Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro sedam godina. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete, ističući da redovni sudovi nisu pokazali naročitu ekspeditivnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Siniše Salijevića iz Karavukova , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Siniše Salijevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2714/06, a kasnije u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 10639/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se ustavna žalba protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3150/12 od 1. februara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Siniša Salijević iz Karavukova je 15. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Sonje Hadži Borjanović, advokata iz Novog Sada, Ustavnom podneo inicijalnu ustavnu žalbu zbog povrede prava na na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2714/06, a kasnije u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 10639/10.

Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe osporio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3150/12 od 1. februara 2013. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U inicijalnoj ustavnoj žalbi je, između ostalog, dat hronološki prikaz radnji u predmetnom parničnom postupku, dok je u dopuni ustavne žalbe navedeno da je osporenom drugostepenom presudom u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka povređen član 381. ranijeg važećeg ZPP, jer je podnosilac jedini izjavio žalbu protiv prvostepene presude, ali da je drugostepeni sud preinačio odluku o troškovima postupka na njegovu štetu.

Predložio je su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, kao i da poništi drugostepenu presudu u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka. Tražio je naknadu nematerijalne štete i troškove postupka pred Ustavnom sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - US) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 10639/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i njegov maloletni sin su 7. aprila 2006. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podneli tužbu protiv tuženog „DDOR NOVI SAD“ a.d, radi naknade pojedinih vidova nematerijalne štete prouzrokovane u saobraćajnoj nesreći , dok je podnosilac istakao i zahtev radi naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade i uništenog odela. Tuženi je dostavio odgovor na tužbu 11. maja 2006. godine u kome je naveo da ne osporava pasivnu legitimaciju i osnov tužbenog zahteva. Predmet je zaveden pod brojem P. 2714/06.

Nakon prijema nalaza i mišljenja sudskih veštaka medicinske stuke iz reda fizijatra i neuropsihijatra, tužioci su podneskom od 14. avgusta 2006. godine preinačili tužbeni zahtev tako što su povećali visinu tužbenog zahteva.

Podnosioci ustavne žalbe su podneskom od 9. septembra 2006. godine tražili od suda da donese delimičnu presudu kojom će odlučiti o naknadi nematerijalne štete, a da se o zahtevu za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade odluči nakon izvršenog veštačenja na okolnost preostale radne sposobnosti.

Ročište zakazano za 19. septembar 2006. godine je održano i na tom ročištu su saslušani veštaci medicinske struke. Na tom ročištu je zaključena glavna rasprava u delu tužbenog zahteva kojim je tražena naknada nematerijalne štete i naknada materijalne štete za uništeno odelo.

Opštinski sud u Novom Sadu je delimičnom presudom P. 2714/06 od 19. septembra 2006. godine dosudio određene novčane iznose tužiocima na ime naknade pojedinih vidova nematerijalne štete, dok je tužbeni zahtev u tom delu preko dosuđenog iznosa odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbama tužilaca i tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 1530/07 od 10. maja 2007. godine delimično usvojio žalbu tužilaca tako što je preinačio prvostepenu preudu u pobijanom odbijajućem delu i dosudio novčane iznose preko iznosa dosuđenih prvostepenom presudom, dok je žalbu tuženog u celosti odbio u pobijanom usvajajućem delu. Nakon toga, parnični postupak se vodio povodom utvrđivanja osnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade. U tom delu postupka zakazana su 17 ročišta, od kojih jedno ročište nije održano na saglasan predlog parničnih stran aka. Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak veštačenjem od strane veštaka medicinske struke koji je utvrdio trajan gubitak radne sposobnosti kod podnosioca ustavne žalbe, zatim od strane veštaka mašinske, ekonomske i finansijske struke, saslušani su svedoci, kao i sam podnosilac ustavne žalbe. U tom delu postupka sud je pribavljao izveštaje od Poreske uprave, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.

U navedenoj fazi postupka donete su dve prvostepene presude, jedno ukidajuće rešenje i jedna drugostepena presuda kojom je postupak pravnosnažno okončan. Prvu po redu prvostepenu presudu P. 2714/06 doneo je Opštinski sud u Novom Sadu 8. oktobra 2009. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7724/10 od 11. marta 2010. godine. Drugu po redu prvostepenu presudu P. 10639/10 doneo je Osnovni sud u Novom Sadu 5. juna 2012. godine, koja je delimično preinačena i delimično potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3150/12 od 1. februara 2013. godine, koja je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 11. marta 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čij u s e povred u podnosilac ustavne žalb e poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu (član 381.).

Odredbom člana 10. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 7. aprila 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, i da je pravnosnažno okončan dostavljanjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3150/12 od 1. februara 2013. godine podnsiocu, 11. marta 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja i stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak u celini okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od dana podnošenja tužbe nadležnom sudu, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala šest godina i 11 meseci, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenom sporu u kome je sud trebalo da odluči o više tužbenih zahteva, o naknadi nematerijalne i materijalne štete, a u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja izveo je obiman i složen dokazni postupak i to uvidom u pismenu dokumentaciju dostavljenu od strane nadležnih organa i službi, saslušanjem svedoka, veštačenjem od strane veštaka medicinske, ekonomske , finansijske i mašinske struke i dopunskim veštačenjima od strane veštaka ekonomske i finansijske struke, te saslušanjem podn osioca ustavne žalbe. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati dužinu osporenog postupka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud o zahtevima koji su postavljeni u predmetnoj parnici odluči u okviru standarda razumnog roka, jer je podnosilac nakon saobraćajne nesreće trajno izgubio radnu sposobnost zbog čega je bio prinuđen da zatvori svoju automehaničarsku radnju, te su on i članovi njegove porodice bili lišeni glavnog izvora prihoda, što nesumnjivo ukazuje na njihov veliki lični in teres u dobijanju brze sudske odluke o dosuđenju advekvatne kompenzacije.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe imao proaktivni odnos prema parnično m postupku time što je u nekoliko navrata podnescima tražio brže postupanje suda. Međutim, samo jedno ročište nije održano na zajednički predlog podnosioca ustavne žalbe i druge parnične stranke , ali to nije imalo bitan uticaj na dužinu postupka.

Ispitajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda kojom se ukazuje da se u postupcima radi naknade štete prouzrokovane u saobraćajnoj nesreći od sudova traži naročita ekspeditivnost (vidi presude u predmetima: Poje protiv Hrvatske, od 2006. godine; Dika protiv Makedonije, od 2007 godine ; Lazarevska protiv Makedonije , od 2007 godine ; Sali protiv Makedonije, od 2007. godine ). Ovo se naročito odnosi na situcij e kada je kod podnosioca nakon saobraćajne nesreće došlo do potpunog i trajnog gubitka radne sposobnosti, te u postupku potražuje znatnu novčanu sumu koja treba da mu nadoknadi gubitak radne sposobnosti (vidi presudu u predmetu Kurt Nielsen protiv Danske, od 2000. godine). Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju redovni sudovi nisu poštovali standard naročitog eksepeditivnog odlučivanja u delu tužbenog zahteva kojim je tražena naknada materijalne štete zbog izgubljene zarade uzrokovane trajnim gubitkom radne sposobnosti nakon saobraćajne nesreće, s obzirom na to da je pravnosnažna odluka o tome doneta tek nakon šest godina i 11 meseci, što se očigledno ne može podvesti pod standard naročito eksepeditivnog odlučivanja.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da su redovni sudovi posebno ažurno postupali povodom dela tužbenog zahteva kojem je tražena naknada nematerijalne štete, s obzirom na to da je pravnosnažna odluka o tome doneta nakon godinu dana i dva meseca.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti .

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2714/06, a kasnije u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 10639/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, zatim da je redovni sud pravnosnažno odlučio o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete nakon godinu dana i da je jedno ročište odloženo na zajednički predlog podnosioca i druge parnične stranke. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajuću ustavnu žalbu u delu u kome se osporava presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3150/12 od 1. februara 2013. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac naveo da je drugostepenom odlukom o troškovima postupka povređen član 381. ZPP. Odredba člana 381. ZPP definiše zabranu preinačenja na štetu (lat. reformatio in peius), odnosno preinačavanja neke prvostepene odluke od strane drugostepenog suda na štetu one stranke u čiju je korist izjavljena žalba. S obzirom na to da su prvostepenom odlukom podnosiocu ustavne žalbe dosuđeni troškovi postupka u novčanom iznosu od 571.878,93 dinara, a da je drugostepenom odlukom preinačena prvostepena odluka o troškovima postupka tako što su mu dosuđeni troškovi postupka u novčanom iznosu od 722.500,00 dinara, to u konkretnom slučaju postoji preinačenje prvostepene odluke o troškovima postupka ali u njegovu korist, a ne na njegovu štetu. Stoga u konkretnom slučaju nema povrede zabrane preinačavanja prvostepene odluke od strane drugostepenog suda na štetu podnosioca koji je jedini izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude. Ustavni sud je stoga , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/08 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti