Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za naknadu troškova prevoza. Postupak traje preko 12 godina zbog neefikasnosti upravnih organa. Dosuđena je naknada nematerijalne štete podnosiocima žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . K, M . Ž, D . M, B . L . i A . S, svih iz Pirota , i M. S, M. T . i Z . S, svih iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. K, M . Ž, D. M, B . L, A. S , M. S, M. T . i Z . S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 444/20 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe Z. K, M . Ž, D . M, B . L, M . S, M. T . i Z . S . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe A . S . za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava iz tačke 1.

4. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. K . iz Pirota i osta la lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 14. maja 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 2. jula 2019. godine i 12. juna 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupcima koji su vođen i pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse u predmetu broj 117/12610/09, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-331/2009-01, Upravnim sudom u predmetu U. 12148/10 (2009) i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje jedinstvenog postupka u kome se odlučuje o pravu podnosilaca ustavne žalbe na isplatu naknade troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok upravnog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 25. februara 2009. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži da se osporeni postupak što pre okonča i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije broj 444/20 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe i sada pok. Ž.T, pravni prethodnik podnositeljke A. S, su 25. februara 2009. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Uprava granične policije podneli zahtev za isplatu naknade troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, za poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je povodom navedenog zahteva podnosilaca donelo dva rešenja broj 117-1261/09 od 3. juna 2009. godine i broj 120-934-1/09 od 4. juna 2009. godine, kojima je isti zahtev odbijen kao neosnovan .

Rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 114-02-23/2009-01 od 14. jula 2009. godine usvojena je žalba podnosilaca, poništena su oba navedena rešenja prvostepenog organa i predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenje prvostepenog organa broj 117-934-1/09-1 od 20. jula 2009. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, potvrđeno je u postupku po žalbi podnosilaca rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-331/2009-01 od 14. septembra 2009. godine. Protiv navedenog konačnog rešenja, podnosioci su podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije, o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud presudom U. 12148/10 (2009) od 13. maja 2011. godine, tako što je istu uvažio i poništio konačno rešenje iz razloga što tuženi organ uz odgovor na tužbu nije dostavio sudu kompletne spise predmeta .

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-456/2011-01 od 21. juna 2011. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 20. jula 2009. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 31. marta 2017. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-282/2017-01 od 21. aprila 2017. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 16. avgusta 2017. godine izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja administracije“.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 1368-1/17 od 8. decembra 2017. godine odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca, dok je drugostepeni organ rešenjem broj 114-02-3/2018-01 od 19. januara 2018. godine usvojio žalbu podnosilaca, poništio navedeno prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovn i postupak.

Prvostepeni organ ponovo nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, te su podnosioci 3. aprila 2018. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 114-02-00005/2018-01 od 10. maja 2018. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje i o tome obavesti drugostepeni organ. Podnosioci su zbog daljeg nepostupanja prvostepenog organa izjavili još jednu žalbu z bog „ćutanja administracije“ od 22. juna 2018. godine, a potom i četiri naknadna zahteva za odlučivanje o toj žalbi od 24. avgusta i 9. oktobra 2018. godine, kao i od 8. februara i 28. juna 2019. godine. Tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ su podneli 5. februara 2020. godine.

Prvostepeni organ je doneo rešenje broj 444/20 od 29. maja 2020. godine kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-301/2020-01 od 3. jula 2020. godine usvojena je žalba podnosilaca, poništeno navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 4. novembra 2020. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-632/2020-01 od 4. decembra 2020. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje. Prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, te su podnosioci 4. februara 2021. godine izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja administracije“, a potom i naknadni zahtev od 25. maja 2021. godine.

3.2. Kada je u pitanju podnositeljka ustavne žalbe A . S , Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Rešenjem Javnog beležnika Đ . P, sa službenim sedištem u Pirotu, UPP broj 590-2018 od 21. marta 2018. godine , za zakonske naslednike na zaostavštini iza pok. Ž .T, bivšeg iz Pirota, koji je preminuo 17. januara 2018. godine, oglašeni su A. S, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i M.C.

Advokat J. M . je, kao punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe A. S , podneskom od 11. maja 2018. godine obavestila prvostepeni organ, pre donošenja rešenja tog organa broj 444/20 od 29. maja 2020. godine, da je Ž.T, koji je bio stranka u postupku, preminuo i da je njegov zakonski naslednik A. S , koja kao njegov pravni sledbenik stupa u svojstvu stranke u konkretni upravni postupak, prilažući punomoćje od 4. aprila 2018. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 444/20 od 29. maja 2020. godine odlučeno je i o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe A. S . Međutim, u žalbi izjavljenoj protiv tog rešenja kao stranka je i dalje bio označen sada pok. Ž.T, a ne navedena podnositeljka ustavne žalbe, te rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-301/2020-01 od 3. jula 2020. godine nije odlučeno o žalbi podnositeljke, već o žalbi njenog pravnog prethodnika, koji je i u tužbi zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ od 5. februara 2020. godine bio označen kao stranka, umesto navedene podnositeljke.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96 ), koji se primenjivao na rešavanje upravnog spora okončanog presudom Upravnog sud a U. 12148/10 (2009) od 13. maja 2011. godine, bilo je propisano da je tuženi dužan da u ostavljenom roku dostavi sudu sve spise koji se odnose na predmet, da ako tuženi i posle drugog zahteva ne dostavi spise predmeta ili ako izjavi da ih ne može dostaviti, sud može rešiti stvar i bez spisa.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da osporeni postupak traje od 25 . februara 2009. godine, kada su podnosioci podneli zahtev za isplatu naknade troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, i još nije okončan, odnosno nalazi se u fazi prvostepenog rešavanja. Saglasno svojoj ustaljenoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje 12 godina i deset meseci , upravni postupak i upravni spor posmatrao kao jedinstvenu celinu. Isti period je relevantan i za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe A. S , koja je 11. maja 2018. godine stupila u osporeni postupak kao pravni sledbenik preminulog podnosioca zahteva Ž.T , imajući u vidu da se razumna dužina trajanja postupka u odnosu na naslednika kao univerzalnog sukcesora koji naknadno stupi u postupak ceni od dana kada je postupak počeo za njegovog pravnog prethodnika.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-8639/2015 od 21. februara 2019. godine. Iz navedene Odluke Ustavnog suda proizlazi: da je svrha naknade troškova prevoza da pokrije troškove koje je policijski službenik stvarno imao za dolazak na rad i odlaska sa rada, ali da se, pri tome, mora sprečiti zloupotreba ovog prava koja može da nastane ako naknadu traži policijski službenik koji te troškove nije imao; da su upravni organi dužni da utvrde koji dokazi su od značaja za odlučivanje o pravu na naknadu troškova prevoza i da li postoji zakonska obaveza stranke da ih dostavi ili se oni pribavljaju po službenoj dužnosti; da se odbijanje zahteva za naknadu troškova prevoza ne može obrazlagati propuštanjem stranke da dostavi dokaze o postojanju stvarnih troškova prevoza, ako od nje prethodno nije zahtevano da to učini; da će se od stranke tražiti da priloži precizno određene dokaze o stvarnim troškovima prevoza koji se, po zakonu, od nje mogu tražiti.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da je u dosadašnjem toku postupka doneto šest rešenja prvostepenog organa, pet rešenja drugostepenog organa kojima je odlučeno o zakonitosti rešenja prvostepenog organa i jedna presuda Upravnog suda kojom je odlučeno o zakonitosti rešenja drugostepenog organa. Ustavni sud je utvrdio da posmatrani postupak obeležava nepostupanje prvostepenog organa po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja, a od 2011 . godine značajno kašnjenje tog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca u ponovnom postupku. Naime, prvostepeni organ nije poštovao rok za donošenje novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja propisan odredbom člana 232. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, niti poštuje isti rok propisan odredbom člana 171. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Prvostepeni organ je rešenje od 8. decembra 2017. godine doneo nakon više od šest godina, rešenje od 29. maja 2020. godine nakon dve godine , a trenutno nije doneo rešenje nakon više od jedne godine po proteku navedenog roka. Ustavni sud je utvrdio da je i drugostepeni organ značajno doprineo dugom trajanju postupka time što je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredaba člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (presuda Evropskog suda za ljudska prava Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama podnosilaca zbog „ćutanja administracije“, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbama člana 236. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 173. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Upravni sud je presudom od 13. maja 2011. godine poništio konačno rešenje samo iz razloga što tuženi organ nije dostavio kompletne spise predmeta . Ustavni sud ukazuje da je Upravni sud u takvoj situaciji bio ovlašćen da, u skladu sa odredbom člana 31. stav 3. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, od tuženog organa traži dopunu spisa predmeta.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, ali sa značajnim zakašnjenjem i ne uvek na način propisan zakonom. Podnosioci su prvu žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u iz vršenju drugostepenog rešenja od 21. juna 2011. godine izjavili tek 31. marta 2017. godine, iako su to mogli da učine pet i po godina ranije, a potom su 16. avgusta 2017. godine izjavili drugu žalbu zbog daljeg „ćutanja“ prvostepenog organa. Podnosioci su prvu žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 19. januara 2018. godine izjavili 3. aprila 2018. godine, o kojoj drugostepeni organ nije odlučio, već je prvostepenom organu samo odredio naknadni rok za donošenje rešenja, koji nije poštovan, te su podnosioci nakon proteka ostavljenog roka mogli da podnesu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, u skladu sa odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Umesto toga, podnosioci su, po isteku naknadnog roka za donošenje prvostepenog rešenja, izjavili još jednu žalbu zbog istog, neopravdanog „ćutanja“ prvostepenog organa i četiri naknadna zahteva , a tek su 5. februara 2020. godine podneli tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, iako su to mogli da učine godinu i po dana ranije. Prema tome, podnosioci su u periodu od sedam godina propustili da koriste pravna sredstva u skladu sa zakonom kojima bi uticali na brže odlučivanje upravnih organa. Uz to, Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe A . S . nije zajedno sa ostalim podnosiocima ustavne žalbe podnela pomenutu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ .

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da propuštanje podnosilaca da koriste navedena pravna sredstva zbog „ćutanja uprave“ u skladu sa zakonom , ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za njegovo dugo trajanje, do čega prevashodno dov odi neefikasno i sporo postupanje upravnih organa. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 444/20 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je njihovu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe Z. K, M . Ž, D . M, B . L, M . S, M. T . i Z . S . zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su navedeni podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, neefikasno i sporo postupanje upravnih organa, propuštanje navedenih podnosilaca da u periodu od sedam godina koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka. Ustavni sud smatra da se iznete ocene Evropskog suda mogu primeniti i na osporeni postupak u kome se odlučuje o pravu većeg broja policijskih službenika na isplatu naknade troškova prevoza koja se traži za ograničeni vremenski period.

7. Razmatrajući zahtev za naknadu nematerijalne štete podnositeljke ustavne žalbe A . S , Ustavni sud je odlučio da u konkretnom slučaju, i pored toga što je utvrdio povredu prava navedene podnositeljke na suđenje u razumnom roku, istaknuti zahtev odbije.

Prilikom odlučivanja o navedenom zahtevu, Ustavni sud je uzeo u obzir sledeće okolnosti: da je navedena podnositeljka 11. maja 2018. godine stupila u osporeni postupak kao pravni sledbenik sada pok. Ž.T; da nije zajedno sa ostalim podnosiocima ustavne žalbe koristila pravna sredstva za ubrzanje postupka zbog kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja od 29. maja 2020. godine; da je navedena podnositeljka jedino u rešenju prvostepenog organa od 29. maja 2020. godine bila označena kao stranka u postupku, ali je u žalbi protiv tog rešenja i u drugostepenom rešenju od 3. jula 2020. godine umesto nje, kao stranka ponovo bio označen njen pravni prethodnik sada pok. Ž.T. Prema oceni Ustavnog suda, sve navedene okolnosti su od takvog značaja da zahtev za naknadu nematerijalne štete navedene podnositeljke ustavne žalbe čine neosnovanim, pri čemu je Ustavni sud, odlučujući na ovaj način, imao u vidu i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede p rava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja navedene podnositeljke ustavne žalbe, kao i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta, te je njen zahtev za naknadu nematerijalne štete odbio i odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti