Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Usvojena je ustavna žalba i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko sedam godina. Dominantan doprinos dugom trajanju postupka dao je prvostepeni sud svojim neefikasnim i neažurnim postupanjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Vukičević, Nadice Vlajić, Svetlane Spasojević i Snežane Marinković, sve iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vesne Vukičević, Nadice Vlajić, Svetlane Spasojević i Snežane Marinković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P 1. 449/05 i P1. 366/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima P1. 5650/10 i P1. 4648/12, povređeno pravo podnositeljki ustavne ž albe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P1. 4648/12 okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Vukičević i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke ove odluke su 16. novembra 201 1. godine, preko zajedničkog punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podne le Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku zajemčeni h odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 449/05 i P1. 366/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5650/10.

U ustavnoj žalb i je, pored ostalog, navedeno: da su podnosi teljke 18. oktobra 200 5. godine podnele tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, čiji je pravni sledbenik Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete; da „ ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati, te da im je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnositeljke ustavne žalbe su predložil e da Us tavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su im u predmetnom parničnom postupku povređena navedena Ustavom zajemčena prava i obaveže Republiku Srbij u da im naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od po 1.000.000,00 dinara .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 4648/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljke ustavne žalbe su 18. oktobra 200 5. godine podnele tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – VP 1144 Beograd - VMA , radi isplate manje isplaćene zarade. Predmet je zaveden pod brojem P1. 449/05. Zakonski zastupnik tužene je 22. decembra 200 5. godine dostavio odgovor na tužbu.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 28. marta 200 6 godine, sud je prihvatio predlog tužilačke strane , da se od tužene zatraž e izveštaj i o utrošenim sredstvima za finansiranje odbrane za period od 2000. godine do 2005. godine i o visini prosečne zarade profesionalnih oficira i civilnih lica, kao i sve odluke Ministra odbrane o vrednosti boda za isti period. Ročišta zakazana za 30. jun 2006. godine i 20. oktobar 2006. godine odložena su zbog odsutnosti postupajućeg sudije. Na osnovu dokaznog predloga punomoćnika tužilja sa ročišta održanog 28. marta 2006, sud je dopisom od 25. oktobra 2006. godine, zatražio od tužene strane dostavu navedenih izveštaja i odluka, koje je zakonski zastupnik tužene dostavio uz podnesak od 23. novembra 2006. godine. Na ročištu održanom 14. decembra 2006. godine punomoćnik tužilja je predložio da se od Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane zatraži izveštaj o tome da li su za tužilje doneta rešenja o visini plata u utuženom periodu . Sud je dopisom od 15. decembra 2006. godine zatražio navedeni izveštaj . Računovodstveni centar je aktom od 27. decembra 2006. godine obavestio sud da nije nadležan za donošenje predmetnih upravnih akata i uputio sud na vojnu poštu u kojoj su tužilje zaposlene. Na ročištu održanom 30. januara 2007. godine predloženo je da se predmetna rešenja zatraže od Vojne popšte 1144 Beograd - VMA, kojoj je sud uputio zahtev 31. januara 2007. godine. Sektor za materijalne resurse Vojnomedicinske akademije je aktom od 6. februara 2007. godine obavestio sud da je za obračun plata jedino nadležan Računovodstevni centar Ministarstva odbrane. Ročište zakazano za 26. mart 2007. godine je odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Punomoćnik tužilja je na ročištu održanom 24. maja 2007. godine predložio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, zbog čega je zakonski zastupnik tužene pozvan da se pismeno izjasni na taj dokazni predlog.

S obzirom na to da punomoćnik tužilje nije pristupio na ročište zakazano za 14. septembar 2007. godine, Peti opštinski sud je doneo rešenje ko jim se tužba tužilja smatra povučenom. Pismeni otpravak rešenja o povlačenju tužbe dostavljen je punomoćniku tužilja i zakonskom zastupniku tužene 28. septembra 2007. godine. Punomoćnik tužilja je 4. oktobra 2007. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje sa žalbom protiv rešenj a od 14. septembra 2007. godine. Peti opštinski sud je doneo rešenje P1. 449/05 od 9. oktobra 2007. godine kojim je odbio predlog punomoćnika tužilje za vraćanje u pređašnje stanje. Ovo rešenje je punmoćniku tužilja i zakonskom zastupniku tužene uručeno 18. oktobra 2007. godine. Postupajući po žalbi punomoćnika tužilja izjavljenoj protiv rešenja kojim se tužba smatra povučenom od 14. septembra 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 5887/07 od 11. septembra 2008. godine kojim je navedeno rešenje ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta primljeni su u Petom opštinskom sudu u Beogradu 3. oktobra 2008. godine, nakon čega je drugostepeno rešenje dostavljeno strankama, i to zakonskom zastupniku tužene 15. oktobra 2008. godine, a punomoćniku tužilja 16. oktobra 2008. godine.

Nakon vraćanja na ponovni postupak predmet je dobio broj P1. 366/08 i prvo ročište za glavnu raspravu održano je 30. oktobra 2008. godine, na kome je punomoćnik tužilja predložio prekid postupka do okončanja postupka za ocenu ustavnosti odluke o vrednosti boda koji se vodio pred Ustavnim sudom . Ročište zakazano za 18. novembar 2008. godine nije održano zbog odustnosti postupajućeg sudije, a ročište zakazano za 12. januar 2009. godine prezakazano je pismenim putem za 10. februar 2009. godine. Na ročištu održanom 10. februara 2009. godine odbijen je predlog punomoćnika tužilja da se postupak prekine do okončanja postupka pred Ustavnim sudom i određeno da se od Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane zatraži izveštaj o novčanim primanjima tužilja. Postupajući po zahtevima suda od 10. februara 2009. godine i 27. februara 2009. godine, Računovodstveni centar Ministarstva odbrane je 9. marta 2009. godine dostavio traženi izveštaj. Ročište zakazano za 26. mart 2009. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 12. maja 2009. godine prihvaćen je predlog punomoćnika tužilja da se od Generalštaba Vojske Srbije zatraži dostava informacije na osnovu koje je plata profesionalnim vojnicima isplaćivana u visini ispod zakonom pr opisane, a od Arhiva Narodne banke Srbije virmani na osnovu kojih je vršen prenos novčanih sredstva za plate zaposlenih u vojsci. Odeljenje za arhivske poslove Narodne banke Srbije aktom od 22. maja 2009. godine, a Generalštab Vojske Srbije aktom od 25. maja 2009. godine , obave štavaju sud da nemaju mogućnosti da postupe po zahtevima za dostavu tražene informacije, odnosno virmana. Na ročištu održanom 12. juna 2009. godine prihvaćen je predlog punomoćnika tužilja da se ponovi zahtev Generalštavu Vojske Srbije, što je sud učinio dopisom od 16. juna 2009. godine. Sektor za ljudske resurse Ministarstva odbrane je uz akt od 16. juna 2009. godine dostavio tražene inforamacije. Na ročištu održanom 14. septembra 2009. godine punomoćnik tužilje je istakao da Ministarstvo odbrane nije u celosti postupilo po zahtevu suda i predložio da se od Ministra odbrane zatraži dopuna izveštaja. Dopunu izveštaja sud je zatražio dopisom od 15. septembra 2009. godine, na koji je Sektor za ljudske resurse Ministarstva odbrane dostavio odgovor 15. oktobra 2009. godine. Aktom suda od 1. decembra 2009. godine ročište zakazano za 22. decembar 2009. godine je odloženo na neodređeno vreme.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pod brojem P1. 5650/10. Prvo ročište održan o je 4. marta 2010. godine, na kome je pu nomoćnik tužilja predložio da se od tužene zatraži izveštaj o brojnom stanju zaposlenih oficira, podoficira, civilnih lica i vojnika po ugovoru, kao i dostava svih postojećih odluka o o vrednosti boda iz utuženog perioda. Tražene podatke sud je zatražio dopisom od 4. marta 2010. godine. Računovodstveni centar Ministarstva odbrane je uz akt od 15. aprila 2010. godine dostavio rešenja o plati svih tužilja iz utuženog perioda, a Sektor za ljudske resurse Ministarstva odbrane je 23. aprila 2010. godine dostavio izveštaj o brojnom stanju zaposlenih u vojsci. Ročište zakazano za 20. maj 2010. godine odloženo je na predlog punomoćnika tužilja, radi izjašnjenja o izveštaj ima od 15. aprila i 23. aprila 2010. godine. Ročište zakazano za 20. oktobar 2010. godine nije održano zbog "protesta zaposlenih", a ročište zakazano za 28. decembar 2010. godine odloženo je rešenjem suda za 14. januar 2011. godine. Ročište zakazano za 14. januar 2011. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Na ročištu održanom 4. aprila 2011. godine punomoćnik tužilja je predložio da se od Ministarstva odbrane zatraži izveštaj o broju zaposlenih lica u Vojsci, a u vezi sa navodima iz dopisa od 14. septembra 2009. godine. Izveštaj o brojnom stanju zaposlenih dostavljen je 20. maja 2011. godine. Radi izjašnjenja punomoćnika tužilja na izveštaj o brojnom stanju zaposlenih, ročište zakazano za 7. septembar 2011. godine odloženo je za 10. novembar 2011. godine, na kome je punomoćnik tužilje osporio verodostojnost izveštaja o brojnom stanju zaposlenih i predložio da se zatraži informacija o tome koja vojna jedinica poseduje podatke o brojnom stanju zaposlenih. Zakonski zastupnik tužene je podneskom od 28. novembra 2011. godine obavestio sud da tražene podatke poseduje Uprava za kadrove Ministarstva odbrane u Beogradu. Na ročištu održanom 25. januara 2012. godine punomoćnik tužilje je obavestio sud da je u međuvremenu Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu, a Evropskom sudu za ljudska prava uputio predstavku u ime tužilja. Predložio je da se od tužene zatraži tačan izveštaj o broju zaposlenih u Vojsci Srbije. Ročište zakazano za 1. mart 2012. godine odloženo je zbog nepostupanja tužene po zahtevu suda za dostavu traženog izveštaja, a ročište zakazano za 6. april 2012. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Zakonski zastupnik tužene je traženi izveštaj dostavio 20. aprila 2012. godine.

Pošto punomoćnik tužilje i zakonski zastupnik tužene nisu pristupili na ročište zakazano za 29. jun 2012. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje kojim se tužba tužilja smatra povučenom. Pismeni otpravak rešenja o povlačenju tužbe punomoćniku tužilja dostavljen je 6. jula 2012. godine, a zakonskom zastupniku tužene 9. jula 2012. godine. Punomoćnik tužilje je 9. jula 2012. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje sa žalbom protiv rešenja od 29. juna 2012. godine. Po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje održana su tri ročišta, i to 23. oktobra 2012. godine , 26. novembra 2012. godine i 20. decembra 2012. godine, na kome je punomoćniku tužilja dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje. Rešenje suda o vraćanju u pređašnje stanje otpravljeno je strankama 22. decembra 2012. godine, a predmet je dobio broj P1. 4648/12.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjuje u osporenom sudskom postupku propisano je : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu ( član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom odrđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova ( član 435.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 18. oktobra 200 5. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu i da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo sedam godina i četiri meseca , a da još nije okončan ni prvostepeni postupak.

Navedeno trajanje postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioc a, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak.

Imajući u vidu da se osporeni postupak odnosi na spor o potraživanjima proisteklim iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljke ustavne žalbe nesumnjivo imale interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

U pogledu doprinosa dužini trajanja osporenog postupka, Sud je našao da se podnositeljkama ustavne žalbe može staviti na teret to što je u dva navrata dolazilo do povlačenja tužbe, rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 449/05 od 14. septembra 2007. godine i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5650/10 od 29. juna 2012. godine. Nedolazak uredno pozvanog punomoćnika tužilja na zakazana ročišta 14. septembra 2007. godine i 29. juna 2012. godine uticao je na to da se osporeni postupak produži za još jednu godinu, imajući u vidu njegovu dinamiku od podnošenja tužbe.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud. Naime, neefikasno i neažurno postupanje najpre Petog opštinskog suda u Beogradu, a potom i Prvog osnovnog suda u Beogradu u o sporenom postupku ima dominaciju . Peti opštinski sud u Beogradu je za četiri godine i dva meseca zakazao ukupno petnaest ročišta za glavnu raspravu od kojih šest nije održano, dok je Prvi osnovni sud u preostalom delu posmatranog perioda od jedanaest zakazanih ročišta (ne računajući ročišta povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje) održao samo četiri . Pored napred iznetog, stiče se i utisak da se prvostepeni sud u svom postupanju nije vodio načelima koncentracije dokaza i ekonomičnosti postupka, s obzirom da je prihvat io gotovo svaki dokazni predlog tužilačke strane koji se uglavnom odnos io na pribavljanje raznih izveštaja , bez prethodnog obrazloženja punomoćnika tužilja o značaju takvog dokaza. Prvostepeni sud , pritom, ni po službenoj dužnosti nije cenio od kakvog je značaja određen i dokaz za rešavanje predmetne pravne stvari , čime ukazuje na to da je u svom postupanju samo prividno aktivan .

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P 1. 449/05 i P1. 366/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima P1. 5650/10 i P1. 4648/12, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu navoda podnositeljki o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u tom delu preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpele podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće i ponašanje podnositeljki ustavne žalbe koje je doprinel o produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti