Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog zaključenja ugovora od neovlašćenog lica

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, utvrdivši da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su pružili ustavnopravno prihvatljive razloge da sporni ugovori, zaključeni od strane neovlašćenog lica, nisu naknadno odobreni od strane tuženog, te ga stoga i ne obavezuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . i . t . p. „N.“ d.o.o, Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. i . t . p . „N .“ d.o.o. izjavljena protiv presude Privrednog suda u Zrenjaninu P. 511/2013 od 4. februara 2014. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2073/14 od 14. maja 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. i . t . p . „N .“ d.o.o, Novi Sad , izjavilo je 3. jula 2014. godine, preko punomoćnika M . Đ, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Zrenjaninu P. 511/13 od 4. februara 2014. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2073/14 od 14. maja 2014. godine, zbog povrede člana 22. i člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je osporenu prvostepenu presudu doneo sudija pojedinac - M. P. koji je po zakonu morao biti isključen, jer je kao stečajni sudija učestvovao u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora; da su sudovi u ponovnom postupku zanemarili nalog iz rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 4259/13 od 20. novembra 2013. godine; da su sudovi pogrešno primenili procesno pravo, tj. odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na dostavljanje podnesaka pred održavanje ročišta, i troškove parničnog postupka; da materijalno pravo koje se odnosi na zaključenje ugovora od strane neovlašćenog lica povređeno na njegovu štetu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, ističući i zahteve za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen e presud e i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Na osnovu predlog a podnosioca ustavne žalbe, Trgovinski sud u Zrenjaninu doneo je rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave Iv. 346/2009 od 2. marta 2009. godine , kojim je obavezao izvršnog dužnika „Y.“ H . k . DP Ž . da mu plati iznos od 1.836.289 dinara na ime glavnog duga , sa pripadajućom kamatom. Kako je i zvršni dužnik izjavio prigovor protiv navedenog rešenja, postupak je nastavljen u parnici.

Rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 1862/2009 od 25. avgusta 2009. godine određen je prekid postupka u toj parnici usled pokretanja postupka prinudne likvidacije nad tuženim „Y.“ Holding kompaniju DP Žitište.

Rešenjem Privrednog suda u Zrenjaninu (u daljem tekstu: Privredni sud) St. 30/2010 od 22. marta 2010. godine otvoren je postupak stečaja nad „Y.“ Holding kompanijom DP Žitište, a podnosilac ustavne žalbe kao stečajni poverilac je prijavio potraživanje u tom postupku.

Privredni sud – stečajni sudija A. S . doneo je zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja po isplatnim redovima St. 30/2010 od 14. septembra 2010. godine, kojim je, pored ostalog, potraživanje ovde podnosioca ustavne osporeno u celini. Istim zaključkom upućeni su stečajni poverioci da u roku od osam dana od dana prijema zaključka pred nadležnim sudom pokrenu postupak radi utvrđivanja osporen ih potraživanja.

Po predlogu tužioca nastavljen je parnični postupak prekinut rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 1862/2009 od 25. avgusta 2009. godine.

Presudom Privrednog suda P. 314/11 od 27. marta 2013. godine odbijen je u celini kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je doneo rešenje Pž. 4259/13 od 20. novembra 2013. godine kojim je ukinuo navedenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju presude, pored ostalog je navedeno: da je sudija M. P. koji je doneo presudu Privrednog suda P. 314/11 od 27. marta 2013. godine istovremeno stečajni sudija u postupku koji se vodi nad tuženim; da je za stečajnog sudiju određen 8. januara 2013. godine, ali da on nije doneo zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja po isplatnim redovima St. 30/2010 od 14. septembra 2010. godine, kojim je, pored ostalog, potraživanje tužioca osporeno u celini; da s obzirom na to da je u prvostepenom postupku učestvovao sudija koji je na osnovu odredbe člana 66. stav 1. tačka 7) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) morao biti isključen, jer je u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora učestvovao kao stečajni sudija, prvostepena presuda je zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tog zakona; da je iz tog razloga presuda ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje; da će prvostepeni sud u ponovnom postupku najpre ispitati da li ima razloga za isključenje ili izuzeće sudije po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 i 74/13), po kome će se sprovesti ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Privredni sud je doneo osporenu presudu P. 511/2013 od 4. februara 2014. godine kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrde potraživanja tužioca prema tuženom u iznosu od 696.394,80 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na određene iznose i za periode bliže navedene u tom stavu izreke. U stavu drugom izreke presude tužilac je obavezan da tuženom plati troškove spora u iznosu od 127.881 dinara.

Postupajući po žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 2073/14 od 14. maja 2014. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom njene izreke, a preinačio u stavu drugom njene izreke u delu koji se odnosi na troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno: da nisu osnovani žalbeni navodi tužioca da je učinjena povreda iz člana 374. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, jer je sud bio nepropisno sastavljen, odnosno zbog toga što je postupao sudija koji je po zakonu morao da bude isključen; da je tačno da je prethodna prvostepena presuda iz tog razloga ukinuta, ali tužilac zanemaruje da je postupak po kome je ta presuda doneta vođen po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09); da s obzirom na to da je presuda ukinuta u vreme kada je počeo da se primenjuje Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine, na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona postupak je sproveden po odredbama novog zakona; da u odnosu na prethodno važeći, Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine po pitanju isključenja sudije sadrži drugačije razloge koji se odnose na učešće sudije u stečajnom postupku nad parničnom strankom; da prema članu 67. stav 1. tačka 7 ) Zakona o parničnom postupku, sudija ne može da vrši sudijsku dužnost , ako je u stečajnom postupku kao stečajni sudija ili član stečajnog veća doneo odluku povodom koje je došlo do spora; da iz toga sledi da je zakonski razlog isključenja ograničen samo na donošenje odluke koja je bila povod spora između stranaka; da takvu odluku - zaključak o osporavanju potraživanja, nije doneo postupajući sudija, već drugi sudija istog prvostepenog suda; da, stoga, po novom zakonu, nezavisno od toga što je postupajući sudija od 8. januara 2013. godine stečajni sudija u postupku stečaja nad tuženim, ne postoje uslovi iz člana 67. stav 1. tačka 7 ) Zakona o parničnom postupku, zbog kojih bi postupajući sudija u ovom ponovnom postupku morao biti isključen od vršenja sudijske dužnosti i nema bitne povrede na koju tužilac ukazuje bez osnova; da ukazivanje tužioca da je o zahtevu za isključenje postupajućeg sudije odlučeno po proteku zakonom predviđenog roka, nije od uticaja jer predstavlja ukazivanje na povredu iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, što je nedozvoljeno u smislu člana 479. istog zakona. Dalje je navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da se po navodima tužioca njegovo potraživanje zasniva na dva ugovora zaključena sa tuženim u toku 1997. godine; da su ti ugovori zavedeni pod br. 000482 i 000483, a na osnovu kojih je tužilac ispostavio račune koji predstavljaju osnov zahteva za utvrđenje potraživanja - u iznosima od 111.780,00 dinara i 119.610,00 dinara po ugovoru broj 000482, a u iznosima od 224.640,00 dinara i 240.364,80 dinara po ugovoru broj 000483; da je prvostepeni sud utvrdio da ugovore za tuženog nije potpisalo ovlašćeno lice, tadašnji direktor S. I; da na ugovorima stoji pečat tuženog i stoji potpis Z. J; da prvostepeni sud zaključuje da, iako radnik tuženog Z. J. nije bio ovlašćen da u ime tuženog zaključi ugovor, da je tuženi konkludentnim radnjama, propuštanjem vraćanja primljenih publikacija sa objavljenim oglasom, naknadno odobrio zaključenje ovih ugovora u smislu člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je nad tuženim otvoren postupak stečaja rešenjem prvostepenog suda St. 30/2010 od 22. marta 2010. godine, te da je stoga, na osnovu ugovorne odredbe, obavezu plaćanja duga po računima preuzelo lice koje je potpisalo predmetne ugovore, pa je iz tog razloga odbij en kao neosnovan tužbeni zahtev; da je odluka prvostepenog suda o odbijanju zahteva tužioca pravilna, iako prvostepeni sud daje pogrešan pravni značaj činjenici da tuženi nije vratio tužiocu publikacije sa objavljenim oglasima; da je prvostepeni sud utvrdio da je ugovor za tuženog zaključilo lice koje za to nije bilo ovlašćeno; da su zbog toga relevantne odredbe člana 88. Zakona o obligacionim odnosima koji reguliše navedenu pravnu situaciju; da navedenim članom nije posebno propisano u kojoj formi se neovlašćeno zastupani može izjasniti da li odobrava ugovor; da se zbog toga primenjuju opšte odredbe o zaključenju ugovora; da je po opštim odredbama, ugovor zaključen kada stranke postignu saglasnost o bitnim svojstvima ugovora, odnosno kada ponuđeni izjavi da prihvata ponudu kako to predviđa član 39. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da izjava može biti data u pisanoj formi ili usmeno, ali mora biti jasna i nedvosmisleno data u vidu saglasnosti za zaključenje ugovora prihvatanjem ponude; da se svaki predlog izmena ne smatra prihvatanjem ponude, već novom ponudom; da pod uslovima iz člana 39. stav 2. istog zakona, određene radnje ponuđenog imaju prirodu prihvata ponude, pa se saglasno ovoj odredbi smatra da je ponuda prihvaćena kad ponuđeni pošalje stvari ili plati cenu i učini neku drugu radnju koja se na osnovu ponude, prakse utvrđene između zainteresovanih strana ili običaja može smatrati kao izjava o prihvatanju; da iz te odredbe proizlazi da se samo aktivne radnje, kao konkludentne radnje, mogu smatrati izjavom o prihvatanju ponude; da u tom slučaju tuženi po dostavljanju stvari nije platio cenu da bi se takva radnja smatrala izjavom o naknadnom odobrenju ugovora; da nikakvu aktivnu radnju tuženi nije preduzeo, već je bio pasivan; da je u odnosu na primljene publikacije kao eventualni zahtev tužioca da se izjasni da li ugovor odobrava tuženi ćutao; da prema članu 42. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ćutanje ne znači prihvatanje ponude; da stoga ni ćutanje tuženog ne može predstavljati naknadno odobrenje ugovora zaključenog od neovlašćenog lica; da uslovi pod kojima ćutanje može predstavljati prihvatanje ponude ne mogu biti ispunjeni u toj pravnoj stvari, s obzirom na to da je njihova pretpostavka postojanje stalne poslovne veze između stranaka; da zato jedini ispravan zaključak iz utvrđenog činjeničnog stanja može biti da ugovor koji je zaključen od neovlašćenog lica za tuženog, nije naknadno odobrio tuženi u smislu člana 88. u vezi čl. 39. i 42. Zakona o obligacionim odnosima, pa samim tim niti je nastala obaveza plaćanja cene po ugovoru, niti se može primeniti ugovorna odredba o odgovornosti potpisnika ugovora pod uslovima otvaranja stečajnog postupka nad naručiocem kao ugovornom stranom; da je stoga pravilna primena navedenih zakonskih odredbi nalagala odbijanje tužbenog zahteva, kako je odlučio i prvostepeni sud.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede ukazuje podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javno interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 1. i 2.).

Odredbom člana 66. stav 1. tačka 7) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP iz 2004. godine) bilo je propisano da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) ako je u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora učestvovao kao stečajni sudija ili član stečajnog veća.

Odredbom člana 67. stav 1. tačka 7) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP iz 2011. godine) je propisano da sudija ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje) ako je u stečajnom postupku kao stečajni sudija ili član stečajnog veća doneo odluku povodom koje je došlo do spora, dok je odredbama člana 506. propisano da postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovešće se po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), kao i da ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovešće se po odredbama ovog zakona.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.); da ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude i da nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje (na primer, ako ne odbije ponudu u određenom roku, ili ako poslatu stvar o kojoj mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku i sl.) smatrati kao prihvatanje (član 42. st. 1. i 2.); da se ovlašćenje za zastupanje zasniva na zakonu, opštem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili na izjavi volje zastupanog (punomoćje) (član 84. stav 2.); da ugovor koji zaključi zastupnik u ime zastupanog lica i u granicama svojih ovlašćenja obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu, da pod istim uslovima i ostali pravni poslovi zasupnikovi proizvode pravno dejstvo neposredno prema zastupanom licu i da je zastupnik dužan obavestiti drugu stranu da istupa u ime zastupanog, ali i kad on to ne uradi ugovor proizvodi pravno dejstvo za zastupanog i drugu stranu, ako je ova znala ili je iz okolnosti mogla zaključiti da on istupa kao zastupnik (član 85.) da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugog bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri, da strana sa kojom je ugovor zaključen može zahtevati od neovlašćeno zastupanog samo da se u primerenom roku izjasni da li ugovor odobrava i da ako neovašćeno zastupani ni u ostavljenom roku ugovor ne odobri, smatra se da ugovor nije ni zaključen (član 88. st. 1. do 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta, najpre istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog , odnosno procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili arbitrerna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

S tim u vezi, a što se tiče navoda o povredi odredaba procesnog prava koja se ogleda u tome što je prvostepenu presudu doneo sudija koji je ujedno bio i sudija u stečajnom postupku u kome je doneta odluka povodom koje je došlo do spora, Ustavni sud najpre podseća da iz utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi da je prethodna prvostepena presuda upravo iz tog razloga i bila ukinuta, ali je postupak po kome je ta presuda doneta vođen po odredbama ZPP iz 2004. godine. Tim zakonom je kao jedan od razloga za isključenje bilo predviđeno i to da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ako je u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora učestvovao kao stečajni sudija ili član stečajnog veća. Međutim, ponovni postupak je vođen po odredbama ZPP iz 2011. godine, kako je to uostalom i bilo predviđeno odredbom člana 506. stav 2. istog zakona. Novi ZPP iz 2011. godine restriktivnije je odredio razloge za isključenje sudije, a koji se odnose na učešće istog sudije u stečajnom postupku koji se vodi nad parničnom strankom. Naime sada sudija ne može da vrši sudijsku dužnost samo u situaciji kada je u stečajnom postupku kao stečajni sudija ili član stečajnog veća doneo odluku povodom koje je došlo do spora.

Imajući u vidu utvrđene činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, za Ustavni sud, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, ustavnopravno je prihvatljivo obrazloženje drugostepenog suda u kome je navedeno da kako je odluku povodom koje se u nastavku postupka vodila ta parnica (zaključak o osporavanju potraživanja tužioca prijavljenih u stečajnom postupku nad tuženim), nije doneo sudija M. P , već drugi sudija istog prvostepenog suda, to bez obzira na to što je sudija M. P. od 8. januara 2013. godine stečajni sudija u postupku stečaja nad tuženim, ne postoje uslovi iz člana 67. stav 1. tačka 7 ) ZPP iz 2011. godine, zbog kojih bi postupajući sudija M. P. u ovom ponovnom postupku morao biti isključen od vršenja sudijske dužnosti.

Što se tiče navoda kojima podnosilac izražava nezadovoljstvo načinom na koji je primenjeno materijalno pravo, Ustavni sud smatra da su privredni sudovi dali dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatraju da sporni ugovori zavedeni kod podnosioca ustavne žalbe pod br. 000482 i 000483 nisu konvalidirani, u smislu odredbe člana 88. stav 1. ZOO, radnjama nečinjenja tuženog. Drugostepeni sud posebno naglašava da se nepreduzimanje određenih radnji ne može smatrati radnjama koje su za posledicu imale konvalidaciju predmetnog ugovora, jer se saglasno članu 42. ZOO ćutanje ponuđenog, ili njegovo propuštanje ne može smatrati prihvatanjem ponude , odnosno prihvatanjem ugovora koji je zaključen od strane neovlašćenog lica. Takođe, drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljiv obrazloženje zbog čega smatra da se postupanje tuženog po navedenim ugovorima ne može smatrati ispunjenjem ugovornih obaveza, jer je ugovor potpisan od strane neovlašćenog lica, a da dostava publikacija tuženom znači samo poziv upućen neovlašćeno zastupanom da se izjasni da li ugovor naknadno odobrava i da neodobravanje u ostavljenom roku ima za posledicu da se smatra da ugovor nije ni zaključen. (Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u Odlukama Už-7039/2012 od 19. februara 2015. godine, Už-1998/2013 od 18. juna 2015. godine i Už-8142/2013 od 23. decembra 2015. godine.)

U vezi sa preostalim navodima koji se odnose na dostavljanje podnesaka pred održavanje ročišta i troškove parničnog postupka , Ustavn i suda, podseća da nije zadatak Ustavnog suda da postupa kao revizijski sud i preispituje zakonitost osporenih presuda, posebno u situaciji kada je drugostepeni sud već odgovorio (delimično uvažio žalbu u odnosu na troškove postupka) , dajući ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu člana 22. stav 1. Ustava, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih načela i prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog zaključenja ugovora od neovlašćenog lica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti