Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu nematerijalne štete zbog ranjavanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Sud je utvrdio da u postupku naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, jer odluka nije bila proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. I . iz Palića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. I . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4537/11 od 26. aprila 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. I . iz Palića izjavio je , 5. jula 2012. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4537/11 od 26. aprila 2012. godine, zbog povrede čl. 10, 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije, te člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 1676/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da kako su „odluke o izboru sudija donete na nelegalan i nelegitiman način“, jer Visoki savet sudstva nije bio konstituisan u skladu sa zakonima, to je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje od strane zakonom izabranog suda; da tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane nije mogla zastupati Direkcija za imovinskopravne poslove, već samo Republički javni pravobranilac; da su nalazi i mišljenja veštaka napisani na latinici, iako je Ustavom utvrđeno da je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo; da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete ne predstavlja pravičnu novčanu naknadu i satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti; da je dosuđeni iznos ispod iznosa koji se inače dosuđuje u takvim situacijama; da kako je parnični postupak trajao devet godina, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je pravo na jednaku zaštitu prava povređeno, zbog toga što su sudovi drugim licima priznali pravo na potpunu naknadu nematerijalne štete u istovetnim situacijama; da je pravo na pravno sredstvo povređeno zbog toga što pravni lekovi nisu bili delotvorni; da je podnosilac diskriminisan jer su sudovi svoju odluku o naknadi štete zasnovali na odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a ne na odredbi člana 377. stav 1. istog Zakona, koji predviđa duži rok zastarelosti. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev da mu se naknade advokatski troškovi za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P. 1676/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovn og sud a u Subotici P. 1676/10 od 20. septembra 2011. godine obavezana je tužena Republika Srbij a – Ministarstv o unutrašnjih poslova da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe , na ime naknade nematerijalne štete, po osnovu objektivne odgovornosti, isplati za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životnih aktivnosti iznos od 756.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenih 756.000 dinara, a do traženih 2.000.000 dinara. Tužena je obavezana da tužiocu isplati iznos od 196.733 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je nakon održane rasprave doneo osporenu presudu Gž. 4537/11, kojom je, u stavu prvom izreke, ukinuo ožalbenu presudu Osnovnog suda u Subotici P. 1676/10 od 20. septembra 2011. godine, a u stavu drugom izreke obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životnih aktivnosti isplati iznos od 700.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenih 700.000 dinara, pa do traženih 2.000.000 dinara; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 564.912 dinara; stavom petim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac 20. avgusta 1995. godine, nakon akcije Hrvatske vojske „Oluja“, došao u Suboticu iz Hrvatske kao prognano lice; da je sa maloletnom ćerkom, majkom i ocem bio smešten u školi za decu sa oštećenim sluhom; da su 24. avgusta 1995. godine u školu došli policajci u uniformama i tužiocu i prisutnim prognanim licima naredili da pođu sa njima ne navodeći bilo kakve razloge za ovakav postupak; da su tužilac i druga lica prevezeni policijskim vozilom u policijsku stanicu; da su u policijskoj stanici proveli nekoliko sati, za koje vreme su dovođena i druga prognana lica; da niko s a njima od strane policije nije razgovarao, da im nije uručen nalog, niti bilo kakav dokument o lišenju slobode; da su tužilac i druga prognana lica odvedeni najpre u B . T, a zatim u E; da su isto veče sva prognana lica dobila uniforme i smešteni u kamp u kome se tužilac zadržao dva-tri dana; da je nakon vremena provedenog u kampu, tužilac upućen u mesto T. na prvu liniju fronta, ali da u tom mestu nije bilo oružanih borbi; da je 11. septembra 1995. godine dok je kosio rastinje radi pripreme terena za kopanje rovova, tužilac zakačio „poteznu žicu“, pa je eksplodirala mina koja je ga je ranila; da je tužilac kao hitan slučaj primljen na bolničko lečenje u Z . c . V, gde je lečen u periodu od 11. do 22. septembra 1995. godine; da su konstatovane povrede u vidu eksplozivne rane sa stranim metalnim telima u predelu leđa, grudnog koša i desne pete, izliv krvi i vazduha u plućnu duplju; da je ambulantni tretman tužioca trajao do 26. decembra 1995. godine; da je Niža vojno-lekarska komisija Republike Srpske Krajine ocenila da je tužilac ograničeno sposoban za vojnu službu; da je u nalazu, oceni i mišljenju od 28. decembra 1995. godine navedeno da tužilac nije sposoban za teže fizičke aktivnosti, te da njegove povrede spadaju u grupu teških telesnih povreda; da je tužilac 17. juna 2008. godine pregledan od strane veštaka koji je utvrdio ožiljke na desnoj peti, leđima, desnoj potkolenici sa zadnje strane, da je urađen snimak pluća i da je konstatovano prisustvo više stranih metalnih sadržaja u plućnoj duplji; da tužilac ima tegobe u vidu povremenih bolova, nedostatka vazduha i osećaja gušenja naročito pri naporima; da su opisane tegobe posledice povređivanja; da prema nalazu veštaka hirurga kod tužioca postoji ograničenje životnih aktivnosti i da je to stanje trajno; da je lečenje tužioca aktivnog tipa završeno, ali zbog mogućnosti komplikacija zbog prisustva stranih metalnih tela u plućima postoji mogućnost migracije u više pravaca, od čega zavisi težina komplikacije; da prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka psihologa, dijagnostički kriterijumi potvrđuju prisustvo posttraumatskog stresnog poremećaja koji je doveo do trajnih izmena ličnosti usled doživljaja teškog stresa; da je prema nalazu veštaka neuropsihijatra, kod tužioca došlo do narušavanja psihičkog stanja sa razvojem hroničnog posttraumatskog stresnog poremećaja sa trajnim izmenama ličnosti, što je uslovilo smanjenje životnih aktivnosti; da je sa hirurško-traumatološkog aspekta tužiocu umanjena životna aktivnost 35%, koja se ogleda u nedostatku vazduha i osećaju gušenja, naročito pri naporima; da se do 2005. godine psihičko stanje tužioca razvijalo u pravcu psihijatrijske bolesti - posttraumatski stresni poremećaj, kada je dobilo konačan oblik i od kada se uredno leči kod psihijatra; da hronični posttraumatski stresni poremećaj sa trajnim izmenama ličnosti umanjuje životnu aktivnost tužioca sa 35%. Dalje je navedeno: da se neosnovano u žalbi tužioca ističe da je učinjena bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 8) Zakona o parničnom postupku, jer ona postoji samo ako je sud neopravdano odbio zahtev stranke da u postupku upotrebljava svoj jezik i pismo; da kako tužilac u postupku nije podneo zahtev za dostavljanje pismena na ćiriličnom pismu, niti je sud doneo rešenje kojim takav zahtev odbija, to nije učinjena bitna povreda postupka na koju tužilac u žalbi ukazuje; da drugostepeni sud smatra taj žalbeni navod zahtevom za dostavljanje drugostepene presude na ćiriličnom pismu, što i čini; da se tužilac u žalbi ne može pozivati na to da je suprotnu stranu zastupalo neovlašćeno lice, te u tom smislu nije učinjena bitna povreda postupka u smislu člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku; da se osnovano u žalbi tužioca ističe da je sud pogrešno primenio odredbe čl. 192. i 200. u vezi člana 205. Zakona o obligacionim odnosima, kada je tužiocu za 50% umanjenja životne aktivnosti (doprinos tužioca nastanku štete je 10%) dosudio 756.000,00 dinara; da je delimično osnovan žalbeni navod tuženog da je trebalo delimično usvojiti prigovor zastarelosti potraživanja za povrede tužioca sa hirurško-traumatološkog aspekta, za koje je lečenje završeno još 1995. godine, pa kako je tužba podneta 3. februara 2003. godine, to je u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje tužioca zastarelo; da neosnovano tužilac tvrdi da njegovo lečenje nije okončano jer postoji mogućnost pogoršanja zdravstvenog stanja zbog prisustva stranih metalnih tela u plućima, zato što će u slučaju migracije stranih metalnih tela i eventualnih posledica usled toga nastupiti nova šteta u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja i novo pravo na naknadu štete; da je neosnovan žalbeni navod tuženog da je zahtev tužioca za naknadu štete zastareo po svim vidovima, jer zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenje životnih aktivnosti nastale pogoršanjem zdravstvenog stanja teče od saznanja za novu težu posledicu (posttraumatski stresni poremećaj za koji je tužilac saznao i koji je konačan oblik dobio 2005. godine u toku ovog postupka) i nosi umanjenje životnih aktivnosti 35%; da taj deo potraživanja nije zastareo; da po stanovištu tog suda nema mesta primeni člana 205. u vezi člana 192. Zakona o obligacionim odnosim u ovom slučaju nije pravilna ni potrebna, jer da se ne može paušalno tvrditi da je tužilac nedovoljno aktivnim lečenjem doprineo da šteta bude veća, zato što to ne proizlazi iz nalaza lekara, a osobito kada je u pitanju psihijatrijski bolesnik; da pravična novčana naknada štete, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, za nezastarelo potraživanje tužioca zbog pogoršanja zdravlja, imajući u vidu jačinu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti od 35% i sva ograničenja u životnim aktivnostima bliže utvrđena u činjeničnom stanju iznosi 700.000 dinara; da je preko dosuđenog iznosa od 700.000 dinara, do traženih 2.000.000 dinara sud zahtev tužioca odbio nalazeći da bi se dosuđivanjem većeg iznosa pogodovalo težnjama nespojivim sa pravičnom naknadom nematerijalne štete.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi , je utvrđeno : da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, a da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, na osnovu Ustava (član 10.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu (član 26. stav 1.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost , a da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode, da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (član 28.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati, te da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, jer se u protivnom pušta na slobodu (član 29.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (član 39. stav 1.); da stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Republici Srbiji (član 57. stav 1.); da svako ima pravo da koristi svoj jezik u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili organizacijom koja vrši javna ovlašćenja, kada se rešava o njegovom pravu ili obavezi, kao i da neznanje jezika na kome se postupak vodi ne sme biti smetnja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih i manjinskih prava (član 199.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da p ravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, te da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Razmatrajući najpre ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda Gž. 4537/11 od 26. aprila 2012. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, pa se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Dakle, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno.

Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac, nezadovoljan time što osporenom presudom nije u celini usvojen njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, u suštini osporava zakonitost navedene sudske odluke, ukazujući da je materijalno pravo pogrešno primenjeno na njegovu štetu, posebno imajući u vidu da su sudovi u drugim parnicama usvajali identične tužbene zahteve za naknadu nematerijalne štete.

Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u osporenoj presudi izneo jasne i dovoljne razloge zbog kojih je smatrao da nije u celini osnovan tužbeni zahtev podnosioca. Ustavni sud ukazuje da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni materijalnog prava, konkretno odredaba člana 200. ZOO. Naime, Apelacioni sud je prilikom odlučivanja uzeo u obzir sve okolnosti slučaja koje se odnose na pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, posebno vodeći računa o cilju kome služi naknada nematerijalne štete, našavši da ne postoje opravdani razlozi da se za navedeni vid štete tužiocu dosudi naknada veća od 700.000 dinara.

Što se tiče navoda o tome da su sudovi u konkretnom slučaju odluku o naknadi štete zasnovali na odredbama člana 376. ZOO, a ne na odredbi člana 377. stav 1. ZOO, koji predviđa duži rok zastarelosti, Ustavni sud ukazuje da se o tome već izjasnio u Odluci Už-1956/2009 od 1. marta 2012. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs), te se stoga ovde o tome neće posebno izjašnjavati.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporene presude, ne proizlazi da je zaključivanje Apelacionog suda bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Suprotna tvrdnja podnosioca je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenom protiv presude Apelacionog suda Gž. 4537/11 od 26. aprila 2012. godine, kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju Ustavni sud n ije utvrdio.

Što se tiče ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na naknadu štete, Ustavni sud ukazuje da kako je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom podnosiocu dosuđen određeni iznos po osnovu naknade štete koja mu je prouzrokovana nezakonitim radom državnog organa, te kako nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, to nije moglo doći ni do povrede prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

U vezi sa navodima o različitom postupanju sudova „u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji“, Ustavni sud ističe da se kod odlučivanja o pravu na naknadu nematerijalne štete, po pravilu ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja. Ovo stoga što pravo na naknadu štete, kao i eventualna visina te naknade, zavise od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih stanja i okolnosti. U krajnjem, o pravu na naknadu nematerijalne štete odlučuju redovni sudovi, krećući se u okviru cilja kome služi ta naknada, zahteva razumnosti i proporcionalnosti, a ne Ustavni sud. Stoga ni navodi o različitom postupanju sudova u konkretnoj situaciji nisu ustavnopravno relevantni sa stanovišta zaštite prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava zasniva na tome što njegova žalba nije bila delotvorna u smislu uspeha u parnici. Međutim, Ustavni sud ukazuje da sadržina navedene ustavne odredbe jemči svakom pravo na pravno sredstvo, dok se pravo na uspeh u postupku po pravnom leku ne može garantovati.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama čl. 10, 22. i 23, čl. 25. do 29, te čl. 39, 57. i 199. Ustava, što je neophodna zakonska pretpostavka za ispitivanje osnovanosti ustavne žalbe. Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojim odlukama Už-516/2008, Už-517/2008, Už-518/2008 i Už-583/2008.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. Vezano za navod ustavne žalbe kojim se, uzgredno i u jednoj rečenici, poziva na povredu podnosiočevog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem samog podnosioca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u razmatranje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu nematerijalne štete zbog ranjavanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti