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (stav 3.).

5. Razmatrajući navode o povredi označenih ustavnih prava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je predmet ustavne žalbe od 26. aprila 2024. godine dvojak, imajući u vidu da podnositeljka pojedinačno osporava izvršni postupak u kome još uvek nije sproveden nalog za hitan povratak dece u SR Nemačku, kao i drugostepenu odluku donetu povodom njenog predloga podnetog u smislu člana 378. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

6. Ispitujući osnovanost dela ustavne žalbe od 26. aprila 2024. godine kojim se osporava predmetni izvršni postupak kao celina, tj. navoda kojima se ukazuje na nesprovođenje izvršenja naloga za hitan povratak dece, što po mišljenju podnositeljke ustavnih žalbi, ostavlja posledice u odnosu između nje i dece, Ustavni sud je konstatovao da se ovim navodima suštinski ističe povreda prava roditelja iz člana 65. Ustava.

Kada je reč o navedenom članu Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine). Ustavni sud dalje podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu člana 8. Konvencije (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Monory protiv Rumunije i Mađarske od 5. aprila 2005. godine, predstavka broj 71099/01, stav 70. i V.A.M. protiv Srbije od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, stav 130.). Takođe, iz odredaba člana 8. Konvencije proizlazi da ove odredbe prvenstveno pružaju pojedincu zaštitu od arbitrernog mešanja javnih vlasti, stvarajući za državu negativne obaveze, ali da poštovanje ovog prava podrazumeva i neke pozitivne obaveze države usmerene na usvajanje mera kojima će se obezbediti i osigurati poštovanje porodičnog života, čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Ustavni sud posebno ukazuje na to da ova pozitivna obaveza države u predmetima koji se tiču vršenja roditeljskog prava, za roditelje u suštini znači da će država preduzeti sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omogući, pored ostalog, i u razumnom roku. Dakle, ono što je odlučujuće jeste da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne mere za sprovođenje izvršenja koje se mogu opravdano i razumno očekivati u okolnostima konkretnog slučaja, pri čemu adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primene, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Hokkanen protiv Finske od 23. septembra 1994. godine, predstavka broj 19823/92, stav 58, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije od 25. januara 2000. godine, predstavka broj 31679/96, stav 94. i V.A.M. protiv Srbije od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, st. 132. i 133.). Suština takvog zahteva jeste da zaštiti pojedinca od bilo koje vrste štete koja bi mogla nastati usled proteka vremena (videti presudu u citiranom predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, st. 102. i 106.). Verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom progresivno se smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihove prirodne veze neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.). Član 8. Konvencije zahteva i aktivnu ulogu roditelja u postupcima koji se tiču dece s ciljem postizanja zaštite njihovih interesa. U situaciji u kojoj se zahteva izvršenje sudske odluke, ponašanje roditelja koji je tražio izvršenje takođe mora biti razmotreno, imajući u vidu da predstavlja jednako važan faktor kao i ponašanje samog suda (videti presude u predmetima Fuşcă protiv Rumunije, broj predstavke 34630/07, od 13. jula 2010. godine, stav 38. i Cristescu protiv Rumunije, broj predstavke 13589/07, od 10. januara 2012. godine, stav 59.). Prema tome, kako neizvršenje pravnosnažne i izvršne odluke, kao što je u konkretnom slučaju, može imati negativne posledice po odnos između roditelja i deteta, a što dalje može dovesti u pitanje i mogućnost roditelja da nesmetano vrši roditeljska prava i ispunjava roditeljske dužnosti, Ustavni sud zaključuje da je ustavna žalba dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava, bez obzira na to što je osporeni izvršni postupak još uvek u toku (Ustavni sud je sličan stav prvi put izrazio u Odluci Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine, koja je dostupna na veb stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud će u nastavku podsetiti i na određene konstatacije i stavove sadržane u Odluci Už-8276/2014 od 23. juna 2016. godine (takođe dostupno na veb stranici Ustavnog suda), koji su u neposrednoj vezi sa Haškom konvencijom i njenom primenom.

Prema članu 1. Haške konvencije, njen osnovni cilj jeste da obezbedi hitan povratak dece koja su nezakonito odvedena ili zadržana u nekoj od država ugovornica, tj. vraćanje te dece pod jurisdikciju iz koje su protivpravno odvedena, kao i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici. Dakle, Haška konvencija, između ostalog, insistira na uspostavljanju ranijeg faktičkog stanja koje je postojalo pre protivpravnog odvođenja ili zadržavanja deteta i njegovom vraćanju u mesto njegovog „uobičajenog boravka“. Ovom osnovnom cilju Haške konvencije suprotstavljen je jedan drugi cilj, a to je zaštita „najboljeg interesa deteta“, što proizlazi iz Preambule Haške konvencije prema kojoj su „države ugovornice u snažnom uverenju da je interes dece od prvorazrednog značaja u odnosima koji se tiču roditeljskog prava“. Međutim, kako je princip „najboljeg interesa deteta“ širok pojam koji se procenjuje u svakom konkretnom slučaju, Haška konvencija je predvidela situacije u kojima nadležni organ države kojoj je upućen zahtev može odbiti izdavanje naloga za vraćanje deteta i pored toga što je utvrđeno da se radi o nezakonitom odvođenju ili zadržavanju (član 13. stav 1. tačka b) i stav 2. i član 20.). U situaciji kada se dete integrisalo u novu sredinu, cilj Haške konvencije – povratak deteta u jurisdikciju iz koje je nezakonito odvedeno radi odlučivanja o pravu na staranje, ne može više da bude postignut i u tom slučaju više ne važi pretpostavka da je zemlja uobičajenog boravka» u najboljoj poziciji da reši spor. Ovo stoga, što ako dete živi u stabilnoj porodičnoj sredini, tada će sa aspekta zaštite njegovih najboljih interesa u nekim slučajevima biti najbolje da i ostane u novoj sredini, pri čemu integracija podrazumeva ne samo fizički odnos sa novom zajednicom/sredinom, već i psihičku stabilnost i sigurnost deteta u njoj, kao i snažno uverenje da će tako i ostati u budućnosti, jer interes deteta mora da bude tako jak da prevazilazi cilj Haške konvencije – hitan povratak deteta u državu „uobičajenog boravka“.

Iz Eksplanatornog izveštaja – Izveštaj sa objašnjenjima uz Hašku konvenciju koji je pripremila Elisa Perez - Vera (poznatiji kao Perez - Vera Izveštaj, dostupan na: www.hcch.net), koji je 1982. godine objavila Haška konferencija o međunarodnom privatnom pravu, proizilazi da ova konvencija, u cilju sprečavanja da roditelj koji je izvršio otmicu ozakoni svoju radnju u državi u koju je dete odveo, osim svog preventivnog karaktera sadrži i mogućnost povratka u prethodno stanje kroz izricanje naloga o hitnom vraćanju deteta, čime se omogućava vraćanje u stanje koje je protivpravno i jednostrano izmenjeno (st. 11. do 19.). U Izveštaju je istaknuto i da svrha sprečavanja hitnog povratka deteta korespondira sa principom njegovog „najboljeg interesa“, ali da konvencija predviđa određene izuzetke od opšte obaveze države u koju je dete nezakonito odvedeno ili zadržano da osigura njegov hitan povratak (stav 25.).

Haška konferencija o međunarodnom privatnom pravu objavila je i nekoliko vodiča za dobru praksu u primeni Haške konvencije, koji su, pre svega, namenjeni novim državama ugovornicama i nemaju obavezujući karakter, ali je njihov cilj da olakšaju primenu Haške konvencije kroz date preporuke i objašnjenja. Tako je 2003. godine objavljen drugi deo Vodiča u kome je, pored ostalog, navedeno da kašnjenje u sprovođenju naloga, odnosno njihovo neizvršenje u nekim državama ugovornicama izaziva veliku zabrinutost, te je preporučeno da države ugovornice osiguraju jednostavne i delotvorne mehanizme za izvršenje naloga za vraćanje uz isticanje da se povratak zapravo mora i izvršiti, a ne samo naložiti (tačka 6.7.).

ESLjP je u presudi Carslon protiv Švajcarske, od 8. decembra 2008. godine, broj predstavke 49492/06, podsetio na principe koje je razvio u svojoj praksi prilikom razmatranja pitanja da li su države ugovornice, suočene sa otmicom dece, poštovale obaveze koje se od njih zahtevaju na osnovu člana 8. Konvencije. U tom smislu ESLjP je istakao da se principi koji proizlaze iz njegove prakse (između ostalih presude Maumousseau i Washington protiv Francuske, od 6. decembra 2007. godine, broj predstavke 39388/05 st. 55. do 83; Bianchi protiv Švajcarske, od 22. juna 2006. godine, broj predstavke7548/04, st. 76. do 85; Monory protiv Rumunije i Mađarske, od 5. aprila 2005. godine, broj predstavke71099/01, st. 69. do 85; Karadžić protiv Hrvatske, od 15. decembra 2005. godine, broj predstavke35030/04, st. 51. do 54; Iglesias Gil i A.U.I.protiv Španije, od 29. aprila 2003. godine, broj predstavke 56673/00, st. 48. do 52; Sylvester protiv Austrije, od 24. aprila 2003. godine, broj predstavke 36812/97 i 40104/98, st. 55. do 60; Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, od 25. januara 2000. godine, broj predstavke 31679/96, st. 94. do 96.) mogu sumirati na sledeći način:

- da član 8. Konvencije u suštini ima za cilj da zaštiti pojedinca od arbitrernog delovanja javnih vlasti, s tim da dodatno mogu postojati i pozitivne obaveze države koje podrazumevaju „delotvorno“ poštovanje porodičnog života;

- da pozitivne obaveze države na osnovu člana 8. Konvencije uključuju pravo roditelja na mere koje će omogućiti spajanje sa detetom;

- da obaveza domaćih vlasti na preduzimanje takvih mera nije apsolutna jer spajanje roditelja sa detetom koje je neko vreme živelo sa drugim roditeljem možda neće odmah biti moguća, zbog čega je neophodno da se sprovode pripremne mere;

- da svaka upotreba sile mora da bude ograničena jer se mora voditi računa o interesima, pravima i slobodama svih učesnika, a naročito o najboljem interesu deteta i njegovih prava, te tamo gde kontakt sa roditeljem može izgledati kao pretnja tim interesima, domaće vlasti su dužne da vode računa o pravičnoj ravnoteži između suprotstavljenih interesa;

- da je u predmetima u kojima se radi o izvršenju odluka iz oblasti porodičnog života, odlučujuće to da li su domaće vlasti preduzele sve neophodne korake da, u onoj meri u kojoj se to razumno može tražiti u posebnim okolnostima slučaja, olakšaju njihovo sprovođenje;

- da se pozitivne obaveze koje član 8. Konvencije nameće državama ugovornicama u pogledu sjedinjenja roditelja sa njihovom decom, moraju tumačiti u svetlu Haške konvencije.

U kontekstu hitnosti i adekvatnosti preduzetih mera, Haška konvencija propisuje čitav niz mera (član 7. stav 2.) čiji je zadatak da osiguraju hitan povratak deteta koje je nezakonito odvedeno ili zadržano u nekoj od zemalja ugovornica, dok u članu 11. taj međunarodnopravni dokument zahteva od sudskih ili upravnih organa država ugovornica da hitno sprovedu postupak za povratak deteta, pri čemu se u slučaju nedonošenja odluke u roku od šest nedelja od dana pokretanja postupka može zahtevati objašnjenje za takav propust (videti presudu Velikog veća Neulinger i Shuruk protiv Švajcarske, broj predstavke 41615/07, od 6. jula 2010. godine, stav 140.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da ovde treba utvrditi li su izvršni sud i organ starateljstva, kao organ nadležan za prinudno oduzimanje i predaju deteta, preduzeli sve neophodne mere koje su se opravdano i razumno mogle očekivati u datim okolnostima, a kako bi se omogućilo izvršenje naloga za hitan povratak dece u SR Nemačku, saglasno izvršnoj ispravi – pravnosnažnom i izvršnom rešenju Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 4/20 od 2. decembra 2020. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda R4. 4/20 od 29. decembra 2020. godine.

Iz utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi da pravnosnažno i izvršno rešenje, kojim je izvršnom dužniku, kao ocu maloletnih R. R. i S. R, naloženo da decu hitno preda podnositeljki ustavnih žalbi, kao majci, radi povratka u SR Nemačku, izvršeno 15. juna 2023. godine, kada su imenovana deca predata majci u prostorijama CSR Vračar, kao nadležnog organa starateljstva. To je imalo za posledicu donošenje rešenja kojim se izvršni postupak obustavlja i ukidaju sve sprovedene radnje, uz izričito stavljanje van snage rešenja o izricanju kazne zatvora izvršnom dužniku od 12. januara 2023. godine. Međutim, deca stranaka su istog dana napustila podnositeljku ustavnih žalbi, tako da se i dalje nalaze kod izvršnog dužnika. U međuvremenu je pravnosnažno odlučeno o predlogu podnositeljke ustavnih žalbi iz člana 378. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, tako što je isti odbijen kao neosnovan, a zatim je ukinuto rešenje kojim je obustavljen izvršni postupak, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Osporeni izvršni postupak je započet 26. jula 2021. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu, što znači da u momentu odlučivanja Ustavnog suda traje tri i po godine.

Sud je tokom postupka tri puta novčano kaznio izvršnog dužnika, pri čemu je dva puta doneto rešenje o izvršenju koje je dostavljeno poslodavcu izvršnog dužnika, radi sprovođenja izvršenja obustavom od njegove zarade. Nakon toga je sud izrekao kaznu zatvora izvršnom dužniku i to rešenje je potvrđeno od strane drugostepenog veća. Izvršni dužnik je tek nakon izricanja kazne zatvora prvi put iskazao volju da postupi po izvršnoj ispravi, što proizlazi iz izveštaja CSR Vračar od 7. aprila 2023. godine, u kome je ukazano da on traži pomoć kako da decu pripremi za prelazak kod majke. Sve do tada, on je odbijao saradnju, a na pozive CSR Vračar za predaju dece se nije odazivao, izuzev jednom prilikom, kada se pojavio bez dece. CSR Vračar, koji u ovoj vrsti izvršnog postupka nema samo ulogu pomoćnog organa suda, već neposredno sprovodi izvršenje, uz prisustvo i nadzor suda, od samog početka izvršnog postupka ima saznanja da izvršni dužnik nema nameru da dobrovoljno preda decu, o čemu je izvršnog sudiju obavestio u jednom od svojih prvih obraćanja. Uticaj izvršnog dužnika na maloletne R. R. i S. R, u vidu njihove instrumentalizacije, koja dovodi do otuđenosti od majke, ovde podnositeljke ustavnih žalbi, što je CSR Vračar potencirao kao svoj zaključak u vanparničnom postupku vođenom radi izdavanja naloga za povratak dece, bio je razlog zbog kojeg sudovi u tom postupku nisu prihvatili autentičnost iskaza imenovane dece da ne žele povratak u SR Nemačku. Međutim, u dosadašnjem toku izvršnog postupka, CSR Vračar se nije čak ni osvrnuo na pomenuti zaključak iz vanparničnog postupka. Štaviše, uz dopis od 7. februara 2022. godine, kojim je CSR Vračar obavestio izvršnog sudiju da se izvršni dužnik ne odaziva njegovim pozivima, dostavljen je izveštaj psihologa tog organa, u kome se, bez ikakve rezerve, konstatuje da deca kategorički odbijaju povratak u SR Nemačku, a da je izvršni dužnik posvećen deci i da je visoko motivisan za ulogu roditelja. Po mišljenju Ustavnog suda, napred izneto bilo je dovoljno za sud da dovede u pitanje rad CSR Vračar, ali je, ipak, stručnu pomoć sve vreme zahtevao i očekivao isključivo od tog organa. Ovde posebno treba uzeti u obzir da CSR Vračar, nakon što je izvršni dužnik zatražio odgovarajuću pomoć oko pripreme dece za predaju majci, osim što je u izveštaju upućenom sudu predložio održavanje zajedničkog sastanka, ništa dalje nije preduzeo. Ustavni sud smatra da upravo u takvim okolnostima, sud treba da iskoristi ovlašćenje iz člana 375. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, tako što će u postupak uključiti školu, porodično savetovalište ili neku drugu specijalizovanu ustanovu za posredovanje u porodičnim odnosima, što je u konkretnom slučaju izostalo.

Posledice ignorisanja zaključka iz vanparničnog postupka da instrumentalizacija dece narušava njihov odnos sa majkom, što dovodi u pitanje autentičnost njihovog iskaza, naročito dolaze do izražaja nakon 15. juna 2023. godine, kada je otac izvršnog dužnika predao decu podnositeljki ustavnih žalbi u prostorijama CSR Vračar, ali su je ona istog dana napustila, prilikom pokušaja da im obezbedi pasoše za povratak u SR Nemačku. Izvršni sud je tada doneo rešenje o obustavi izvršnog postupka, a predlog podnositeljke ustavnih žalbi da se sprovođenje izvršenja nastavi, u smislu člana 378. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pravnosnažno je odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da su deca to samovoljno učinila, bez mešanja izvršnog dužnika. Dakle, nakon 15. juna 2023. godine, iako su se deca ponovo našla kod izvršnog dužnika, izvršenje se više ne sprovodi. Ustavni sud konstatuje da uprkos tome što uticaj oca na formiranje mišljenja kod dece uopšte nije bio predmet opservacije i analize tokom trajanja izvršnog postupka, kako za sud, tako ni za organ starateljstva, postupajući sudija ipak nije doveo u pitanje autentičnost iskaza koji su deca dala na ročištu održanom saglasno članu 375. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, polazeći od toga da je na tom ročištu bio prisutan psiholog organa starateljstva, koji je sve to potvrdio. Po mišljenju Ustavnog suda, reč je o paušalnoj potvrdi autentičnosti iskaza dece, jer kako na pomenutom ročištu, tako ni tokom trajanja izvršnog postupka, nije bilo adekvatnog obrazloženja od strane CSR Vračar o tome da li još uvek i u kojoj meri postoji uticaj oca na odnos dece sa majkom, te da li taj uticaj i dalje izaziva negativne posledice, što je bio zaključak pomenutog organa u vanparničnom postupku. Prema tome, Ustavni sud nalazi da je nesprovođenje izvršenja u periodu nakon 15. juna 2023. godine potpuno neopravdano, jer pitanje autentičnosti iskaza dece stranaka nije razmotreno na ustavnopravno prihvatljiv način. Time je kompromitovana i teza o najboljem interesu dece, na kojoj su zasnovana rešenja doneta povodom predloga iz člana 378. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (da je u najboljem interesu dece da se izvršenje dalje ne sprovodi). S obzirom na to da apsolutno nikakvu pažnju nisu posvetili mogućem negativnom uticaju oca na formiranje mišljenja kod dece, što je itekako bio predmet opservacije u prethodno sprovedenom vanparničnom postupku, Ustavni sud nalazi da izvršni sud i organ starateljstva nisu ispunili uslove da odlučuju o njihovom najboljem interesu. Ovde posebno treba uzeti u obzir da je CSR Vračar, za razliku od vanparničnog postupka, u kome je odlučujuće determinisao odluku suda da naloži hitan povratak dece, stavljajući u prvi plan da mišljenje dece nije autentično zbog njihove instrumentalizacije, svoje učešće u izvršnom postupku, a što se dogodilo samo nekoliko meseci kasnije, suštinski započeo isticanjem činjenica i okolnosti koje bi mogle biti razlog za odbijanje takvog zahteva (integrisanost dece u novu sredinu i stabilnost porodičnog okruženja, gde se otac prepoznaje kao posvećen roditelj, koji je visoko motivisan za tu ulogu). Dakle, već sa prvim radnjama koje su preduzete u izvršnom postupku, posebno kada je reč o CSR Vračar, započela je relativizacija pravnosnažno izdatog naloga za hitan povratak dece.

Polazeći od iznetog, a uvažavajući naročiti značaj koji predmetni postupak ima za podnositeljku ustavnih žalbi kao roditelja, zatim, da iz utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi da ona svojim postupcima nije doprinela dužini trajanja postupka, jer iako živi i radi u SR Nemačkoj, ostvarivala je nesmetane kontakte sa izvršnim sudom i organom starateljstva i uredno se pojavljivala svaki put kada je bila zakazana predaja dece, Ustavni sud je utvrdio da su nesprovođenjem izvršenja pravnosnažnog naloga za hitan povratak dece, u periodu od tri i po godine, podnositeljki ustavnih žalbi povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava. Opisani propusti izvršnog suda i organa starateljstva, po shvatanju Ustavnog suda, nesumnjivo mogu imati štetne posledice za odnos između podnositeljke ustavnih žalbi i njene dece, čemu svedoči i njihovo ponašanje (dece) u dosadašnjem toku izvršnog postupka.

Ustavni sud ima u vidu da je ćerka stranaka R. R. još 11. decembra 2022. godine navršila 16 godina, kada je, saglasno članu 4. Haške konvencije, taj međunarodnopravni dokument prestao da se primenjuje u odnosu na nju, te samim tim, prestalo je i pravno dejstvo izvršne isprave, ali nalazi da je to bez uticaja na odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari, s obzirom na to da je 15. juna 2023. godine podnositeljki ustavnih žalbi izvršena i njena predaja, što je ujedno bila i poslednja preduzeta radnja u predmetnom izvršnom postupku. Dakle, pitanje pravnog dejstva izvršne isprave u odnosu na sada već punoletnu R. R, koja je i sa navršenih 16 godina bila predmet sprovođenja izvršenja, ostaje da se reši u samom izvršnom postupku, koji je još uvek u toku.

Sledom svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu od 26. aprila 2024. godine usvojio u delu kojim je istaknuta povreda prava roditelja iz člana 65. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odredio pravično zadovoljenje podnositeljke ustavnih žalbi zbog utvrđene povrede prava isplatom iznosa od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

8. U pogledu prava deteta, Sud podseća da se na povredu člana 64. Ustava može pozvati samo dete koje smatra da su mu ta prava povređena, odnosno roditelj kao zakonski zastupnik deteta, u ime deteta, a ne u svoje ime. Polazeći od toga da podnositeljka povredu prava deteta ističe samo u svoje ime, sledi da je ustavna žalba od 26. aprila 2024. godine u tom delu, ratione personae, nedopuštena.

9. Što se tiče dela ustavne žalbe od 26. aprila 2024. godine kojim se osporava rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 527/24 od 12. marta 2024. godine, pored već iznetog zaključka u prethodnom delu – da izvršni sud i organ starateljstva uopšte nisu ispunili uslove da odlučuju o najboljem interesu dece stranaka, jer su potpuno zanemarili okolnost da izvršni dužnik (negativno) utiče na formiranje njihovog mišljenja, Ustavni sud konstatuje i da se ustavnom žalbom osnovano ukazuje na to da je za primenu člana 378. Zakona o izvršenju i obezbeđenju potpuno irelevantno pod kojim se okolnostima dete, protivno rešenju o izvršenju, opet zateklo kod lica od koga je oduzeto. Stoga je Sud utvrdio da su i osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 527/24 od 12. marta 2024. godine podnositeljki ustavnih žalbi povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava, pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i u tom delu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

10. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da Prvi osnovni sud u Beogradu donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavnih žalbi izjavljenoj protiv rešenja istog suda I. 560/23 od 12. februara 2024. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 4. izreke.

11. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava roditelja i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava, to nije posebno razmatrao istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, a u vezi sa osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 527/24 od 12. marta 2024. godine.

12. Kada je reč o rešenju Višeg suda u Beogradu Ržg. 132/23 od 18. marta 2024. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Ustavni sud je, pritom, uvidom u osporeno drugostepeno rešenje, utvrdio da ona sadrži detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, kao i ocenu da je izvršni sud, u posmatranom periodu (zaključno sa podnošenjem prigovora radi ubrzavanja postupka), preduzimao radnje u postupku, te doneo više rešenja o novčanom kažnjavanju i rešenja o plenidbi zarade, kao i rešenje o izricanju kazne zatvora izvršnog dužnika, što sve ukazuje na to da nije bilo nepotrebnog odugovlačenja postupka.

U vezi sa napred iznetim, Ustavni sud posebno ističe da postoji suštinska razlika pritužbe na dužinu trajanja postupka, koja je ovde istaknuta prigovorom radi ubrzavanja postupka, od pritužbe na nesprovođenje izvršne isprave koje za podnosioca može imati štetne posledice, a što je ovde predmet ustavne žalbe od 26. aprila 2024. godine.

Sledom iznetog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu od 29. aprila 2024. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 5. izreke.

13. Ustavni sud je zaključio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, u skladu sa odredbom člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zbog šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i osnovnih sloboda.

14. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi roditeljskih prava usled nesprovođenja izvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti