Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak u radnom sporu trajao je sedam i po godina, što je neprihvatljivo dugo, uprkos složenosti predmeta. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5731/2013
19.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tibora Nemeta iz Stare Moravice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tibora Nemeta i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli u predmetu P1. 427/05 , kasnije pred Osnovnim sudom u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli u predmetu P1. 513/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Mini starstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tibor Nemet iz Stare Moravice, preko punomoćnika Mirjane Salatić, advokata iz Subotice, podneo je, 12. jula 2013. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli u predmetu P1. 427/05 , kasnije pred Osnovnim sudom u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli u predmetu P1. 513/10.

U ustavnoj žalbi se detaljno iznosi tok osporenog parničnog postupka i navodi da je postupak u ovom radnom sporu trajao duže od sedam i po godina, da nije okončan u okviru prihvaćenih standarda razumnog trajanja postupka, zbog čega je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. Ustava i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja odluke do isplate , kao i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P 1. 530/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. oktobra 2005. godine Opštinskom sudu u Bačkoj Topoli podneo tužbu protiv tužene osnovne škole „Moša Pijade“ iz Pačira, sa predlogom da se poništi odluka Školskog odbora tužene o razrešenju direktora broj 54-2005 od 19. oktobra 2005. godine i da se tužena obaveže da tužioca vrati na posao direktora tužene za period do isteka mandata na koji je izabran, kao i sa predlogom za određivanje privremene mere.

Opštinski sud u Bačkoj Topoli je rešenjem P1. 427/05 od 25. oktobra 2005. godine odbio predlog privremene mere, a odgovor tuženog na tužbu sa obimnom dokumentacijom je primljen u prvostepenom sudu 25. novembra 2005. godine.

Na prvom ročištu održanom 2. marta 2006. godine, Opštinski sud u Bačkoj Topoli je doneo rešenje o spajanju parničnog postupka po navedenoj tužbi, sa druga dva postupka po tužbama podnosioca ustavna žalbe protiv iste tužene – postupkom u predmetu P1. 39/06 po tužbi radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa tužioca broj 100-04 od 7. decembra 2005. godine i u predmetu P1. 38/06 po tužbi radi poništaja odluke o neraspoređivanju tužioca broj 101-04 od 13. decembra 2005. godine.

Nakon toga, prvostepeni sud je, do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu, zakazao još pet ročišta (13. aprila, 20. juna, 6. septembra, 18. i 19. oktobra 2006. godine), od kojih prvo nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, a na održanim ročištima su izvedeni dokazi upoznavanjem sa dokumentacijom koju su dostavile stranke, saslušanjem šest svedoka i saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke.

Opštinski sud u Bačkoj Topoli je, presudom P1. 427/05 od 19. oktobra 2006. godine, poništio odluku Školskog odbora tužene o razrešenju direktora kao nezakonitu i obavezao tuženu da vrati tužioca na radno mesto direktora do isteka mandata na koji je izabran, a odbio tužbeni zahtev da se poništi odluka tužene o prestanku radnog odnosa i odluka o neraspoređivanju tužioca i odlučio o troškovima postupka.

Tužilac i tužena su 15. januara 2007. godine izjavili žalbe protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Subotici je, rešenjem Gž1. 83/07 od 18. maja 2007. godine, ukinuo ožalbenu presudu P1. 427/05 od 19. oktobra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je u sprovedenom postupku činjenično stanje nepotpuno i pogrešno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku zakazana su i održana četiri ročišta (10. septembra, 29. oktobra, 17. i 18. decembra 2007. godine), na kojima su saslušana četiri svedoka i tužilac i zaključena glavna rasprava. Na ročištu 29. oktobra 2007. godine tužilac je proširio tužbeni zahtev i na odluku Školskog odbora bez broja i pečata od 19. septembra 2005. godine.

Opštinski sud u Bačkoj Topoli je drugu presudu u ovom sporu P1. 136/07 doneo 18. februara 2008. godine i njome u stavu prvom izreke odbacio tužbu za poništaj odluke Školskog odbora tužene o razrešenju direktora od 10. oktobra 2005. godine i odluke od 19. septembra 2005. godine i obavezivanja tužene da vrati tužioca na radno mesto direktora; u stavu drugom izreke presude poništio odluku o prestanku radnog odnosa i o neraspoređivanju tužioca i obavezao tuženu da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i radnim sposobnostima; u stavu trećem i četvrtom izreke je odlučio o troškovima postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 28. marta 2008. godine, a tužilac 1. aprila 2008. godine.

Okružni sud u Subotici je, presudom Gž1. 101/08 od 1. jula 2008. godine, žalbu tužioca usvojio i ukinuo ožalbenu presudu u stavu prvom, trećem i četvrtom izreke i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, a žalbu tužene delimično usvojio i ožalbenu presudu u pobijanom usvajajućem delu (deo stava drugog izreke) preinačio tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio poništaj odluke tužene o prestanku radnog odnosa i obavezivanje tužene da ga vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i radnim sposobnostima, a u preostalom delu žalbu tužene odbio kao neosnovanu i presudu u preostalom usvajajućem delu (deo stava drugog izreke) potvrdio.

Protiv navedene presude Okružnog suda u Subotici tužena je izjavila reviziju 12. avgusta 2008. godine.

Prvostepeni sud je ročište zakazano za 10. oktobar 2008. godine odložio na saglasan predlog parničnih stranaka radi sporazumnog rešenja spora, a na ročištu 3. novembra 2008. godine odredio zastoj postupka do okončanja postupka po reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem RevII 254/10 od 13. oktobra 2010. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužene izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž1. 101/08 od 1. jula 2008. godine.

Ročište pred prvostepenim sudom zakazano za 20. januar 2011. godine je odloženo na saglasan predlog stranaka radi sporazumnog rešenja spora, nakon čega su održana dva ročišta – 15. marta i 17. maja 2011. godine i zaključena glavna rasprava.

Osnovni sud u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli je trećom presudom u ovom sporu P1. 513/10 od 17. maja 2011. godine, poništio odluke Školskog odbora tužene o razrešenju i obavezao tuženu da tužioca vrati na radno mesto direktora za period do isteka mandata na koji je izabran i obavezao tuženu da tužiocu naknadi parnične troškove. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 17. novembra 2011. godine.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 13. decembra 2011. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž1. 1981/12 od 23. jula 2012. godine, delimično usvojio, a delimično odbio žalbu tužene, tako što je delimično preinačio presudu P1. 513/10 od 17. maja 2011. godine i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da ga tužena vrati na radno mesto direktora za period do isteka mandata na koji je izabran i preinačio odluku o troškovima postupka, a u preostalom delu ožalbenu presudu potvrdio.

Protiv navedene presude Apelacionog suda u Novom Sadu tužilac je 15. oktobra 2012. godine izjavio reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 31/13 od 13. aprila 2013. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1981/12 od 23. jula 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

S obzirom na to da su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.), a odredbom člana 435. da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Odgovarajuće odredbe sadržane su i u čl. 10. i 348. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postu pak pokrenut podnošenjem tužbe 18. oktobra 2005. godine, a da je okončan donošenjem revizijske presude 13. aprila 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao sedam godina i nepunih šest meseci , što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, se radilo o činjenično i pravno složenom sporu u kome je sud trebalo da odluči o zakonitosti više pojedinačnih akata tužene i zahtevima za vraćanje na mesto direktora tužene, odnosno za vraćanje na rad i raspoređivanje na odgovarajuće radno mesto, te u kome je sud sproveo dokazni postupak upoznavanjem sa obimnom dokumentacijom, saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i saslušanjem deset svedoka. Međutim, činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni parnični postupak, po oceni Ustavnog suda, ipak ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od posebnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radilo o radnom statusnom sporu koji je proistekao iz razrešenja podnosioca sa mesta direktora i prestanka njegovog radnog odnosa.

Ustavni sud je zatim utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe samo u manjoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da je ročište zakazano za 13. april 2006. godine otkazanao zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, a da su ročišta 10. oktobra 2008. i 20. januara 2011. godine odložena na sporazumni predlog stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora, te se vreme produženja postupka zbog odlaganja ovih ročište ne može staviti na teret suda.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je, uprkos zakazivanju ročišta u prihvatljivim rokovima, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao, pre svega, prvostepeni sud svojim nedelotvornim postupanjem. Naime, prvostepeni sud je u ovom sporu doneo tri presude, od kojih je prva u celini, a druga u jednom delu ukinuta. Ustavni sud i u ovoj odluci napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu, po pravilu, doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava da sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. presude Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). Pored toga, prvostepena presuda P1. 513/10 od 17. marta 2011. godine je dostavljena punomoćniku podnosioca posle šest meseci od donošenja, što je neprihvatljivo dug rok. Takođe, budući da je nakon izjavljivanja revizije tužene 12. avgusta 2008. godine prvostepeni sud odlučio da zastane sa postupkom do okončanja postupka po reviziji, neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka doprineo je i revizijski sud, jer je navedena revizija odbačena kao nedozovljena rešenjem donetim dve godine i dva meseca nakon izjavljivanja revizije, čime je značajno prekoračen standard trajanja postupka po vanrednom pravnom leku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli u predmetu P1. 427/05 , kasnije Osnovnim sudom u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli u predmetu P1. 513/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i manji doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti