Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosilaca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko devet godina, utvrđeno je da su podnositeljke svojim ponašanjem, uključujući podnošenje brojnih zahteva za izuzeće, odlučujuće doprinele odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. M . i V . Ć, obe iz Žablja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. M . i V . Ć . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 859/08, kasnije pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 31/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. M . i V . Ć, obe iz Žablja, su 3. jula 2017. godine, preko punomoćnika M. D , advokata iz Šapca, Ustavnom sudu podnele ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda R ev. 240/16 od 9. marta 2017. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1232/15 od 5. novembra 2015. godine i presude Višeg suda u Novom Sadu P. 31/10 od 26. marta 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava i povrede načela iz člana 22. Ustava.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok parničnog postupka u kome su donete osporene presude i ističe: da je samim tim što je osporeni parnični postupak trajao nerazumno dugo, duže od devet godina, povređeno pravo podnositeljki na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da je ovo pravo povređeno i time što su razlozi navedeni u svim osporenim presudama nejasni, da je suđenje samo fiktivno trajalo, bez izvođenja ijednog dokaza predloženog od strane podnositeljki; da je neosnovanim odbijanjem tužbenog zahteva u postupku u kome su izjavljene jasne i obrazložene žalba i revizija povređeno i ustavno pravo podnositeljki na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava; da je podnositeljkama povređeno i pravo na sudsku zaštitu iz člana 22, tačn ije pravo na pristup sudu, samim tim što iako pozvane na ročište pred prvostepenim sudom 26. marta 2015. godine na koje su pristupile, nisu saslušane kao stranke u parničnom post upku, a sud je zaključio glavnu raspravu; da je podnositeljkama povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava jer se tužena Republika Srbija činjenjem i nečinjenjem sudova u donošenju osporenih presuda direktno mešala u imovinu podnositeljki ustavne žalbe, koje su krivicom tužene u simuliranom izvršnom postupku I. 150704 Opštinskog suda u Vrbasu ostale bez svoje nepokretne imovine.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu u celosti, da podnositeljkama dosudi naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne i fizičke bolove, pretrpljeni strah, kao i zbog povrede prava ličnosti prouzrokovanih povredama ustavn ih prava iz čl. 32, 36. i 22. Ustava, a za svaku od navedenih povreda ustavn ih prava, iznos od po 1.000,000,00 dinara, da im dosudi naknadu materijalne štete zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u ukupnom iznosu od 10.000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom opredeljenom u ustavnoj žalbi i da im dosudi troškove osporenog parničnog postupka u iznosima opredeljenim u ustavnoj žalbi i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 80.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Višeg suda u Novom Sadu P. 31/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

J. M . i V . Ć, ovde p odnositeljke ustavne žalbe su 5. februara 2008. godine podnele Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, radi utvrđ enja apsolutne ništavosti, naknade materijalne i nematerijalne štete i određivanja privremene mere. Tužena je odgovorila na tužbu 27. februara 2008. godine, osporivši tužbu i tužbeni zahtev u celosti.

Prvostepeni postupak u ovom sporu je prvo vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a od početka 2010. godine pred Višim sudom u Novom Sadu i u njemu je postupalo pet sudija (dvoje sudija Opštinskog suda u Novom Sadu i troje sudija Višeg suda u Novom Sadu).

Do zaključenja glavne rasprave, 26. marta 2015. godine, zakazano je 12 ročišta, od kojih nije održano šest, i to: jedno ročište zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jedno ročište jer su podnositeljke ustavne žalbe dostavile novi podnesak uoči samog ročišta, tri jer su podnositeljke na samom ročištu ili uoči ročišta podnele zahtev za izuzeće postupajućeg sudije i jedno ročište jer je postupajući sudija podneo zahtev za svoje isključenje.

Na prvom ročištu održanom 31. marta 2008. godine tužilji prvog reda je naloženo da uredi tužbu, a ista je dostavila podnesak sudu 18. jula 2008. godine.

Naredno ročište, zakazano za 30. oktobar 2008. godine , nije održano jer je tužilja podnela predlog za izuzeće postupajućeg sudije M . P . Rešenjem predsednika Opštinskog suda u Novom Sadu od 11. novembra 2008. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za izuzeće, a usvojen zahtev sudije za sopstveno izuzeće, u kome se navodi da tužilja iznoseći svoje optužbe i neistine u zahtevu za izuzeće, kao i podnošenjem krivične prijave, vrši svojevrstan pritisak na postupajućeg sudiju, te ista nije u mogućnosti da u takvim uslovima nastavi rad u predmetu.

Rešenjem drugog postupajućeg sudije u ovom postupku V. S . od 21. novembra 2008. godine naloženo je tužiljama da postupe po nalogu sa ročišta od 31. marta 2008. godine i u rede tužbu, a njihov punomoćnik, koga su tužilje nakon toga angažovale, je 18. decembra 2008. godine dostavio podnesak sa uređenim tužbenim zahtevom.

Opštinski sud u Novom Sadu je, rešenjem P. 859/08 od 12. marta 2009. godine , odbio predlog tužilja za izdavanje privremene mere stavljen podneskom od 17. februara 2009. godine, a pre ciziran na ročištu 25. februara 2009. godine.

Na ročištu 20. marta 2009. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 859/08 odbio predlog tužilja da se u ovoj stvari donese presuda zbog propuštanja.

Nakon toga, tužilje su podnela zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem predsednika prvostepenog suda od 24. marta 2009. godine.

Tužilje su protiv rešenja o odbijanju predloga za izdavanje privremene mere i predloga za donošenje presude zbog propuštanja izjavile žalbe.

Okružni sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 2883/09 od 30. aprila 2009. godine, odbi o žalbe tužilja i potvrdio rešenja O pštinskog suda u Novom Sadu P. 859/08 od 12. marta 2009. godine i P. 859/08 od 20. marta 2009. godine.

Na ročištu 19. juna 2009. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je odredio zastoj do okončanja postupka pred ovim sudom u predmetima P. 5419/05, P. 5832/07 i P. 1345/09 i izvršnog postupka u predmetu O pštinskog suda u Vrbasu I. 150/04, tj. dok se ne okončaju svi postupci zbog kojih tužilje traže naknadu štete zbog povrede prava na pravično suđenje.

Tužilje su 4. decembra 2009. godine obavestile prvostepeni sud da je izvršni postupak u predmetu I. 150/04 okončan.

Prvostepeni postupak je nastavljen pred Višim sudom u Novom Sadu i trećim postupajućim sudijom N . D , rešenjem od 18. februara 2010. godine kojim je naloženo tužilji da dostavi još jedan primerak svog podneska sa prilozima od 21. decembra 2009. godine.

U podnesku od 11. maja 2010. godine tužilja je podnela novi predlog za donošenje presude zbog propuštanja.

Rešenjem predsednika Višeg suda u Novom Sadu od 1. decembra 2010. godine usvojen je zahtev postupajućeg sudije N. D . za sopstveno isključenje, s obzirom na to da je imenovana jedna od tuženih u predmetu P. 455/10 po tužbi Joke Milovančev.

Novi postupajući sudija S. L . je , 1. aprila 2011. godine, naložila tužiljama da u vezi sa svojim zahtevom za oslobođenje od plaćanja takse na tužbu dostave dokaz o imovinskom stanju.

Tužilje su, 15. ap rila 2011. godine, podnele zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem predsednika Višeg suda u Novom Sadu od 20. aprila 2011. godine.

Ročište zakazano za 31. maj 2011. godine nije održano jer je postupaj ući sudija podneo zahtev za sopstveno isključenje zbog toga što je tužilja podnela tužbu u predmetu P. 93/ 11, pored ostalih tuženih, i protiv postupajućeg sudije, a koji zahtev za isključenje je usvojen.

Tužilja je, 24. oktobra 2011. godine, podnela zahtev za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda, koji je Vrhovni kasacioni sud odbio kao neosnovan rešenjem R. 485/11 od 14. decembra 2011. godine.

Viši sud u Novom Sadu je zatim, rešenjem P. 31/10 od 7. marta 2012. godine, odbacio predlog tužilja za izdavanje privremene mere, koje rešenje je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1467/12 od 11. aprila 2012. godine.

Naredno ročište, zakazano za 9. juli 2012. godine , nije održano jer je tužilja dostavila podnesak sudu uoči samog ročišta, tj. 6. jula 2012.godine, te je isti trebalo dostaviti tuženom radi izjašnjenja.

Tužilja je podneskom od 13. avgusta 2012. godine obavestila sud da će se nalaziti u inostranstvu do kraja godine, te je sud doneo rešenje da zastaje sa postupkom u ovoj pravnoj stvari do 31. decembra 2012. godine.

Ročište zakazano za 4. april 2013. godine nije održano jer je punomoćnik tužilje podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije T . B , koji je odbijen rešenjem predsednika Višeg suda u Novom Sadu od 4. aprila 2013. godine.

Prvostepeni sud je zatim odbacio predlog tužilja za donošenje presude zbog propuštanja iz podneska od 11. maja 2010. godine rešenjem P. 31/10 od 12. aprila 2013. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda P. 31/10 od 20. maja 2013. godine i potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2330/13 od 6. februara 2014. godine.

Tužilje su konačno precizirale tužbeni zahtev podneskom od 11. aprila 2014. godine.

Tužilje su zatim 30. juna 2014. godine podnele novi zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, te ročište zakazano za 1. juli 2014. godine nije održano, a zahtev je odbijen kao neosnovan rešenjem predsednika prvostepenog suda od 2. jula 2014. godine.

Ročište zakazano za 20. januar 2015. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a na ročištu 26. marta 2015. godine je zaključena glavna rasprava.

Viši sud u Novom Sadu je presudom P. 31/10 od 26. marta 2015. godine odbio tužbeni zahtev tužilja.

Tužilje su protiv navedene prvostepene presude podnele žalbu 29. aprila 2015. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1232/15 od 5. novembra 2015. godine odbio žalbu tužilja i potvrdio presudu Višeg suda u Novom Sadu P. 31/10 od 26. marta 2015. godine.

Tužilje si 30. decembra 2015. godine izjavile reviziju protiv drugostepene i prvostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 240/16 od 9. marta 2017. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilja izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1232/15 od 5. novembra 2015. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude se, pored ostalog, navodi: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitna povreda na koju se ukazuje revizijom; da su na osnovu činjenica utvrđenih u sprovedenom postupku nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužilja; da je Apelacioni sud u Novom Sadu u obrazloženju odluke naveo da je pravilna odluka prvostepenog suda što je u celini odbio tužbeni zahtev tužilja zbog nedostatka pasivne legitimacije tuženog, te da tužilje nisu dokazale vezu između svojih potraživanja iz postavljenog tužbenog zahteva i osnova odgovornosti tužene u konkretnom slučaju, te da stoga nije bilo mesta usvajanju tako postavljeno tužbenog zahteva (pod rednim brojevima od 1 . do 20 . kako je tužbom opredeljen o); da je Vrhovni kasacioni sud zaključio da je pravilna odluka nižestepenih sudova da tužbeni zahtev tužilja nije osnovan i pravilno ga je odbio; da, međutim, tužbeni zahtev označen pod tač. 1, 2, 4, 5, 8. i 15. nije dozvoljen i valjalo je odbaciti tužbu sa tim tužbenim zahtevima, o čemu su u revizijskoj presudi dati obrazloženi razlozi; da je Vrhovni kasacioni sud ocenio da propust nižestepenih sudova što su odbili tužbene zahteve pod označenim tačkama umesto da odbace tužbu sa ovim zahtevima, ne čini pobijanu presudu nezakonitom, pogotovo zato što su tužilje izjavile reviziju pa bi odbacivanje tužbe od strane revizijskog suda bilo na njihovu štetu , što nije dozvoljeno, a dalje se daju obrazloženi razlozi za ocenu Vrhovnog kasacionog suda da su nižestepeni sudovi pravilno odbili tužbeni zahtev u preostalim tačkama.

4. Odredbom člana 22. stav 1. Ustava utvrđuje se da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a stavom 2. istog člana utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik R S“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da su podnosi teljke ustavne žalbe pokrenule parnični postupak podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, 5. februara 2008 . godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda 9. marta 2017. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao devet godina , jedan mesec i četiri dana, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je najpre utvrdio da je do prekoračenja prihvaćenih standarda trajanja postupka došlo u prvostepenom postupku koji je trajao duže od sedam godina, dok su postupak po žalbi i reviziji okončani za dve godine.

Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o relativno složenom sporu, u kome su tužilje podnele obiman tužbeni zahtev za naknadu štete vezan za više sudskih i upravnih postupaka koji su prethodno vođeni ili su bili u toku u vreme podnošenja tužbe, kao i da je nadležni prvostepeni sud izveo dokaze uvidom u obimnu dokumentaciju i podneske tužilja, ali da sporna činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak sami po sebi ne mogu opravdati ovoliko trajanje prvostepenog postupka.

Ustavni sud je, takođe , ocenio da su p odnositeljke imale opravdan interes za efikasno okončanje postupka, ali su, po oceni Ustavnog suda, podnositeljke i odlučujuće doprinele prekoračenju razumnog roka u osporenom postupku. Naime, podnositeljke su prvo podnele tužbu za koju im je na prvom ročištu 31. marta 2008. godine naloženo uređenje, na koji nalog suda su odgovorile podneskom posle tri i po meseca, ali je sud ponovio nalog za uređenje na koji je odgovoreno podneskom punomoćnika advokata od 18. decembra 2008. godine, tj. posle više od deset meseci od podnošenja tužbe. Iako je njihov predlo g za donošenje presude zbog propuštanja bio odbijen rešenj em prvostepenog suda od 20. marta 2009. godine, koje je potvrđeno u postupku po žalbi, podnositeljke su kasnije u toku postupka podnele isti predlog koje je sud ponovo pravnosnažno odbio, što je takođe doprinelo dužem trajanju post upka. Ročište zakazano za 9. juli 2012. godine nije održano zbog neblagovremenog dostavljanja podneska sudu, a zbog odsustva tužilje iz zemlje sud je 30. avgusta 2012. godine odredio zastoj postupka od četiri meseca. Najveći uticaj na tok postupka podnositeljke su ostvaril e podnošenjem čak pet predloga za izuzeće postupajućih sudija koji su svi odbijeni kao neosnovani. Stoji činjenica da parnična stranka ima pravo da u cilju zaštite s vojih prava traži izuzeće sudije ukoliko su za to ispunjeni uslovi, ali u konkretnom slučaju svih pet predloga je odbijeno kao neosnovano, a zbog njihovog podnošenja nisu održana tri zakazana ročišta. Pri tome, prvotužilja je u toku trajanja parnice pokretala nove parnične postupke u kojima je tužbom obuhvatala postupajuće sudije, tako da su dve sudije stavile zahtev za isključenje iz postupanja u predmetu koji su usvojeni, a jedan sudija je stavio zahtev za izuzeće , koji je takođe usvojen. Pored toga podnositeljke su stavile zahtev za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda, koji je Vrhovni kasacioni sud odbio kao neosnovan, a zbog obraćanja podnositeljki, Okružno javno tužilaštvo je više puta tražilo parnične spise na uvid.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da u postupanju nadležnih prvostepenih sudova nije bilo propusta koji bi doveli u pitanje ocenu o odlučujućem doprinosu podnositeljki trajanju postupka. Ovo posebno što je upravo ponašanje podnositeljki izazvalo višestruku promenu postupajućih sudija, a prema stavu kako Ustavnog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, česte promene sudskih veća, odnosno postupajućeg sud ije, same po sebi dovode do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 859/08, kasnije pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 31/10, podnositeljkama ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da su osporenim presudama povređene odredbe čl. 22, 32, 36. i 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su dali iscrpne, jasne i obrazložene razloge za donetu odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev podnositeljki, a Ustavni sud ukazuje da sud upravlja parničnim postupkom i u dokaznom postupku odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, te nije dužan da izvede sve dokaze koje stranke u toku parnice predlože, kao i da pri tome sud nije vezan formalnim pravilima dokazivanja, već postupa po načelu slobodne ocene dokaza, kao i ekonomičnosti i efikasnosti postupanja . Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi navedenih ustavnih prava i načela iz čl. 22, 32, 36. i 58. Ustava, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih presuda i usvoji ustavnu žalbu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

U pogledu zahteva podnositeljki ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosilaca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti