Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici koja je trajala sedam godina, a odnosila se na utvrđivanje potraživanja u stečajnom postupku. Deo žalbe protiv meritorne presude odbijen je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Selime Tarić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Selime Tarić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5687/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluka će se objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Selima Tarić je 16. aprila 2009. godine preko punomoćnika, advokata Zorana Novakovića iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 3424/08 od 4. februara 2009. godine, zbog povrede prava na jednaku zakonsku zaštitu zajemčenog članom 21. stav 2. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je 2002. godine podnela tužbu za naknadu materijalne štete Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv A.D. “Kompanija RK Beograd“ i da je nakon otvaranja stečajnog postupka nad tuženim predmet "dodeljen u rad" Trgovinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Ističe da je osporenom presudom parnični postupak pravosnažno okončan nakon sedam godina, pa podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporena presuda „nepravična i nezakonita“ i da je izraženo stanovište Višeg trgovinskog suda u Beogradu suprotno stavovima Vrhovnog suda Srbije, koje je taj sud ranije primenjivao. Ovakvim postupanjem drugostepenog suda je, po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, povređeno njeno pravo na pravično suđenje i jednaku zakonsku zaštitu. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i “otkloni štetne posledice u određenom roku“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 5687/07 u kome je doneta osporena drugostepena presuda i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. februara 2002. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv A.D. “Kompanija RK Beograd“. Predmet tužbenog zahteva je bila naknada materijalne štete u iznosu od 460.000,00 dinara, zbog zadocnjenja tuženog u ispunjenju novčane obaveze utvrđene pravosnažnom i izvršnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96 od 16. maja 1997. godine. U tužbi je istaknuto: da je navedenom presudom obavezan tuženi A.D. „Kompanija RK Beograd“ da isplati zaradu tužilji; da je tuženi navedenu obavezu ispunio tek 27. decembra 2001. godine; da je zbog docnje tuženog tužilja pretrpela štetu, jer nije tražila isplatu zakonske zatezne kamate na dospele novčane iznose zarade. Predmet je zaveden pod brojem P. 983/02.

Stečajni upravnik tuženog je podneskom od 17. juna 2002. godine obavestio sud da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 802/97 od 15. maja 2002. godine otvoren stečajni postupak nad A.D. „Kompanija RK Beograd“, te je predložio da se prekine postupak u ovoj pravnoj stvari. Treći opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 983/02 od 27. juna 2002. godine, kojim je prekinuo parnični postupak do okončanja stečajnog postupka nad tuženim. Tužilja je 2. juna 2004. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu predlog za nastavak parničnog postupka, s obzirom na to da su rešenjima Trgovinskog suda u Beogradu St. 802/97 od 15. jula i 30. oktobra 2003. godine upućeni poverioci čija su potraživanja osporena da pokrenu postupak pred sudom za utvrđivanje osporenih potraživanja. Postupajući sudija je rešenjem od 8. jula 2004. godine naložio punomoćniku tužilje da dostavi sudu podatak o imenu i prezimenu stečajnog upravnika tuženog, radi dostavljanja predloga za nastavak postupka. Kako punomoćnik tužilje nije postupio po nalogu suda, postupajući sudija je 27. oktobra 2004. godine ponovio nalog, a punomoćnik je podneskom od 8. novembra 2004. godine obavestio sud o imenu, prezimenu i adresi stečajnog upravnika tuženog.

U nastavku parničnog postupka (predmet je u međuvremenu zaveden pod brojem P. 928/05), prvostepeni sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održao dva ročišta. Tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana (2. marta, 23. marta i 21. juna 2005. godine), jer stečajnom upravniku tuženog nisu uredno dostavljeni pozivi za ročišta.

Treći opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 928/05 od 5. oktobra 2005. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, pozivajući se na odredbe člana 57. Zakona o parničnom postupku i člana 24. stav 2. Zakona o uređenju sudova. Pošto je prvostepeno rešenje postalo pravosnažno, spisi predmeta su 9. decembra 2005. godine dostavljeni Trgovinskom sudu u Beogradu na dalje postupanje. Predmet je zaveden pod brojem P. 4976/05.

U postupku pred Trgovinskim sudom u Beogradu, tužilja je na ročištu za glavnu raspravu od 31. januara 2006. godine označila kao tuženog A.D. u stečaju „Kompanija RK Beograd“, a podneskom od 2. marta 2006. godine je preinačila tužbu tako što je pored zahteva za naknadu materijalne štete istakla i zahtev za isplatu troškova parničnog postupka u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96 i troškova izvršnog postupka u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 548/97, koji je pokrenula kao izvršni poverilac radi prinudnog izvršenja pravosnažne i izvršne presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96 od 16. maja 1997. godine. Imajući u vidu da je tužilja preinačila tužbu, Trgovinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 4976/05 od 2. marta 2006. godine, kojim je u stavu I izreke odlučio da zastane sa postupkom u ovoj pravnoj stvari, a u stavu II izreke odredio da će se postupak nastaviti po pravosnažnosti rešenja stečajnog veća istog suda VIII St. 802/97, kojim će se odlučiti o prijavi potraživanja tužilje u celini. Punomoćnik tužilje je podneskom od 25. aprila 2006. godine obavestio sud da povlači tužbu u pogledu zahteva za isplatu troškova navedenog parničnog i izvršnog postupka zbog neizvesnosti oko dužine trajanja stečajnog postupka nad tuženim, pa je predložio da sud nastavi s postupkom.

Nakon nastavka postupka, Trgovinski sud u Beogradu je presudom P. 4976/05 od 15. juna 2006. godine u stavu II izreke odbio tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi njeno potraživanje prema tuženom u iznosu od 460.000,00 dinara, a u stavu III izreke obavezao tužilju da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je tužilja tužbenim zahtevom tražila od tuženog isplatu zakonske zatezne kamate na iznos zarade koju je dobila pravosnažnom i izvršnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96 od 16. maja 2007. godine; da je tužilja prijavila potraživanje zakonske zatezne kamate u stečajnom postupku nad tuženim i da je to potraživanje osporeno; da je sud u stečajnom postupku uputio tužilju da u parničnom postupku utvrdi svoje potraživanje; da je prvostepeni sud našao da tužilja nema pravo na isplatu zakonske zatezne kamate s obzirom da istu nije tražila u radnom sporu radi isplate zarade u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96; da je punomoćnik tužilje propustio da traži donošenje dopunske presude u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96 u pogledu kamate kao sporednog potraživanja, u smislu odredaba člana 343. Zakona o parničnom postupku. Prvostepena presuda je 18. jula 2006. godine otpravljena iz Trgovinskog suda u Beogradu.

Postupajući po žalbi tužilje, Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 7725/06 od 13. juna 2007. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 4976/05 od 15. juna 2006. godine u stavu II i III izreke, pa je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno postupio jer tužilja tužbenim zahtevom nije tražila isplatu zakonske zatezne kamate, već naknadu štete zbog zadocnjenja u ispunjenju obaveze koja je obračunata u visini zakonske zatezne kamate; da je prvostepeni sud trebalo da primeni pravila o naknadi štete iz Zakona o obligacionim odnosima i da utvrdi da li je radnjama tuženog prouzrokovana šteta tužilji; da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 5687/07 i prvostepeni sud je ukupno zakazao šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održao tri ročišta. Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 5687/07 od 31. avgusta 2007. godine otkazao ročište za glavnu raspravu zakazano za 9. oktobar 2007. godine bez navođenja razloga, a odložio je i dva ročišta za glavnu raspravu zakazana za 25. oktobar i 27. decembar 2007. godine – prvo, na predlog tužilje zbog bolesti njenog punomoćnika, a drugo, jer je veštak dobio spise predmeta sedam dana pre zakazanog ročišta, pa nije mogao na vreme da dostavi nalaz i mišljenje. U toku ponovnog postupka punomoćnik tuženog je istakao prigovor zastarelosti potraživanja i prigovor nedostatka pasivne legitimacije, navodeći da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96 od 16. maja 1997. godine obavezano D.D. “Preduzeće RK Beograd“ da isplati zaradu tužilji, kao i da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 548/97 od 1. oktobra 1998. godine određeno izvršenje prema istom preduzeću. Ukazao je i na to da je D.D. “Preduzeće RK Beograd“ osnivač tuženog A.D. “Kompanija RK Beograd“, te da su u pitanju dva različita pravna lica. Tužilja je osporila istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog i pozvala se na stav Vrhovnog suda Srbije, prema kome osnivanje novog preduzeća od strane dužnika, prema poveriocima ima isto dejstvo kao da je novoosnovano preduzeće nastalo statusnom promenom dužnika i zbog toga novoosnovano preduzeće odgovara za obaveze koje je preuzeo dužnik kao njegov osnivač.

Trgovinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 5687/07 od 13. marta 2008. godine, kojom je u stavu I izreke utvrdio da ne postoji potraživanje tužilje prema tuženom (sada Stečajna masa “Kompanija RK Beograd“ A.D.). U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je osnovan prigovor tuženog o zastarelosti potraživanja tužilje; da se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje naknade štete koje zastareva u roku od tri godine od dana kada je oštećenik saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, saglasno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da se rok zastarelosti potraživanja računa od dana kada je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96 postala pravosnažna - 4. jun 1997. godine, jer je od tog trenutka tužilji bilo poznato da je šteta nastala, kao i lice koje je štetu prouzrokovalo.

Postupajući po žalbi tužilje, Viši trgovinski sud u Beogradu je osporenom presudom Pž. 3424/08 od 4. februara 2009. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude se navodi: da je prvostepeni sud pogrešno ocenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja kao osnovan i da je pogrešno primenio odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, jer je rok zastarelosti spornog potraživanja počeo da teče od dana izvršenja presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96 - 27. decembra 2001. godine; da je u konkretnom slučaju osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog; da je dužnik iz izvršne isprave (presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96 od 16. maja 1997. godine) D.D. „Preduzeće RK Beograd“; da iz sadržine osnivačkog akta tuženog proizlazi da su D.D. „Preduzeće RK Beograd“ i tuženi u odnosu matičnog i zavisnog preduzeća u smislu čl. 406. i čl. 414. a) Zakona o preduzećima; da je Zakonom o preduzećima predviđena neograničena solidarna odgovornost matičnog preduzeća za obaveze zavisnog preduzeća; da u konkretnom slučaju tuženi predstavlja zavisno preduzeće koje može odgovarati za obaveze D.D. „Preduzeće RK Beograd“ samo u slučaju preuzimanja duga, preuzimanja ispunjenja ili pristupa dugu; da je tužbeni zahtev tužilje pravilno odbijen, ali da ga je trebalo odbiti iz drugih razloga, zbog čega je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbom člana 21. stav 2 Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji (“Službeni list SFRJ“, broj 84/89 i “Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupa, je bilo propisano: da je stečajni postupak hitan (član 8. stav 2.); da se u stečajnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 12.); da se o otvaranju stečajnog postupka poverioci obaveštavaju oglasom (član 89. stav 1.); da oglas o otvaranju stečajnog postupka sadrži, pored ostalog, i poziv poveriocima da prijave svoja potraživanja stečajnom veću podneskom u dva primerka, sa dokazima u roku od 60 dana od dana objavljivanja oglasa o otvaranju stečajnog postupka u “Službenom listu SRJ“, osim ako svoja potraživanja nisu prijavili u postupku prinudnog poravnanja i upozorenje da će se neblagovremeno podnesene prijave odbaciti (član 90. tačka 6)); da pravne posledice otvaranja stečajnog postupka nastaju početkom dana kada je oglas o otvaranju stečajnog postupka istaknut na oglasnoj tabli suda (član 91. stav 1.); da prijavljena potraživanja poverilaca ispituje stečajno veće na ročištu za ispitivanje potraživanja (član 124. stav 1.); da će stečajno veće rešenjem uputiti poverioca čije je potraživanje osporeno da u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja pokrene postupak pred sudom ili drugim organom radi utvrđivanja osporenog potraživanja (član 127. stav 1.).

Odredbama Zakona o preduzećima (“Službeni list SRJ“, br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98 74/99, 9/01 i 36/02) je bilo propisano: da ako jedno preduzeće ima u drugom preduzeću većinsko ili značajno učešće kapitala ili ako na osnovu ugovora zaključenog s drugim preduzećem ima pravo da imenuje većinu ili najmanje četvrtinu članova upravnog odbora tog drugog preduzeća, odnosno ima većinu ili najmanje četvrtinu glasova u skupštini, to se preduzeće smatra matičnim, a drugo preduzeće zavisnim (član 406. tačka (1)); da preduzeće koje stekne više od 90% akcija ili udela zavisnog preduzeća (matično preduzeće) odgovara neograničeno solidarno za obaveze zavisnog preduzeća, ako zavisno preduzeće donese odluku o odnosu neposrednog upravljanja (zavisno preduzeće pod neposrednim upravljanjem) (član 414a. tačka (1)).

Odredbom člana 212. tačka 4) Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja stečajnog postupka.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i važio u vreme donošenja osporene drugostepene presude, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je za suđenje u sporovima koji nastaju u toku i povodom sudskog ili administrativnog izvršnog postupka, odnosno u toku i povodom stečajnog postupka, isključivo mesno nadležan sud na čijem području se nalazi sud koji sprovodi izvršni, odnosno stečajni postupak, odnosno sud na čijem području se sprovodi administrativno izvršenje (član 57.); da će sud zastati sa postupkom kada je to izričito predviđeno zakonom ili kad u toku postupka oceni da je to celishodno (član 219. stav 1.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 12. februara 2002. godine podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem osporene presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 3424/08 od 4. februara 2009. godine.

Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka nesumnjivo je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnositeljku, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovom predmetu, Ustavni sud je zaključio da je u ovoj pravnoj stvari bilo nedoumica u vezi sa pravnim osnovom tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe, jer se otvorilo kao sporno pitanje da li je predmet tužbenog zahteva bila naknada štete nastale zbog obezvređivanja iznosa zarade dosuđene pravosnažnom i izvršnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/96 od 16. maja 1997. godine, ili isplata zatezne zakonske kamate na iznose zarade dosuđene navedenom presudom. Ustavni sud je ocenio da je bila sporna i priroda pravnog odnosa povezanih preduzeća D.D. „Preduzeće RK Beograd“, koje je bilo obavezano da podnositeljki ustavne žalbe isplati zaradu, i tuženog A.D. „Kompanija RK Beograd“ od koga je podnositeljka zahtevala naknadu štete, zbog čega je bio istaknut prigovor nedostatka pasivne legitimacije. U sprovedenom parničnom postupku, takođe, trebalo je utvrditi činjenice od značaja za ocenu istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja. Po oceni Ustavnog suda, odlučivanje o predmetu spora nije iziskivalo naročito složen dokazni postupak, jer stranke nisu imale veći broj predloga za izvođenje dokaza, a prvostepeni sud je tokom glavne rasprave izveo dokaze čitanjem određenih pismenih isprava i veštačenjem na okolnost visine eventualno nastale štete.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je zaključio da je nakon podnošenja tužbe otvoren stečajni postupak nad tuženim i da je Treći opštinski sud u Beogradu prekinuo postupak zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka, saglasno odredbi člana 212. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku. Međutim, imajući u vidu odredbu člana 8. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, kao i povezanost parničnog i stečajnog postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju valja ispitati i postupanje stečajnog suda. U tom smislu, Ustavni sud je našao da je Trgovinski sud u Beogradu rešenjem St. 802/97 od 15. jula 2003. godine uputio podnositeljku ustavne žalbe da pokrene parnični postupak radi utvrđivanja osporenog potraživanja, tj. da je stečajni sud održao ročište za ispitivanje potraživanja poverilaca tek nakon jedne godine i dva meseca od dana donošenja rešenja o otvaranju stečajnog postupka. Činjenica da je stečajni sud neažurno i nedelotvorno postupao je, po oceni Ustavnog suda, od direktnog uticaja na dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i može se pripisati u odgovornost državi. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u nastavku parničnog postupka bilo određenih propusta na strani Trgovinskog suda u Beogradu. Naime, Trgovinski sud je prekoračio rok za pismenu izradu presude P. 4976/05 od 15. juna 2006. godine propisan odredbom člana 341. stav 1. ZPP, koju je drugostepeni sud ukinuo zbog pogrešne primene materijalnog prava koja je dovela do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Ovom prilikom Ustavni sud ističe da je parnični sud bio dužan da hitno odluči o osnovanosti potraživanja podnositeljke ustavne žalbe, koje je bilo osporeno u stečajnom postupku. Suprotno tome, postupajućim sudovima je, nakon podnošenja predloga podnositeljke ustavne žalbe za nastavak parničnog postupka, trebalo četiri godine i osam meseci da pravosnažno odluče o njenom tužbenom zahtevu.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe u određenoj meri doprinela dužem trajanju parničnog postupka. Naime, njen punomoćnik je po nalogu prvostepenog suda od 8. jula 2004. godine postupio tek 8. novembra 2004. godine, što je nastavak prekinutog parničnog postupka odložilo za četiri meseci. Pored toga, jedno ročište za glavnu raspravu je odloženo na predlog podnositeljke ustavne žalbe zbog bolesti njenog punomoćnika. Najzad, prvostepeni postupak je bio u zastoju tri meseca tokom 2006. godine, jer je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, najpre preinačila tužbu ističući novi zahtev za isplatu troškova parničnog i izvršnog postupka, a zatim tužbu u tom delu povukla. Ipak, imajući u vidu pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud smatra da ponašanje podnositeljke ustavne žalbe nije bilo od presudnog uticaja za nerazumnu dužinu trajanja ove parnice.

Ustavni sud smatra da je pravo na naknadu štete zbog docnje u isplati zarade o kome se raspravljalo u parničnom postupku od nesumnjivog materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, a imajući u vidu da je ona već duži niz godina nezaposleno lice koje se nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih pitanja koja bi iziskivala obiman dokazni postupak i da je spor pravosnažno okončan tek nakon sedam godina, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava dužina trajanja predmetnog parničnog postupka, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, navedenom odredbom Ustava se obezbeđuju određene procesne garancije strankama u sudskim postupcima i pruža zaštita od proizvoljne i arbitrerne primene prava od strane sudova. Polazeći od činjenice da Ustavni sud postupa u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi, Sud je ispitao eventualnu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku po žalbi pred drugostepenim sudom. Po oceni Ustavnog suda, osporenu presudu Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 3424/08 od 4. februara 2009. godine je doneo zakonom ustanovljen sud u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama, u kome je podnositeljki ustavne žalbe bilo omogućeno izjavljivanje redovnog pravnog leka. Ustavni sud je našao da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, primenjenog na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza koji su bili izvedeni u toku glavne rasprave pred prvostepenim sudom, a drugostepeni sud je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja suda i neprihvatljive primene materijalnog prava.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na jednaku zakonsku zaštitu na čiju se povredu ukazuje, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 21. stav 2. Ustava. Navedena odredba je sadržinski povezana sa odredbom članom 36. stav 1. Ustava i odnosi se na garanciju da će državni organi, odlučujući o pravima i obavezama građana, jednako tretirati pravne subjekte koji se nađu u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama. Imajući u vidu da sudovi predstavljaju državne organe koji su samostalni i nezavisni u svom radu i da rešavaju sporne pravne odnose na osnovu opštih akata koji predstavljaju izvore prava u Republici Srbiji, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnositeljke ustavne žalbe da je Viši trgovinski sud u Beogradu povredio njena prava, neprimenjujući stav Vrhovnog suda Srbije koji se odnosi na odgovornost novoosnovanog preduzeća za obaveze osnivača. Budući da su D.D. „Preduzeće RK Beograd“ i tuženi A.D. „Kompanija RK Beograd“ bili u odnosu matičnog i zavisnog preduzeća i da je, saglasno odredbi člana 414a. tačka (1) Zakona o preduzećima, isključivo matično preduzeće neograničeno solidarno odgovorno za obaveze zavisnog preduzeća, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zakonsku zaštitu. U konkretnom slučaju, u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije odlučivano o obavezi koju je matično preduzeće kao dužnik imalo prema podnositeljki ustavne žalbe, već je tužbenim zahtevom traženo da se utvrdi potraživanje tužilje prema novoosnovanom - zavisnom preduzeću, kao tuženom, na ime naknade štete nastale usled docnje u izvršenju ranije utvrđene obaveze osnivača, a ne novoosnovanog preduzeća.

Sama činjenica da je stečajni postupak nad D.D. „Preduzeće RK Beograd“ i tuženim A.D. „Kompanija RK Beograd“ vodilo isto stečajno veće i da su se potraživanja poverilaca prema stečajnim dužnicima ispitivala na jednom ročištu, po oceni Ustavnog suda, ne može biti osnov za primenu pravnog stava Vrhovnog suda Srbije, na koji se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi. Naime, stečajni sud je u stečajnom postupku shodno primenjivao odredbe Zakona o parničnom postupku na procesna pitanja koja nisu regulisana Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, pa je u tom smislu imao ovlašćenje da zbog efikasnosti spoji postupke nad stečajnim dužnicima koji su bili u odnosu povezanih preduzeća.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 3424/08 od 4. februara 2009. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i jednaku zakonsku zaštitu i da je u tom delu ustavna žalba neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti