Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio dvostruku povredu prava podnositeljke: na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 16 godina, i na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava od strane apelacionog suda. Poništena je drugostepena presuda i dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. B i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 78627/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

3. Usvaja se ustavna žalba L. B. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7128/11 od 9. aprila 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7128/11 od 9. aprila 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78627/10 od 9. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. B. iz Beograda podnela je, 13. jula 2013. godine, preko punomoćnika B. T, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7128/11 od 9. aprila 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je okončan osporenom presudom.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da su joj označena ustavna prava povređena proizvoljnom i diskriminatorskom primenom materijalnog prava jer su razlozi o odlučnim činjenicama u suprotnosti sa izvedenim dokazima. Naime, podnositeljka, u bitnom, osporava zaključak drugostepenog suda – da tuženi, odjavljivanjem prebivališta sa adrese stana čiji je ona vlasnik, nije izgubio svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, te posebno ističe da tuženi to svojstvo nije mogao steći ponovnim vraćanjem u stan nakon 29. jula 1973. godine, zbog čega smatra da je obrazloženje osporene presude u ovom delu paušalno. Ovako iznetim razlozima dodaje još i to da se sud ponaša kao socijalna ustanova, te da se na taj način ograničava njeno pravo svojine i suprotno zakonu dozvoljava sticanje stanarskog prava na stanovima u svojini građana. Takođe osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja koje se odnosi na obavezu plaćanja zakupnine i način korišćenja stana, te s tim u vezi ukazuje na sadržinu izvedenih dokaza, dok povredu prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže time da je predmetni postupak trajao 16 godina. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78627/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

L. B, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 27. juna 1997. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog M. J, radi iseljenja, a tuženi je 5. marta 1998. godine podneo protivtužbu radi utvrđenja prava zakupa na stanu čiji je tužilja vlasnik.

U toku celokupnog trajanja predmetnog postupka, od ukupno 34 zakazana ročišta, deset nije održano, od čega jedno na predlog tužiljinog punomoćnika. Četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća, dva zbog neurednog pozivanja punomoćnika stranaka, dva iz razloga na strani tuženog (podnošenja zahteva za izuzeće sudije i neopravdanog nedolaska), dok za jedno ročište nisu navedeni razlozi neodržavanja. Pored finansijskog veštačenja koje je po službenoj dužnosti sprovedeno u 2003. godini, izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i sedam svedoka. Prvostepeni sud je doneo ukupno četiri presude kojima je usvajan tužbeni, a odbijan protivtužbeni zahtev. Tri prvostepene presude su ukinute rešenjima Okružnog suda u Beogradu, između ostalog, i zbog nepostupanja nižestepenog suda po nalozima višeg suda.

Nakon održane glavne rasprave, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 7128/11 od 9. aprila 2013. godine preinačio četvrtu po redu donetu prvostepenu presudu P. 78627/10 od 9. septembra 2011. godine, tako što je odbio tužbeni, a usvojio protivtužbeni zahtev. U obrazloženju ove presude je navedeno da je drugostepeni sud ponovnim izvođenjem i ocenom dokaza, u bitnom, utvrdio sledeće činjenično stanje: da je na osnovu ugovora o korišćenju stana nosilac stanarskog prava na stanu u ulici G. 14, čiji je tužilja vlasnik, prvo bio otac tuženog, a zatim njegova maćeha na osnovu rešenja koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana od 14. februara 1979. godine; da je tuženi u ugovoru o korišćenju stana bio naveden kao član porodičnog domaćinstva svoga oca, a da se u rešenju od 14. februara 1979. godine ne navodi kao član porodičnog domaćinstva maćehe; da je tokom 1997. godine maćeha tuženog trajno prestala da koristi predmetni stan i da se nakon toga tuženi obratio tužilji predlogom za zaključenje ugovora o korišćenju stana; da je u presudi o razvodu braka zaključenog između tuženog i njegove bivše, sada vanbračne supruge, kao adresa njihovog prebivališta navedena adresa tužiljinog stana; da je u izveštaju o kretanju prebivališta, 1. aprila 1970. godine konstatovano da se tuženi odjavio sa adrese spornog stana za B; da je u periodu od 29. avgusta 1974. do 28. novembra 1984. godine bio prijavljen na adresi G. 14; da je 28. novembra 1984. godine konstatovana odjava za K; da je na adresi predmetnog stana tuženi ponovo prijavljen od 21. oktobra 1987. godine; da radnoj knjižici tuženog, u bliže navedenim periodima koji, sa manjim prekidima, obuhvataju vreme od 21. marta 1972. do 19. maja 1984. godine, kao i od 3. marta 1988. do 30. septembra 1996. godine, radio u preduzećima, odnosno poslovnim jedinicama preduzeća , čije je sedište u B; da su deca tuženog tokom školovanja (1984.-1992. i 1988.-1996.) imala prijavljeno prebivalište na adresi predmetnog stana; da je šupu, koja se nalazi u dvorištu zgrade, tuženi bez tužiljine saglasnosti adaptirao u poslovni prostor; da je po poštanskoj uputnici iz 1997. godine odbijen prijem novca. Suprotno stanovištu nižestepenog suda, Apelacioni sud je, između ostalog, pozivajući se na podatke iz radne knjižice tuženog, zaključio da je tuženi predmetni stan koristio i u periodima u kojima nije imao prijavljeno prebivalište na njegovoj adresi, jer je, kako je navedeno, iz drugih izvedenih dokaza utvrdio da je tuženi i u tim periodima živeo u spornom stanu. Po nalaženju drugostepenog suda, povremeno odsustvovanje iz stana radi obavljanja posla ne dovodi do gubitka prava na korišćenje stana, a tuženi je stan napuštao povremeno i u kraćim vremenskim intervalima i nikada nije prestao da ga trajno koristi, niti je takvu nameru ispoljio jer je centar njegovih interesa uvek bio na adresi spornog stana. Ovakav činjenični zaključak drugostepeni sud je potkrepio i time da su deca tuženog lečena u Domu zdravlja i da su pohađala školu na teritoriji opštine na kojoj se stan nalazi. Iz navedenih razloga, te primenom odredaba člana 17. Zakona o stambenim odnosima, koji je stupio na snagu 29. jula 1973. godine i čl. 30, 34. i 40. Zakona o stanovanju, Apelacioni sud je utvrdio da nije osnovan tužbeni zahtev za iseljenje tuženog zbog nekorišćenja stana u periodu dužem od jedne a najduže četiri godine. Takođe je ocenjeno da nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva zbog neplaćanja zakupnine i korišćenja stana za obavljanje poslovne delatnosti jer je utvrđeno da je tužilja odbila prijem zakupnine sa namerom da stvori razlog za iseljenje tuženog i da je tuženi za obavljanje poslovne delatnosti adaptirao i koristio šupu, koja predstavlja samostalnu građevinsku celinu, a ne sporni stan. Pozivajući se na odredbe čl. 2, 17. i 80. Zakona o stambenim odnosima i pomenute odredbe Zakona o stanovanju, sud je usvojio protivtužbeni zahtev sa obrazloženjem da tuženi, koji je , kao pastorak, imao status člana porodičnog domaćinstva svoje maćehe u trenutku donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stan a, ima pravo da nastavi sa njegovim korišćenjem u svojstvu zakupca na neodređeno vreme, budući da je utvrđeno da on nikada nije trajno prestao da koristi stan, niti je imao jasno izraženu nameru da se odrekne njegovog daljeg korišćenja, u kom slučaju bi bili ispunjeni uslovi za prestanak svojstva člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava i korisnika stana.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1, 2. i 3.).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 29/73), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan u svojini građana na osnovu ugovora o zakupu stana stiče pravo da taj stan koristi pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i ugovorom o zakupu stana (član 2. stav 2.); da se korisnikom stana, u smislu ovog zakona smatraju nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 9.); da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo da trajno koriste stan pod uslovima iz ovog zakona i da članovima porodičnog domaćinstva pripada pravo iz stava 1. ovog člana i posle smrti nosioca stanarskog prava, kao i kad on iz drugih razloga trajno prestane da koristi stan, osim ako je prestao da koristi stan na osnovu otkaza ugovora o korišćenju stana, raskida tog ugovora, na osnovu ugovora o zameni stana ili ako je stekao stanarsko pravo na drugi stan koji mu je dodeljen i za članove porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju (član 17.); da ako jedna od ugovornih strana u slučajevima iz čl. 15, 16, 18. i 22. ovog zakona u roku od 30 dana od dana kada je zahtev podnet ne zaključi ugovor o korišćenju stana, opštinski sud, na zahtev jedne od ugovornih strana, donosi rešenje u vanparničnom postupku koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, dok taj ugovor ne bude zaključen po odredbama ovog zakona (član 43.); da nosilac stanarskog prava koji je to pravo stekao na porodičnu stambenu zgradu ili stan u svojini građana do stupanja na snagu ovog zakona, ima sva prava i obaveze koje se ovim zakonom propisuju za nosioca stanarskog prava koji koristi stan u društvenoj svojini, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 80. stav 1.).

Članom 34. stav 1. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 26/01, 101/05 i 99/11) je propisano : da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu: bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče i da ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu (član 34. stav 1.); da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (član 40. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina trajanja osporava započeo u junu 1997. godine i da je pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom od 9. aprila 2013. godine. Dakle, predmetni postupak je trajao nepunih 16 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem u manjoj meri doprinela njegovom dužem trajanju, budući da samo jedno ročište nije održano na predlog njenog punomoćnika, a da je, s druge strane, prvostepeni sud četiri puta donosio istovetne presude koje su tri puta ukidane, između ostalog, i zbog nepostupanja nižestepenog suda po nalozima višeg suda. Na drugačiju ocenu ne utiče ni okolnost da se u predmetnom postupku raspravljalo o tužbi i protivtužbi jer činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori nisu zahtevala sprovođenje obimnog i složenog dokaznog postupka. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kojem činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets v. Ukraine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

S obzirom na navedeno, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 1400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i manji doprinos na strani podnositeljke koji je doveo do njegovog dužeg trajanja. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja sud a.

7. Kako se navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, niti da vrši kontrolu ocene dokaza jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao van granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada su dokazi očigledno cenjeni na štetu stranke i kada su zaključci redovnih sudova u toj meri proizvoljni i arbitrerni da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda.

Polazeći od toga da podnositeljka u suštini dovodi u pitanje pravilnost činjeničnog zaključka drugostepenog suda da je tuženi koristio sporni stan i u periodima u kojima je bio odjavljen sa adrese predmetnog stana, te da smatra da je ovakav zaključak za posledicu imao proizvoljnu primenu odredaba materijalnog prava kojima je predviđeno da se posle 29. jula 1973. godine više nije moglo sticati stanarsko pravo na stanovima u svojini građana, Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporene presude navedeno da je Apelacioni sud do zaključka o korišćenju stana i centru životnih aktivnosti tuženog u spornom periodu došao na osnovu drugih izvedenih dokaza – podataka iz radne knjižice tuženog, adrese prebivališta njegove dece i podataka o tome koju su školu pohađala i gde su se lečila. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je izveo pravni zaključak da tuženi, saglasno odredbama čl. 2, 17. i 80. Zakona o stambenim odnosima i čl. 34. i 40. Zakona o stanovanju, ima svojstvo zakupca stana na neodređeno vreme, budući da, kao pastorak, nije izgubio status člana porodičnog domaćinstva svoje maćehe jer stan trajno nije napuštao, niti je takvu nameru imao. Dakle, suština argumentacije drugostepenog suda o osnovanosti protivtužbenog zahteva svodi se na ocenu da tuženi pravo zakupa stana izvodi iz svog statusa člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, a ovo svojstvo tuženog drugostepeni sud obrazlaže srodstvom tuženog sa nosiocem stanarskog prava, odsustvom namere trajnog napuštanja stana i činjeničnim zaključkom da nekorišćenje stana, kako je navedeno, "u kraćim vremenskim intervalima", zapravo jeste "povremeno odsustvovanje iz stana...radi obavljanja posla".

Imajući u vidu ovako date razloge, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se pravo člana porodičnog domaćinstva, odnosno drugog korisnika stana na sticanje stanarskog prava, sada prava zakupa, utvrđuje prema zakonskim rešenjima koja su važila u momentu nastajanja uslova za ostvarenje tog prava. Prema odredbi člana 2. stav 2. Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, stanarsko pravo se, nakon stupanja na snagu ovog zakona 29. jula 1973. godine, nije moglo steći na stanovima u svojini građana, ali je korisnicima, odnosno članovima porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava pripadalo pravo da nastave sa trajnim i nesmetanim koršćenjem stana u svojini građana i posle 29. jula 1973. godine u slučaju da nosilac stanarskog prava trajno prestane da koristi stan usled smrti, preseljenja itd. Dalje, u članu 9. Zakona koji je stupio na snagu 29. jula 1973. godine nisu bila taksativno navedena lica koja su se smatrala članovima porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, već je bilo predviđeno da se korisnikom stana, pored ostalih, smatraju članovi porodičnog domaćinstva koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava. Tek Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 30/80) nabrojana su lica koja se smatraju članovima porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava u smislu ovog Zakona. Dakle, tada važeća, a ni kasnija zakonska rešenja, kao uslov da korisnik stana nastavi sa njegovim korišćenjem, nisu predviđala postojanje ili odsustvo namere trajnog korišćenja stana. Pored toga, ovaj zakon je predviđao da u slučaju kada jedna od ugovornih strana u smislu čl. 16, 17, 20. i 24. odbije da zaključi ugovor o korišćenju stana, sud u vanparničnom postupku, na zahtev druge ugovorne strane, donosi rešenje koje zamenjuje taj ugovor.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je drugostepeni sud utvrdio sledeće: prvo - da tuženi na dan 29. jul 1973. godine nije imao prijavljeno prebivalište na adresi spornog stana; drugo - da se u rešenju koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana iz 1979. godine uopšte ne pominje kao član porodičnog domaćinstva svoje maćehe, odnosno kao lice koje sa njom živi u stanu i treće - da se po drugi put odjavio sa sporne adrese u oktobru 1984. godine radi odlaska u K, a ponovo se prijavio 1987. godine. Iz ovako utvrđenih činjenica drugostepeni sud zaključuje da tuženi nikada nije trajno napuštao stan, niti je pokazao nameru da to učini što mu, kao pastorku ranijeg nosioca stanarskog prava, daje pravo da nastavi sa korišćenjem spornog stana kao njegov trajni zakupac. Po nalaženju Ustavnog suda, ovako dati razlozi za stanovište da tuženi nikada nije trajno napustio sporni stan, uz pozivanje na odsustvo njegove takve namere, a u svetlu činjenica koje je sam drugostepeni sud utvrdio, upućuje na zaključak da su okolnosti od kojih zavisi ispunjenje uslova za ostvarivanje prava tuženog, očigledno cenjene na štetu podnositeljke ustavne žalbe, što dovodi u pitanje pravičnost postupka kao celine i posledično ukazuje na proizvoljnu primenu merodavnog materijalnog prava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode ustavne žalbe koji se odnose na ispunjenost uslova za otkaz ugovora o zakupu stana (neplaćanje zakupnine i način korišćenja), budući da se otkaz ugovora može tražiti kada status zakupca stana nije sporan i kada proizlazi ili iz ugovora o zakupu stana zaključenog sa vlasnikom stana ili iz rešenja koje takav ugovor zamenjuje.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7128/11 od 9. aprila 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u prvom delu tačke 3. izreke .

8. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78627/10 od 9. septembra 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.

9. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud ukazuje da uslov koji mora postojati da bi se odlučivalo o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jeste različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnositeljka ne ukazuje na različito postupanje sudova, Ustavni sud je zaključio da se podnositeljka samo formalno poziva na povredu ovog prava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Kako je na osnovu Odluke Ustavnog suda osporena drugostepena presuda poništena, Ustavni sud nalazi da bi ispitivanje navoda o povredi prava na imovinu u ovom momentu bilo preuranjeno .

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se istič u povred e prava iz člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3 . izreke.

10. S obzirom na navedeno , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti