Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko pet godina i šest meseci, te nalaže hitno okončanje postupka i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud , Veliko veće. u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. E. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. E. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P1. 41/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Boru P1. 878/08, a zatim Osnovnog suda u Boru P1. 879/10), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. E. iz B. je 14. novembra 2011. godine, preko punomoćnika - zajedničke advokatske kancelarije D. V. i M. P, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na sudsku zaštitu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 22. i člana 36. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P1. 879/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 10. septembra 2008. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Boru protiv tuženog A. u. u B, radi poništaja rešenja broj 813 od 20. maja 2008. godine kojim joj je prestao radni odnos kod tuženog; da parnični postupak koji ima za predmet radni spor još uvek nije okončan, iako je u smislu Zakona o radu morao biti okončan u roku od šest meseci; da su joj zbog takvog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova povređena označena ustavna prava.

Traži naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i naknadu troškova za rad advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili soboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P1. 41/12 (ranije P1. 879/10), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. septembra 2008. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Boru protiv tuženog, svog poslodavca A. B. iz B, radi poništaja rešenja broj 813 od 20. maja 2008. godine kojim joj je prestao radni odnos kod tuženog. Predmet je dobio broj P1. 878/08.

Pred Opštinskim sudom u Boru održano je šest ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem više svedoka i čitanjem normativnih akata tuženog, dok dva ročišta nisu bila održana zbog nedolaska pozvanih svedoka.

Presudom Opštinskog suda u Boru P1. 878/08 od 19. juna 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev, pa je poništeno kao nepravilno i nezakonito rešenje tuženog broj 813 od 20. maja 2008. godine o otkazu ugovora o radu, obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad i omogući joj obavljanje poslova kasira u apoteci kao i da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 62.000,00 dinara.

U postupku odlučivanja o žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2979/10 od 17. novembra 2010. godine predmet je vraćen tada nadležnom Osnovnom sudu u Boru kao prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Postupajući po primedbama Apelacionog suda u Beogradu, Osnovni sud u Boru je rešenjem P1. 879/10 od 14. decembra 2010. godine ispravio presudu Opštinskog suda u Boru P1. 878/08 od 19. juna 2009. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Zatim je, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Boru P1. 878/08 od 19. juna 2009. godine, Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Gž1. 176/11 od 1. februara 2012. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Boru P1. 878/08 od 19. juna 2009. godine, ispravljenu rešenjem Osnovnog suda u Boru P1. 879/10 od 14. decembra 2010. godine i predmet uputio Osnovnom sudu u Boru na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 41/12 i održano je dva ročišta, dok tri ročišta nije bilo održano i to jedno jer na strani tuženog niko nije pristupio, a dva iz procesnih razloga. Na ročištima su izvedeni dokazi čitanjem pismenih isprava i saslušanjem parničnih stranaka.

Presudom Osnovnog suda u Boru P1. 41/12 od 5. oktobra 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno kao nepravilno i nezakonito rešenje tuženog broj 813 od 20. maja 2008. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, tuženi je obavezan da tužilju vrati na rad na poslove koje je obavljala pre donošenja osporenog rešenja i da joj na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza isplati iznose minimalne zarade za period od 26. jula 2008. godine do vraćanja na rad, sve sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 144.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6959/12 od 22. januara 2014. godine predmet je vraćen Osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka.

Postupajući po primedbama Apelacionog suda u Beogradu, Osnovni sud u Boru je rešenjem P1. 41/12 od 10. februara 2014. godine izvršio ispravku presude P1. 41/12 od 5. oktobra 2012. godine, tako što umesto tužene A. B. iz B. treba da stoji A. u. B.

U spisima predmeta nema dokaza o daljem postupanju nadležnog suda u predmetnom postupku.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u predmetnom ustavnosudskom sporu od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da se svakom jemči pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javo raspravi i odluči o njegovim pravima i ovavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnog ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jed nom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku, i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prva prvostepena odluka je doneta posle nepunih godinu dana i u tom periodu je bilo održano šest ročišta, dok dva ročišta nije bilo održano. Drugostepeni sud je posle godinu dana i pet meseci vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka i prvostepeni sud je posle mesec dana postupio po primedbama drugostepenog suda, zatim je drugostepeni sud posle više od godinu dana odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Dalje, prvostepeni sud je u ponovnom postupku odlučio posle osam meseci i u tom periodu je bilo održano dva ročišta dok tri ročišta nije bilo održano. Zatim je, odlučujući o žalbi protiv prvostepene presudu, drugostepeni sud posle godinu dana i tri meseca vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka i prvostepeni sud je posle mesec dana postupio po primedbama drugostepenog suda i dopunio postupak, i dalje, predmet je u drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi.

Po oceni Suda, iako je nadležan prvostepeni sud redovno postupao i u relativno kratkim vremenskim razmacima održavao ročišta, dužini trajanja postupka je značajno doprinelo postupanje drugostepenog suda koji je prvi put posle godinu dana i pet meseci, a drugi put posle godinu dana i tri meseca vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Dakle, parnični postupak koji ima za predmet radni spor traje već pet godina i šest meseci, a i dalje nije okončan, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Prema oceni Suda, podnositeljka nije doprinela trajanju postupka jer se uredno odazivala pozivima suda, postupala je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja. Takođe, imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva radni spor, nema sumnje da je ishod spora bio od značaja za podnositeljku.

Ustavni sud ukazuje da rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora, na koji se poziva podnositeljka ustavne žalbe, predstavlja samo instrukcioni rok u ovoj vrsti parnica.

Imajući u vidu navedeno neefikasno postupanje parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P1. 41/12, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, dok je u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u što kraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnositeljke za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 4 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. U vezi navoda podnosi teljke ustavne žalbe da joj je u osporenom postupku povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da ne postoje procesne pretpostavke za ocenu povrede navedenog ustavnog prava u postupku koji i dalje nije okončan.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda navedenog ustavnog prava postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, za šta podnositeljka nije priložila dokaze. U vezi navoda o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ni za povredu navedenog ustavnog prava nije dala ustavnopravne razloge imajući u vidu da su podnositeljki u toku predmetnog postupka bila na raspolaganju sva zakonom predviđena pravna sredstva, koja je i koristila. Ocenjujući navode podnositeljke o povredi načela iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka imala i iskoristila pravo na sudsku zaštitu svojih prava.

Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke ustavna žalba odbačena, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije dostavila ni jedan dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, pa je ocenio da nema osnova za odlučivanje o tom zahtevu, rešavajući kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti