Odbijanje ustavne žalbe u vezi naplate sudskih penala iz poravnanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja izvršnog suda. Iako sud pogrešno tumači da se sudski penali ne mogu tražiti na osnovu sudskog poravnanja, odluka je ispravna jer obaveza iz poravnanja nije dospela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B. iz M, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1093/11 od 15. septembra 2011. godine povređeno pravo podnosioc a ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1093/11 od 15. septembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12196/10 od 23. novembra 2010. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B. iz M, Bosna i Hercegovina, podneo je 15. novembra 201 1. godine, preko punomoćnika Z. L, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12196/10 od 23. novembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1093/11 od 15. septembra 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, utvrđenog odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredb om člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da su nadležni sudovi osporene presude obrazložili pozivanjem na odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, kao i Krivičnog zakona, kada su našli da je podnosiočevo potraživanje nematerijalne štete, pretrpljene učešćem u ratu i zarobljeništvu, po svim vidovima, zastarelo, jer je zakonski rok od 15 godina za naknadu štete počeo teći 25. juna 1992. godine, kada je tužilac izašao iz zarobljeništva, a tužba je podneta 26. juna 2007. godine (po računanju sudova, jedan dan po isteku roka zastarelosti). Podnosilac ustavne žalbe ističe da je bio upoznat sa činjenicom da su mnogi pripadnici JNA ostvarili svoja prava na naknadu štete u istoj situaciji, kao i sa pravnim shvatanjem Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16. februara 1998. godine, ali su u njegovom slučaju sudovi drugačije postupili, iako je i njemu bilo onemogućeno da se obrati sudu zbog ratnih dejstava na teritoriji BiH i neposredne ratne opasnosti, što je dovelo do zastoja zastarelosti . Pored toga što su pogrešno primenili odredbe člana 377. ZOO, te "pogrešno i selektivno" koristili odredbe ZOO, a i Krivičnog zakona, postupili su protivno desetinama sudskih odluka, pa i protivno odluci Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine, koju je priložio, i u kojoj je zauzet stav da momenat završetka lečenja, kao merodavan za utvrđivanje visine naknade nematerijalne štete, ujedno označava i početak roka od kojeg se računa zastarelost.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu "ustavnih prava na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije i jednaku zaštitu prava pred sudovima" i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku , uvid om u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. juna 2007. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete, kao posledice zarobljeništva od 10. maja 1992. godine do 25. juna 1992. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12196/10 od 23. novembra 20 10. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete, i to na ime: umanjenja životne sposobnosti, pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i naruženosti, isplati ukupan iznos od 400.000 dinara, sa zateznom kamatom počev od presuđenja do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka . U obrazloženju osporene presude je navedeno da je tužilac, kao pripadnik oružanih snaga tadašnje SFRJ, bio u zarobljeništvu od 10. maja 1992. godine do 25. juna 1992. godine, da se obraćao tuženoj zahtevom za naknadu štete van spora 4. aprila 2007. godine, a da je tužbu podneo po isteku još tri meseca - 26. juna 2007. godine, te da je zakonski rok od 15 godina iz člana 377. ZOO protekao pre podnošenja tužbe sudu. Po shvatanju prvostepenog suda, bez uticaja je njegovo obraćanje tuženoj za obeštećenje van spora, jer je u konkretnom slučaju moglo da dođe do prekida zastarelosti samo po pravilima krivičnog postupka, a s obzirom na to da su se strah i fizički bolovi, kao vidovi nematerijalne štete, ispoljili najkasnije do njegovog izlaska iz zarobljeništva, čime je za njega nastupila šteta, to je rok zastarelosti, opet istekao pre podnošenja tužbe.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1093/11 od 15. septembra 2011. godine potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12196/10 od 23. novembra 20 10. godine, te odbio žalbu tužioca kao neosnovanu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio odredbe čl. 173, 174, 186, 377. i 388. ZOO. Naime, i po shvatanju drugostepenog suda, podnošenjem zahteva za obeštećenje van spora 4. aprila 2007. godine nije došlo do prekida zastarelosti u smislu člana 388. ZOO, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da je u konkretnom slučaju do prekida zastarelosti moglo doći samo po pravilima krivičnog postupka i do isteka roka apsolutne zastarelosti za krivično delo oružane pobune, a što nije učinjeno. Po shvatanju drugostepenog suda, neosnovani su navodi žalbe tužioca da je usled proglašenja ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti 15. aprila 1992. godine, ukinutih odlukama Predsednika Republike od 15. decembra 1995. godine i odlukom Predsednika Narodne Skupštine od 19. juna 1996. godine došlo do zastoja zastarelosti. Takođe, ni Uredba o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SRJ" br. 22/09, 23/99 i 35/99), svojom sadržinom ne utiče na rokove zastarelosti potraživanja tužioca za naknadu štete, u smislu člana 382. stav 1. ZOO, jer on nije subjekt na koga se Uredba odnosila.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, ( 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da zastarevanje ne teče za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti (član 382. stav 1.) ; da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da a ko zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, a a ko je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.) ; da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.) i da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, te da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93 i 24/94) bilo je propisano: da će se onaj ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SFRJ, kazniti zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac, ukazujući na pogrešnu primenu merodavnog materijalnog prava, u suštini, istakao povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da su, u ovom ustavnosudskom predmetu, redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada su istakli da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nemaju uticaja na zastarelost predmetnog potraživanja (videti Odluku Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine). Prema stavu Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine : u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo ; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugo sporno pravno pitanje koje se nameće u konkretnom slučaju je pitanje da li se u situaciji kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, na taj rok mogu primenjivati razlozi zastoja i prekida zastarevanja koje predviđa ZOO.

Pre upuštanja u razmatranje ovog značajnog pravnog pitanja, Ustavni sud je analizirao praksu redovnih sudova u Republici, pa je polazeći najpre od prakse najviše sudske instance do reforme pravosuđa (2010. godine) - Vrhovnog suda Srbije, utvrdio da je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999. godine, Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade ratne štete“ i koje glasi:

“Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“. (''Bilten'' Vrhovnog suda Srbije broj 2008/3).

Pre toga, Vrhovni sud Srbije je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 16. februara 1998. godine utvrdio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade štete u slučaju ranjavanja i pogibije u oružanim sukobima“ i koje glasi:

„Zastarevanje ne teče (zastoj) za sve vreme za koje oštećenom poveriocu zbog oružanih sukoba ili neposredne opasnosti takvih sukoba na području njegovog prebivališta, odnosno boravišta nije bilo moguće da sudskim putem zahteva dosudu naknade štete (član 383. ZOO);

Dobrovoljna (vansudska) isplata naknade štete oštećenom poveriocu od strane odgovornog lica (vojne pošte, odnosno državnog organa) prekida zastarevanje potraživanja naknade štete, pa od dana isplate zakonom propisani rok zastarelosti počinje teći iznova (član 387. stav 2. u vezi sa članom 392. stav 1. ZOO);

Prethodno (inače obavezno) obraćanje oštećenog poverioca odgovornom licu (vojnoj pošti, odnosno državnom organu) radi isplate naknade štete prekida zastarevanje potraživanja naknade štete (član 388. ZOO)“.

Vrhovni sud Srbije nije menjao navedena pravna shvatanja. Međutim, novija sudska praksa izražena kroz presude Vrhovnog kasacionog suda i utvrđena pravna shvatanja i presude Apelacionih sudova je drugačija.

Naime, Vrhovni kasacioni sud je u presudi Rev. 1770/10 od 1. juna 2011. godine istakao da produženi rok zastarelosti potraživanja ratne štete iz odredbe člana 377. stav 1. ZOO počinje da teče od dana izvršenja krivičnog dela i da rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela odgovara zakonskom roku za zastarelost krivičnog gonjenja koji se može produžavati u slučaju prekida ili zastoja krivičnog gonjenja, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja. Gotovo identične stavove su zauzeli i Apelacioni sudovi u svojim presudama (videti presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1965/10 od 29. aprila 2010. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9772/10 od 16. marta 2011. godine), dok je Apelacioni sud u Nišu na sednici Građanskog odeljenja održanoj 17. juna 2011. godine utvrdio pravno shvatanje identične sadržine.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivreči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju ''Atanasovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'', odluka od 14. januara 2010. godine, § 38.).

Analizom sudske prakse dolazi se do zaključka da su sudovi nakon 2010. godine izmenili pravna shvatanja koja se odnose na zastarelost potraživanja naknade (ratne) štete u slučaju ranjavanja i pogibije u oružanim sukobima, odnosno na uslove pod kojima dolazi do prekida i zastoja zastarevanja, smatrajući da se predviđeni (privilegovani) rok utvrđen shodno članu 377. stav 1. ZOO može prekidati samo po pravilima krivičnog postupka, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja, ne dajući suštinske razloge za odstupanje od dotašnje sudske prakse.

S tim u vezi, suprotno iskazanom stavu Apelacionih sudova i Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da takav stav nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO, iako se zastarelost određuje shodno članu 377. stav 1. ZOO. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj i/ili prekid zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava, moglo bi se doći u situaciju da privilegovani rok zastarevanja utvrđen shodno članu 377. ZOO izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rokova predviđenih članom 376. ZOO. Ustavni sud smatra da se podnošenjem tužbe sudu ili preduzimanjem neke druge radnje pred nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388 .) od strane oštećenog lica, prekida zastarevanje, bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakona koje regulišu prekid zastarevanja krivičnog gonjenja.

Sledom rečenog, Ustavni sud konstatuje da obraćanje tužioca Ministarstvu odbrane za obeštećenje van spora dovodi do prekida zastarelosti. Štaviše, odredbama člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije bila je propisana obaveza oštećenog da, pre nego što podnese tužbu protiv države radi naknade štete, podnese zahtev za obeštećenje van spora nadležnom vojnom pravobranilaštvu, i da tek ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni tek onda može podići tužbu kod nadležnog suda. Odredbom člana 388. ZOO je propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, pa podnošenje zahteva u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, po mišljenju Ustavnog suda, svakako predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost.

Imajući u vidu izneti pravni stav Ustavnog suda u ovoj odluci, kao i to da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kao pripadnik JNA bio u zarobljeništvu od 10. maja 1992. godine do 25. juna 1992. godine , a tuženoj je 4. aprila 200 7. godine podneo zahtev za obeštećenje van spora, dakle, pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporen om drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1093/11 od 15. septembra 2011. godine i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12196/10 od 23. novembra 20 10. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi načela zabrane diskriminacije zajemčenog odredbom člana 21. stav 1. U stava i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, a imajući u vidu razloge zbog kojih je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u vezi naplate sudskih penala iz poravnanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti