Odluka Ustavnog suda o povredi prava deteta i prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu maloletne M.G. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava deteta u postupku za utvrđivanje očinstva koji je trajao preko 15 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović , dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. G. i M. G, obe iz S. kod M, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. G. i utvrđuje da su u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P2. 534/10 povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i prava deteta, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 64. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

3. Odbacuje se ustavna žalba G. G. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava deteta, iz člana 32. stav 1. i člana 64. stav 2. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P2. 534/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. G. iz S. kod M. je 12. novembra 2011. godine, u svoje i u ime svoje tada maloletne kćerke M. G, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava deteta iz člana 32. stav 1. i člana 64. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P2. 534/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je pravnosnažna presuda kojom je utvrđeno očinstvo nad podnositeljkom M. G, zbog sporog i nedelotvornog postupanja sudova i ponašanja tuženog, doneta posle 12 godina. Podnositeljke su predložile da Ustavni sud utvrdi da su im povređena navedena prava i istakle su opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnositeljke ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet (član 64. stav 2.).

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu P2. 534/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, tada maloletna M. G. podnela je 19. marta 1997. godine, preko zakonske zastupnice, majke G. G, tužbu Opštinskom sudu u Mionici protiv tuženog B. Č, radi utvrđivanja očinstva.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno osam zakazanih ročišta, pet nije održano, od čega dva na predlog tužilačke strane, a jedno na saglasan predlog stranaka. U ovom delu postupka određeno je izvođenje dokaza veštačenjem DNK uzoraka parničnih stranaka koje nije sprovedeno zbog odbijanja tuženog da se podvrgne veštačenju.

Rešenjem Okružnog suda u Valjevu Gž. 1035/99 od 9. septembra 1999. godine ukinuta je prvostepena presuda P. 111/97 od 24. juna 1999. godine, sa obrazloženjem da je postupano po neurednoj tužbi, jer tužbom nisu obuhvaćena sva lica iz člana 369. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

U ponovnom postupku, tužba je uređena podneskom od 13. decembra 1999. godine tako što je kao tužilja označena i G. G. Dopisom od 11. februara 2000. godine tužilji je naloženo da uplati predujam za veštačenje, a na narednom ročištu koje je održano u aprilu iste godine tužilja je tražila izuzeće predsednika veća. Ovaj zahtev je odbijen rešenjem predsednika suda od 15. maja 2000. godine, a sledeće ročište koje je bilo zakazao za 6. septembar iste godine, nije održano na predlog tužiljinog punomoćnika. Po ponovljenom nalogu suda od 21. februara 2001. godine da položi predujam za veštačenje, tužilja nije postupila. Sledeće ročište koje je bilo zakazano za 21. avgust 2001. godine nije održano, s tim što je odlučeno da naredno ročište bude zakazano nakon sprovedenog veštačenja, a da sud obavesti stranke o terminu veštačenja. Posle ovoga, do ročišta održanog 25. februara 2005. godine, nije preduzeta nijedna radnja u postupku. Na sledećem ročištu, koje je održano 8. decembra 2005. godine, tužilji je ponovljen nalog za polaganje predujma za veštačenje, po kom nije postupila, pa je prvo sledeće ročište zakazano za 3. maj 2007. godine. Veštačenje DNK uzorka stranaka sprovedeno je u oktobru 2007. godine (posle nekoliko bezuspešnih pokušaja zbog odbijanja tuženog da se podvrgne veštačenju), i nakon četiri održana ročišta na kojima je izveden dokaz saslušanjem stranaka i veštaka, 7. maja 2008. godine doneta je druga po redu prvostepena presuda.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Valjevu Gž2. 82/08 od 18. avgusta 2008. godine, sa nalogom da prvostepeni sud, bez obzira na rezultate DNK veštačenja, pouzdano utvrdi da li je tuženi otac tužilje M. G.

U ponovnom postupku, na predlog tuženog sprovedeno je veštačenje na okolnost njegove polne moći, i nakon dva održana i jednog neodržanog ročišta, te saslušanja veštaka, 27. februara 2009. godine doneta je delimična presuda P2. 27/08 kojom je utvrđeno očinstvo tuženog nad tužiljom M. G.

Posle održane glavne rasprave pred drugostepenim sudom, presudom Okružnog suda u Valjevu Gž2. 40/09 od 29. oktobra 2009. godine potvrđena je delimična presuda. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2736/10 od 19. maja 2010. godine odbijena je revizija tuženog.

U daljem toku postupka, koji je vođen povodom zahteva za vršenje roditeljskog prava i izdržavanje tada maloletne tužilje, pred prvostepenim sudom od ukupno sedam zakazanih ročišta dva nisu održana - jedno na saglasan predlog stranaka, a drugo zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tuženog. U ovom delu postupka pribavljeno je mišljenje nadležnog organa starateljstva, podaci o zaradi tuženog i izveden je dokaz saslušanjem stranaka.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P2. 534/10 od 29. aprila 2011. godine, koja je punomoćniku tužilja uručena 26. maja 2011. godine, odlučeno je o vršenju roditeljskog prava i izdržavanju maloletne tužilje .

Protiv navedene presude tužilačka strana je izjavila žalbu u delu kojim je delimično odbijen zahtev za izdržavanje maloletne tužilje, a tuženi protiv usvajajućeg dela zahteva za izdržavanje.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2. 785/11 od 31. avgusta 2011. godine preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva za izdržavanje maloletne tužilje, tako što je ovaj zahtev za određeni period odbio, dok je u ostalom ožalbenom delu prvostepenu presudu potvrdio.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 56/12 od 21. juna 2012. godine usvojena je revizija tužilja protiv drugostepene presude i odbijena je žalba tuženog protiv usvajajućeg dela prvostepene presude.

4. Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11), koji se primenjivao do okončanja predmetne parnice, bilo je propisano: da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo (član 204. stav 1.); da su stranke u sporu radi utvrđivanja očinstva dete, majka, muškarac koji tvrdi da je otac deteta i muškarac koga majka smatra ocem deteta (nužni i jedinstveni suparničari) (član 256. stav 3.); da tužbu za vršenje roditeljskog prava mogu podneti dete, roditelji deteta i organ starateljstva (član 264. stav 1.); da tužbu za izdržavanje može podneti lice koje se u smislu ovog zakona smatra poveriocem odnosno dužnikom (član 278. stav 2.); da je postupak u sporu za izdržavanje naročito hitan (član 280. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 19. marta 199 7. godine, podnošenjem tužbe za utvrđivanje očinstva i da je okončan revizijskom presudom od 21. juna 2012. godine, dok je u pogledu zahteva za vršenje roditeljskog prava okončan istekom roka za žalbu protiv prvostepene presude P2. 534/10 od 29. aprila 2011. godine, jer odluka u ovom delu nije bila ožalbena.

Mada se slobode i prava građana jemče i njihova ustavnosudska zaštita obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, i u ovom slučaju stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja konkretnog parničnog postupka uzme u obzir celokupan period njegovog trajanja. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju parnični postupak u odnosu na podnositeljku M. G. trajao 15 godina i dva meseca, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da je prema praksi ovoga suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, u predmetima koji se tiču građanskog statusa nekog lica potrebno da sudovi i drugi državni organi pokažu posebnu odgovornost u postupanju, s obzirom na moguće posledice koje dužina postupka može imati, pre svega u pogledu uživanja prava na porodični život (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „VAM protiv Srbije“, broj predstavke 39177/05, od 20. februara 2007. godine, stav 99.), te da je ovaj zahtev posebno naglašen u državama gde samo domaće pravo predviđa da se određeni postupci moraju rešavati posebno hitno (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Jevremović protiv Srbije“, broj predstavke 3150/05, od 17. jula 2007. godine, stav 81, „Bock protiv Nemačke “, broj predstavke 11118/84, od 21. novembra 1988. godine i 21. februara 1989. godine, stav 49. i „Mikulić protiv Hrvatske“, broj predstavke 53176/99 od 7. februara 2002. godine, st. 44. i 45.).

S druge strane, Ustavni sud podseća da samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Proszak protiv Poljske “ broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnositeljke M. G.– da je predmetni postupak nerazumno dugo trajao isključivo zbog sporog i nedelotvornog rada suda, analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja njene zakonske zastupnice kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud dva puta bio neaktivan u periodu od tri i po, odnosno godinu i po dana – prvi pu t kada je nakon ročišta zakazanog za 21. avgust 2001. godine sled eće zakazao za 25. februar 200 5. godine, i drugi put kada je posle ročišta održanog 8. decembra 2005. godine naredno zakazao za 3. maj 2007. godine. U pogledu postupanja drugostepenog suda, Ustavni sud konstatauje da je taj sud ukinuo drugu po redu prvostepenu presudu kojom je utvrđeno očinstvo tuženog i naložio prvostepenom sudu da, i pored rezultata DNK veštačenja, „pouzdano utvrdi“ da li je tuženi podnositeljkin otac, što je za posledicu imalo da se sprovodi veštačenje na druge okolnosti i da postupak traje još dve godine, jer je o ovom zahtevu konačno odlučeno revizijskom presudom iz maja 2010. godine.

Ispitujući ponašanje zakonske zastupnice tada maloletne podnositeljke ustavne žalbe kao stranke tokom postupka , Ustavni sud konstatuje da tri ročišta nisu održana na njen predlog, odnosno na predlog njenog punomoćnika, dok dva ročišta nisu održana na saglasan predlog stranaka. Osim toga, u periodu od aprila 2000. godine do avgusta 2001. godine, kao i u toku 2005. godine podnositeljkinoj zakonskoj zastupnici je nekoliko puta nalagano da položi predujam za veštačenje, po kojim nalozima nije postupljeno.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je podneta tužba bila neuredna, što je dovelo do ukidanja prve prvostepene presude, ali s obzirom na obavezu suda da, u skladu sa tadšnjim zakonskim rešenjem, vrati tužbu na uređenje a ne da po njoj postupa, Ustavni sud nalazi da, odgovornost za navedeni propust u svetlu sveukupne dužine trajanja postupka, stoji na obe strane.

Uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, Ustavni sud je, odmeravajući doprinos nadležnih sudova i podnositeljke ustavne žalbe ukupnoj dužini trajanja postupka, stao na stanovište da je u konkretnom slučaju doprinos sudova onaj činilac koji je u najvećoj meri uticao na to da parnični postupak budu okončan u nerazumnom roku, te je stoga ocenio da je podnositeljki M. G. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Ocenjujući osnovanost navoda podnositeljke M. G. o povredi prava deteta iz člana 64. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka tvrdnju o povredi ovog prava zasniva na istovetnim razlozima koji je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Navedenom ustavnom odredbom je izričito garantovano pravo deteta da sazna svoje poreklo, te stoga, iako isto pravo nije izričito predviđeno članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , ono spada u krug prava na poštovanje privatnog života (videti Odluku Ustavnog suda Už-546/2009 od 13. jula 2012. godine). Ovo pravo, po oceni Ustavnog suda, podrazumeva pravo deteta da bude u mogućnosti da utvrdi pojedinosti o svom identitetu i poreklu, posebno ukoliko su takve informacije važne i značajne zbog uticaja koje mogu imati za ličnost deteta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka M. G. pokrenula predmetni parnični postupak utvrđivanja očinstva kako bi u tom postupku utvrdila da li je tuženi njen biološki otac, odnosno kako bi saznala pojedinosti o svom identitetu i poreklu, a što bi kasnije moglo odrediti i njen pravni odnos sa tuženim. Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je u konkretnom parničnom postupku imala značajan interes zaštićen članom 64. stav 2. Ustava da, pored ostalog primi, odnosno utvrdi informacije potrebne za „otkrivanje istine“ o svom poreklu. Imajući u vidu izneto, posebno trajanje predmetnog postupka utvrđivanja očinstva, kao i činjenicu da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je ocenio da je podnositeljka M. G. bila u stanju produžene neizvesnosti u vezi sa njenim identitetom, odnosno poreklom. Stoga je Ustavni sud ocenio da su sudovi propustili da obezbede podnositeljki ustavne žalbe poštovanje prava iz člana 64. stav 2. Ustava (videti: Odluku Ustavnog suda Už - 229/2013 od 11. aprila 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Jevremović protiv Srbije“, st. 100-111), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke M. G. zbog utvrđene povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 64. stav 2. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljk a ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđenih povreda prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, postupanje sudova ali i doprinos na strani podnositeljke, kao i značaj prava o kome su sudovi odlučivali, te po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljk a pretrpe la zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi podnositeljke G. G, Ustavni sud konstatuje da je ova podnositeljka, saglasno odredbama člana 256. stav 3. i člana 264. stav 1. Porodičnog zakona, imala svojstvo stranke u predmetnom parničnom postupku u pogledu zahteva za utvrđivanje očinstva druge podnositeljke i zahteva za vršenje roditeljskog prava. Međutim, podnositeljka G. G, u smislu člana 278. stav 2. pomenutog zakona, se ne može smatrati poveriocem zakonskog izdržavanja tada maloletne druge podnositeljke. Stoga, u odnosu na podnositeljku G. G, predmetni parnični postupak je okončan protekom roka za žalbu protiv prvostepene presude P2. 534/10 od 29. aprila 2011. godine u delu kojim je odlučeno o vršenju roditeljskog prava nad drugom posnositeljkom, budući da odluka o ovom zahtevu nije bila ožalbena.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je pomenuta prvostepena presuda podnositeljkinom punomoćniku uručena 26. maja 2011. godine, a da je ustavna žalba podneta 12. novembra 2011. godine, dakle posle proteka roka propisanog članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav stav 1. tačka 2) Zakona, odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu podnositeljke G. G, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava deteta i prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti