Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 21 godinu. Sud je konstatovao značajne periode neaktivnosti i procesne greške prvostepenog suda, koje su doprinele nerazumno dugom trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5709/2014
07.07.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Anđelića iz Šapca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Anđelića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Šapcu P4. 2 /10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dragana Anđelića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1361/14 od 15. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Anđelić iz Šapca podneo je Ustavnom sudu, 3. jula 2014. godine, preko punomoćnika Branislava Pajića, advokata iz Koceljeve, ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 2. izreke zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Podnosilac osporava i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1361/14 od 15. maja 2014. godine, jer smatra da nije zastarelo utuženo potraživanje imajući u vidu da se, u konkretnom slučaju, nije radilo o potraživanju po osnovu naknade štete, već po osnovu neosnovanog obogaćenja na koji se primenjuje opšti rok zastarelosti od deset godina, kao i da je tok zastarelosti počeo da teče tek od dana pravosnažnosti presude Opštinskog suda u Šapcu P. 1830/01 od 8. decembra 2006. godine. Zatim, podnosilac je mišljenja da ne postoje dokazi za stav postupajućih sudova da predmetno tehničko unapređenje nije doprinelo povećanju dohotka tuženog. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava i da se poništi osporena drugostepena presuda, te da mu se zbog nezakonitih presuda odredi naknada materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Šapcu P4. 2/10 (ranije spis Opštinskog suda u Šapcu P. 2164/93) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 3. jula 1993 . godine Opštinskom sudu u Šapcu dve tužbe protiv tuženog „ Zorka - Pharma“ iz Šapca, radi poništaja i utvrđivanja oblika stvaralaštva i naknade, povodom kojih su formirana dva predmeta P. 2162 /93 i P. 2164/93, koji su spojeni radi jednovremenog odlučivanja.

Na ročištu održanom 24. avgusta 1993. godine prvostepeni sud je u predmetu P. 2164 /93 doneo rešenje kojim se oglasio nenadležnim i predmet dostavio Okružnom sudu u Šapcu kao stvarno i mesno nadležnom. Okružni sud nije prihvatio nadležnost i dostavio je spise Vrhovnom sudu Srbije radi rešavanja sukoba nadležnosti. Vrhovni sud Srbije je rešenjem od 26. januara 1994. godine odlučio da je za suđenje nadležan Opštinski sud u Šapcu. Nakon toga prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 10. mart 1994. godine, kada je i održano.

U sprovedenom postupku, do donošenja presude Opštinskog suda u Šapcu P. 1830/01 od 8. decembra 2006. godine, zakazano je ukupno 31 ročište za glavnu raspravu od čega je 23 održano i na njima sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i veštačenjem Saveznog zavoda za intelektualnu svojinu, koje je dopunjeno, kao i ekonomsko-finansijskim veštačenjem od strane veštaka Milana Mandića, koje je dopunjeno, veštaka Svetlane Petrović i Agencije za sudsko, vansudsko i komisiono ekonomsko-finansijsko veštačenje i finansijski konsalting. Ostalih osam ročišta nije održano bez krivice tužioca. U periodu od 10. marta 1994. do 7. decembra 1999. godine održano je šest ročišta za glavnu rasparvu, a u periodu od 24. maja 2000. do 17. januara 2005. godine održana su četiri ročišta. Rešenjem od 15. novembra 2004. godine prvostepeni sud je ponovo doneo rešenje kojim se oglasio nenadležnim, da bi na ročištu održanom 17. januara 2005. godine to rešenje stavio van snage.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Šapcu je doneo presudu Gž. 87/07 od 21. maja 2007. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Šapcu P. 1830/01 od 8. decembra 2006. godine u drugom i trećem stavu njene izreke. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije ukinute su presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 87/07 od 21. maja 2007. godine i Opštinskog suda u Šapcu P. 1830/01 od 8. decembra 2006. godine u drugom i trećem stavu izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno 20 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 15 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i dva svedoka. Ostalih pet ročišta nije održano od kojih četiri bez krivice tužioca (dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije), a jedno na zahtev punomoćnika tužioca. Na ročištu održanom 27. oktobra 2008. godine prvostepeni sud je doneo rešenje kojim se oglasio nenadležnim i predmet dostavio Okružnom sudu u Šapcu kao stvarno i mesno nadležnom. Okružni sud nije prihvatio nadležnost i dostavio je spise Vrhovnom sudu Srbije radi rešavanja sukoba nadležnosti. Vrhovni sud Srbije je rešenjem od 8. jula 2009. godine odlučio da je za suđenje nadležan Okružni sud u Šapcu. Nakon toga prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 28. septembar 2010. godine, koje nije održano, da bi prvo ročište u ponovnom postupku bilo održano 28. oktobra 2010. godine.

Viši sud u Šapcu doneo je presudu P4. 2/10 od 29. januara 2014. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi Hemofarm DOO Šabac obaveže da tužiocu, autoru i stvaraocu tehničkog unapređenja „Rekonstrukcija mešalica u reaktorima Lampart V-500 litara", na ime korišćenja navedenog tehničkog unapređenja u reaktoru za proizvodnju sumpornih kiselina i u reaktoru za proizvodnju čvrstih finih hemikalija, iz ostvarene inovacijske neto dobiti u vremenu od 1987. godine do 1992. godine isplati na ime neisplaćene ukupne posebne pravične naknade u visini od 50% utvrđene inovacijske dobiti iznos od 1.650.000,00 dinara, sa dospećem na dan 1. januara 1997. godine i pripadajuću zakonsku zateznu kamatu počev od 1. januara 1997. godine do isplate i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1361/14 od 15. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Višeg suda u Šapcu P4. 2/10 od 29. januara 2014. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je pravnosnažnim delom presude Opštinskog suda u Šapcu P. 1830/01 od 18. decembra 2006. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je tužilac autor tehničkog unapređenja ,,Rekonstrukcija mešalica u reaktorima Lampart V-500 litara"; da je sa korišćenjem mešalice u jednom pogonu započeto 20. novembra 1987. godine, a u drugom pogonu mešalica je počela da se koristi 3. decembra 1987. godine; da se postavljanjem nove, prohromske mešalice u reaktor u pogonu sumporne kiseline, efikasnost povećala neznatno, praktično zanemarljivo, tako što je to uticalo na vremenski period rada mešalice na količini od 500 litara za 10-15 minuta maksimalno, pri čemu se za jednu smenu, za osam radnih časova napravi jedan pun reaktor; da su čvrste hemikalije mogle da se rade i u drugim reaktorima, jep su u tom pogonu postojali i drugi reaktori koji su bili slobodni.

Drugostepeni sud nalazi da je o osnovanosti tužbenog zahteva prvostetni sud pravilno odlučio primenom odredbe člana 166. Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja („Službeni list SFRJ“, br. 34/81, 3/90 i 20/90) po kojoj bi tužiocu za korišćenje njegovog tehničkog unapređenja pripadala posebna naknada zavisno od doprinosa tog tehničkog unapređenja povećanju dohotka i smanjenju troškova, odnosno gubitaka u organizaciji udruženog rada u kojoj se tehničko unapređenje primenjuje, za vreme njegove primene, a najduže pet godina od dana početka primenjivanja. Pri tom, prvostepeni sud je pravilno raspravio pravnu prirodu tužiočevog zahteva, kao zahteva za naknadu štete, s obzirom na to da je njegovo tehničko unapređenje korišćeno kod tuženog bez ugovora i plaćanja naknade, odnosno bez utvrđivanja doprinosa tehničkog unapređenja povećanju dohotka i visine, načina i uslova za isplatu posebne naknade, u smislu odredaba Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja. U tom smislu prvostepeni sud je pravilno našao da se primenjuje zastarni rok iz odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno rok od tri godine od kada je tužilac doznao za štetu, odnosno za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju u roku od pet godina od kada je šteta nastala i pravilno zaključio da je subjektivni zastarni rok od tri godine protekao za sva potraživanja tužioca iz predmetnog odnosa sa tuženim, nastala pre 5. jula 1990. godine. S tim u vezi, drugostepeni sud ukazuje i da je za početak toka zastarelosti potraživanja relevantno saznanje tužioca da trpi štetu koju je tužilac imao od trenutka kada je započeta proizvodnja u mešalicama izrađenim po njegovom nacrtu, te u njegovom saznanju da zato nije ostvario naknadu u dobiti. Zato je pravilno prvostepeni sud zastarni rok računao od trenutka otpočinjanja proizvodnje u novembru, a zatim u decembru 1987. godine. Za period od 5. jula 1990. do 20. novembra, odnosno 3. decembra 1992. godine, za koje zahtev tužioca ne bi bio zastareo, tužilac nema pravo na naknadu po osnovu tehničkog unapređenja, pošto nije dokazano smanjenje troškova, odnosno gubitaka kod tuženog, niti učešće njegovog tehničkog unapređenja u povećanju dohotka kod tuženog.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1361/14 od 15. maja 2014. godine , kojom je pravnosnažno okončan ovaj postupak, proteklo 20 godina i deset meseci.

Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, trajanje parničnog postupka od skoro 21 godine ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo naročito što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka bile donet e dve prvostepe ne presude od kojih je prva u jednom delu bila ukinuta i dve drgostepene presude od kojih je, takođe, prva bila ukinuta. Pri tome, u tri navrata prvostepeni sud se rešenjem oglasio nenadležnim, i s tim u vezi prvi put predmet je dostavio Okružnom sudu u Šapcu kao stvarno i mesno nadležnom koji nije prihvatio nadležnost zbog čega je dostavio spise Vrhovnom sudu Srbije radi rešavanja sukoba nadležnosti, koji je odlučio da je za suđenje nadležan Opštinski sud u Šapcu, što je uticalo da se prvo ročište održi tek nakon osam meseci od podnošenja tužbe, zatim drugi put je nakon donošenja rešenja o nenadležnosti to rešenje sam stavio van snage, posle tri meseca meseca od donošenja, da bi treći put prvostepeni sud doneo rešenje kojim se oglasio nenadležnim i predmet dostavio Okružnom sudu u Šapcu kao stvarno i mesno nadležnom, koji nije prihvatio nadležnost i dostavio je spise Vrhovnom sudu Srbije radi rešavanja sukoba nadležnosti, koji je rešenjem odlučio da je za suđenje nadležan Okružni sud u Šapcu, što je uticalo da se prvo ročište održi tek nakon dve godine od donošenja trećeg rešenja o nenadležnosti. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je u periodu od 10. marta 1994. do 7. decembra 1999. godine održano šest ročišta za glavnu rasp ravu, a u periodu od 24. maja 2000. do 17. januara 2005. godine održana su četiri ročišta, dakle za period od deset i po godina održano je samo deset ročišta za glavnu raspravu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe ostvari samim utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporavanje presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1361/14 od 15. maja 2014. godine, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu načina na koji su sudovi primenili materijalno i procesno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Naime, Ustavni sud nalazi da se osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je postupajući sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je pravno utemeljen stav postupajućih sudova da se, u konkretnom slučaju, radi o potraživanju po osnovu naknada štete, s obzirom na to da je tehničko unapređenje korišćeno kod tuženog bez ugovora i naknade. U tom smislu nadležni sudovi su pravilno našli da se primenjuje zastarni rok iz odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima i da je za početak toka zastarelosti potraživanja relevantno saznanje tužioca da trpi štetu koju je tužilac imao od trenutka kada je započeta proizvodnja u mešalicama koje predstavljaju tehničko unapređenja. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz nje gove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosi lac nije pruži o činjenično i pravno utemeljene ni ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju na pristrasnost postupajućeg suda u predmetnom postupku . U vezi navoda ustavne žalbe koji se odnose na ocenu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost ocene prethodno izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, osim kad u tome postoji očigledna proizvoljnost ili arbitrernost, a što ovde nije slučaj.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o tome da su mu osporenom presudom povređena prava zajemčena odredbama čl. 35. i 36. Ustava, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o učinjenoj povredi tih prava, imajući u vidu da podnosi lac njihovu povredu, u suštini, obrazlaže istim navodima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje.

Polazaeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu sadržinu zahteva koji je u ustavnoj žalbi istaknut, Ustavni sud ističe da je podnosilac zahtevao i naknadu materijalne i nematerijalne štete koju su mu prouzrokovali postupajući sudovi „i to svojim nezakonitim presudama do i u 2014. godini“. Kako je u odnosu na osporenu presudu Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu, to je navedeni zahtev za naknadu štete bespredmetan.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti