Povreda prava na pravično suđenje u postupku rehabilitacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je propustio da pruži ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje i da razmotri da li su ispunjeni uslovi za zakonsku rehabilitaciju, s obzirom da je osuda izvršena na osnovu uredbe, a ne zakona.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5747/2016
21.12.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. T . iz Petrijeva kod Smedereva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. T . i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž . 116/16 od 2. juna 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbi je, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Beogradu Reh ž . 116/16 od 2. juna 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Reh. 3/16 od 4. aprila 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. T . iz Petrijeva kod Smedereva je, 21. jula 2016. godine, preko punomoćnika J . I, advokata iz Smedereva, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh ž . 116/16 od 2. juna 2016. godine, zbog povrede načela vladavine prava, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na naknadu štete, iz člana 3, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu prava na delotvorni pravi lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavnom žalbom je osporeno drugostepeno rešenje kojim je preinačeno rešenje Višeg suda u Smederevu Reh. 3/16 od 4. aprila 2016. godine, tako što je odbijen zahtev za rehabilitaciju predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traž ena rehabilitacij a pokojnog D . T . i utvrđenje ništavosti akata kojima je to lice lišeno slobode i drugih prava . Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava i na propustu suda da obrazloži odluku na ustavnopravno prihvatljiv način. S tim u vezi, istakla je da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za zakonsku rehabilitaciju iz člana 5. stav 2. tačka 1. Zakona o rehabilitaciji, a što sud nije imao u vidu. Navela je da u spisima predmeta postoje dokazi na okolnost ideoloških i političkih razloga progona lica čija je rehabilitacija tražena, ali da je drugostepeni sud, umesto da uzme u obzir sve dokaze, samo pročitao i konstatovao činjenice iz krivične presude i na osnovu toga doneo osporenu odluku. Povredu prava na imovinu podnositeljka u suštini zasniva na istim navodima kao i povredu prava na pravično suđenje. U prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 36, podnositeljka je navela da ona nema pravo na žalbu na osporeno drugostepeno rešenje, niti drugo pravno sredstvo, dok povredu drugih načela i prava, čiju je povredu istakla, nije posebno obrazlagala. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih načela i prava, poništi osporeno rešenje i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 15. decembra 2016. godine proširila ustavnu žalbu i na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1507/16 od 5. oktobra 2016. godine, kojim je odbačena kao nedozvoljena njena revizija izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh ž . 116/16 od 2. juna 2016. godine. Navela je da je Vrhovni kasacioni sud pogrešio u primeni materijalnog prava o nedozvoljenosti revizije i time joj povredio ista ustavna prava kao i drugostepeni sud.

Pored toga, podneskom od 28. maja 2020. godine podnositeljka je ukazala na različitu praksu suda prilikom odlučivanja o izjavljenim revizijama, ističući da nije isti odnos i pravni stav suda u ova dva uporedna predmeta u vezi sa spornim osnovom osude za dela koja su bila propisana Uredbom o vojnim sudovima, a ne zakonom. U prilog tome je dostavila rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 577/17 od 6. jula 2017. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Predlagač Lj. T, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je Višem sudu u Smederevu, 3. aprila 2014. godine, zahtev za rehabilitaciju svog dede, sada pokojnog D . T , bivšeg iz Krnjeva.

Rešenjem Višeg suda u Smederevu Reh. 49/14 od 7. maja 2015. godine usvojen je predmetni zahtev za rehabilitaciju, a koje je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž . 255/15 od 24. decembra 2015. godine ukinuto i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Predlagač Lj. T . je 30. marta 2016. godine dostavi la Višem sudu u Smederevu podnesak, u kome je iznela, da postupajući po nalogu drugostepenog suda iz rešenja Reh ž . 255/15 od 24. decembra 2015. godine, dopunjuje i razjašnjava činjenice relevantne za ovaj postupak. U podnesku je, između ostalog, navela da njen pokojni deda nije bio neprijatelj otadžbine, već samo politički i ideološki protivnik, te da je krivična presuda kojom je osuđen kao narodni neprijatelj doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava. Istakla je da njen deda u krivičnom postupku nije imao branioca, niti je bilo dvostepenosti postupka, kao i da je osuđen za delo koje nije bilo kao takvo propisano zakonom u vreme izvršenja krivičnog dela.

U ponovnom postupku, Viši sud u Smederevu je, 4. aprila 2016. godine, doneo rešenje Reh. 3/16 kojim je, u stavu prvom izreke, usvojio zahtev za rehabilitaciju predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za sada pokojnog D . T, bivšeg iz Krnjeva, rođenog 6. oktobra 1902. godine u Krnjevu, preminulog 24. januara 1981. godine. U stavu drugom izreke rešenja utvrđeno je da su ništavi presuda Vojnog suda kragujevačke vojne oblasti Sud. broj 462/45 od 11. juna 1945. godine (u daljem tekstu: presuda Vojnog suda) , rešenje o izvršenoj konfiskaciji Narodnog sreskog suda za peti reon Grada Beograda K. broj 4833/45 od 30. septembra 1945. godine i rešenje Sreskog narodnog suda Velika Plana R. 285/46 od 5. juna 1946. godine, kao i rešenje Narodnog sreskog suda Grada Beograda broj 4177/45 od 19. septembra 1945. godine i da iste odluke u celini ne proizvode pravno dejstvo. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je uvidom u presudu Vojnog suda utvrđeno da je D . T, mlinar iz Krnjeva, rođen 1902. godine, oglašen krivim za krivično delo iz člana 14. Uredbe o vojnim sudovima NOV , iz razloga što je za vreme fašističke okupacije uz podršku okupatora, kvislinških vlasti i drugih oružanih nenarodnih organizacija, a u svojoj gramzivosti za što većim obogaćenjem, materijalno iskorišćavao srpski porobljeni narod i kao takav počinio dela bliže označena u stavu I i II izreke; da ga je sud primenom čl. 14. i 16. Uredbe o vojnim sudovima NOV osudio na kaznu prisilnog rada u trajanju od šest godina, računajući od dana hapšenja, i na deset godina gubitka građanske časti, kao i na konfiskaciju celokupne imovine u korist Narodnog fonda, izuzimajući samo kuću sa okućnicom u selu Krnjevu radi nužnog izdržavanja njegove uže porodice; da imajući u vidu presudu Vojnog suda i odredbe člana 1, stav 1. tač. 3) i 4) i stav 2 . i člana 2. st. 1. i 2. Zakona o rehabilitaciji, kao i izveštaj Arhiva Jugoslavije broj 025/1866 od 16. juna 2014. godine, nesporno je da pokojni D . T . ne potpada pod kategoriju lica koja su odlukom nadležnog organa proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima, u skladu sa odredbama člana 2. stav 2. navedenog zakona; da Uredbom o vojnim sudovima NOV iz maja 1944. godine , koju je doneo Vrhovni štab NOV i POJ, i to čl. 23. i 28. nije predviđena obavezna odbrana, već mogućnost odabira branioca samo ukoliko optuženi nije sposoban da se sam brani, niti je pak predviđena mogućnost izjavljivanja žalbe ili nekog drugog pravnog leka, osim u slučaju izricanja smrtne kazne; da iz presude Vojnog suda sledi da je činjenično stanje utvrđeno samo na osnovu iskaza svedoka i delimičnog priznanja osuđenog, kao i da je osuđenom uskraćeno pravo na odbranu, budući da tokom postupka nije imao branioca; da je, po oceni ovog suda, pokojni D. T . po Uredbi o vojni m sudovima NOV oglašen krivim za krivična dela koja su isključivo bazirana na ideološkoj diskriminaciji drugih lica, u to vreme lica drugačijeg ideološkog opredeljenja u odnosu na tadašnju vlast, bez mogućnosti angažovanja branioca i izjavljivanja bilo kakvog pravnog leka; da je, po nalaženju ovog suda, presuda Vojnog suda doneta protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, a u smislu člana 1. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, te je na taj način osuđen na kaznu prisilnog rada, gubitak časti i konfiskaciju imovine, dakle lišen svojih ličnih i imovinskih prava; da kako je presuda Vojnog suda doneta protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, kao i da je pokojni D. T . bio žrtva progona iz političkih i ideoloških razloga, to je sud odlučio da je osnovan zahtev za rehabilitaciju i doneo rešenje na osnovu člana 17. u vezi sa članom 3. i članom 1. st. 1. i 2 . Zakona o rehabilitaciji.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž . 116/16 od 2. juna 2016. godine preinačeno je prvostepeno rešenje, tako što je odbijen predmetni zahtev za rehabilitaciju. U obrazloženju osporenog rešenja, u delu u kome se navodi činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku, pored činjenica koje proizlaze iz sudskih odluka, čij e je utvrđenje ništavosti traženo u postupku rehabilitacije, posebno je ukazano na izveštaj Arhiva Srbije broj 12/2764 od 2. februara 2015. godine, prema kome u dokumentaciji OZNE postoje podaci za D . T , te na činjenice navedene u toj dokumentaciji (da je nepošten, rasipnik, eksploatator, ženskaroš, da se za vreme okupacije družio sa četnicima i da je imao stalne veze sa okupatorom, tako što je dobavljao Nemcima brašno i čašćavao ih; da je pljačkao narod prodajući mu žito po većoj ceni, te da ga zato narod ne voli kao zelenaša, da je radnicima plaćao malu zaradu i da im nije dozvoljavao da napuste posao…), a koji izveštaj inače nije ni konstatovan u prvostepenoj odluci. Takođe, citirana je izreka presude Vojnog suda , te je istaknuto da u obrazloženju presude piše: da je iz iskaza svedoka utvrđeno da je optuženi počinio dela za koja je oglašen krivim, a da se za ocenu o krivičnoj odgovornosti poslužio i karakteristikama Narodnog odbora iz Krnjeva i s tim u vezi navodi „pa kad i oni najbliži optuženikovi susedi i vlasti tvrde da je optuženik , z a vreme okupacije, podmićivanjem imao kod svake izdajničke vlasti i svuda otvorena vrata, tako da je mogao da radi kako hoće i da je kao pokvaren i nemoralan čovek u cilju gramzivosti sarađivao čak i sa okupatorom, a ničim baš nije olakšao narodu svoga kraja za to vreme, koji je patio od gladi i terora, što su ga okupatori njegove sluge provodile, nego se još i pridruživao optužujući kontrolora R, onda sud nije imao osnova i razloga da ne poveruje iskazima navedenih svedoka u potpunosti, iako optuženik tvrdi da ga oni terete tobože za inat“; da je „fakat da je optuženi za vreme okupacije, dok su drugi ispravni pošteni ljudi prodavali svoje posteljine, kupio u Beogradu dve kuće od novca bedne izbegličke i druge sirotinje … Odbranu optuženika kojom nije mogao da obesnaži optužnicu, jasne i ubedljive iskaze svedoka, sud nije uvažio jer je neosnovana. Optuženik je za vreme okupacije privredno izrabljivao narod sarađujući sa okupatorom i kupio dve kuće u Beogradu, a svoj mlin, pored sopstvenog korišćenja, dao na korišćenje neprijatelju, dok po oslobođenju je radio na tome da narodnim vlastima da što manje, skrivajući prihod“. Nakon toga, u obrazloženju je konstatovano da je prvostepenim rešenjem usvojen zahtev za rehabilitaciju i navedeni su razlozi za to, te je ocenjeno da je takav zaključak prvostepenog suda zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava. U prilog takvoj svojoj oceni, drugostepeni sud je naveo: da je u ovom slučaju pokojnom D. T . sudio Vojni sud osnovan Uredbom o vojnim sudovima NOV od 22. maja 1944. godine, te da je on oglašen krivim za izvršenje dela propisanog u odredbi člana 14. Uredbe i da je u smislu člana 17. Uredbe osuđen na kaznu prisilnog rada u trajanju od šest godina, na deset godina gubitka građanske časti, kao i na konfiskaciju imovine; da je Vojni sud u sprovedenom postupku, u kom su saslušani svedoci, a optuženom omogućeno da se brani, cenio iskaze svedoka i iskaz optuženog, pa je zaključio da je optuženi kriv za dela koja su mu optužnicom stavljena na teret; da to znači da je pokojnom D. T . sudio sud ustanovljen odlukom nadležnog organa, u postupku u kome mu je omogućeno da iznese svoju odbranu, koju je nadležni sud cenio, ali je „nije uvažio jer je neosnovana“; da po mišljenju ovog suda, kao drugostepenog, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za rehabilitaciju pokojnog D. T, jer presuda Vojnog suda nije doneta protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda; da navedenom licu nije suđeno iz političkih i ideoloških razloga, nego mu je suđeno za konkretna dela koja su kao kažnjiva propisana u odredbi člana 14. Uredbe o vojnim sudovima NOV; da to što optuženi nije imao branioca ne znači da mu je uskraćeno pravo na odbranu; da suprotno tome iz sadržaja presude sledi da je ona doneta nakon što je veće Vojnog suda saslušalo odbranu optuženog, koji se branio lično, te je zaključilo da „on nije mogao da obesnaži optužnicu i jasne i ubedljive iskaze svedoka, pa je sud nije uvažio jer je neosnovana“; da je odredbom člana 23. Uredbe o Vojnim sudovima NOV propisano da u slučaju da optuženi nije sposoban da se sam brani, da će mu sud dozvoliti da izabere branitelja ili će mu ga odrediti; da je, u ovom slučaju, sud očigledno zaključio da da je optuženi sposoban da se sam brani, a takav zaključak suda se izvedenim dokazima u ovom postupku ne dovodi u sumnju; da to što optuženi nije izjavio žalbu protiv te presude nije dovoljno za zaključak suda o tome da on nije imao pravo na žalbu, odnosno da su njegova prava u postupku odbrane povređena u toj meri da predmetnu presudu čine neprihvatljivom sa aspekta poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1507/16 od 5. oktobra 2016. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija predlagača , ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh ž . 116/16 od 2. juna 2016. godine. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da kako je odredbom člana 18. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, kao posebnog zakona, izričito propisano da protiv pravnosnažnog rešenja u postupku rehabilitacije revizij a nije dozvoljena, to nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku, n i odredbe člana 404. istog zakona, na koje se predlagač u reviziji poziva; da navedena prinudna norma posebnog zakona o dozvoljenosti revizije u vanparničnom postupku rehabilitacije isključuje shodnu primenu pravila o dozvoljenosti redovne i posebne revizije, sadržanih u odredbama čl. 403. i 404. Zakona o parničnom postupku, kao opšteg zakona.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 577/17 od 6. jula 2017. godine, koje je podnositeljka dostavila uz podnesak od 28. maja 2020. godine, u stavu prvom izreke, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji predlagača izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh ž . 129/16 od 22. novembra 2016. godine (kojim je preinačeno prvostepeno rešenje i odbijen predmetni zahtev za rehabilitaciju) , kao izuzetno dozvoljenoj, dok je u stavu drugom izreke preinačeno navedeno drugostepeno rešenje, tako što je odbijena kao neosnovana žalba protivnika predlagača i potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu Reh. 171/15 od 26. februara 2016. godine (kojim je usvojen predmetni zahtev za rehabilitaciju). U obrazloženju rešenja, Vrhovni kasacioni sud je najpre ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe za novim tumačenjem prava, odnosno Zakona o rehabilitaciji u pogledu pravnog osnova rehabilitacije. Potom je konstatovano da je , prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom nadležnog vojnog suda od 17. maja 1945. godine, na osnovu člana 14. Uredbe o vojnim sudovima, lice čija se rehabilitacija traži osuđeno kao narodni neprijatelj, na kaznu teškog prisilnog rada u trajanju od dve godine, gubitak časti, prava za pet godina i konfiskaciju imovine od 50%. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se osnovano u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev za rehabilitaciju. U prilog tome, revizijski sud je naveo da, u situaciji kada se ne može izvršiti uvid u sadržinu presude nadležnog vojnog suda od 17. maja 1945. godine, proizvoljan je zaključak drugostepenog suda da je rehabilitant bio saradnik okupatora, jer to podrazumeva obeležje bića krivičnog dela iz člana 14. Uredbe o vojnim sudovima, za koje je osuđen, kao i da je proizvoljan zaključak tog suda da je prvostepeni sud vrednovao navedenu uredbu sa stanovišta njene ustavnosti i zakonitosti. S obzirom na to da je lice čija je rehabilitacija tražena osuđeno za izvršenje krivičnog dela koje je bilo propisano Uredbom o vojnim sudovima NOV , a ne zakonom, i to od suda obrazovanog istom uredbom, a ne zakonom, Vrhovni sud je ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je ta sudska odluka doneta protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, te da su stoga ispunjeni uslovi propisani članom 1. stav 2. Zakona o rehabilitaciji.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je : načelo vladavine prava (član 3.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), pravo na naknadu štete (član 35. stav 2) i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

U vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , Ustavni sud konstatuje da je sadržina prava na delotvorni pravni lek garantovana navedenom odredbom Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućom odredbom Ustava, i to odredbom člana 36. stav 2. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede tog prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona, pored ostalog, sudskom ili administrativnom odl ukom organa Republike Srbije, kao i sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije (član 1. stav 1. tač. 3) i 4)) ; da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (član 1. stav 2.); da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 1.); da rehabilitacija u skladu sa ovim zakonom može biti po sili zakona (zakonska rehabilitacija) ili sudskom odlukom (sudska rehabilitacija) (član 4. stav 1.); da sud u slučaju zakonske rehabilitacije donosi odluku kojom utvrđuje da je lice rehabilitovano po sili zakona, a u slučaju sudske rehabilitacije sud ga svojom odlukom rehabilituje (član 4. stav 2.); da se po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) ovog zakona čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana (član 5. stav 2. tačka 1)).

Uredbom o vojnim sudovima NOV, koju je doneo Vrhovni štab NOV i POJ u maju 1944. godine, bilo je propisano: da će vojno-sudsku vlast vršiti Vojni sud korpusa, Vojni sud korpusne oblasti i Viši vojni sud (član 1); da Vojni sud korpusa i Vojni sud korpusne vojne oblasti sude za sva dela koja su uperena protiv oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije, protiv tekovina i interesa te borbe, za krivična dela vojnih lica i ratnih zarobljenika – osim za dela koja spadaju u nadležnost Višeg vojnog suda (član 2.); da Viši vojni sud sudi po važnijim delima ratnih zločinaca i krivičnim delima viših oficira i generala narodno-oslobodilačke vojske (član 3.); da Vojni sud korpusne vojne oblasti sudi za sva ostala dela iz ove Uredbe, koja nisu obuhvaćena u čl. 3. i 4. (član 5.); da se narodnim neprijateljima imaju smatrati: svi aktivni ustaše, četnici i pripadnici ostalih oružanih formacija u službi neprijatelja i njihovi organizatori i pomagači; svi oni koji su u službi neprijatelja, ma u kom vidu – kao špijuni, dostavljači, kuriri, agitatori i slično; koji su nateravali narod da okupatorima preda oružje; svi oni koji su izdali narodnu borbu i bili u dosluhu sa okupatorom; svi oni koji se odmetnu od narodne vlasti i rade protiv nje; svi oni koji razaraju narodnu vojsku ili su na drugi način pomagali i pomažu okupatora; svi oni koji izvrše teške slučajeve ubistva i pljačke i slično (član 14.); da će vojni sudovi izrica ti ove kazne i zaštitne mere: a) strogi ukor, b) imovinsku kaznu/novčanu, u naravi, u delu, c) izgon iz prebivališta, d) lišenje čina odnosno zvanja, e) uklanjanje s položaja, f) prisilni rad u trajanju od tri meseca do dve godine , g) teški prisilni rad u trajanju od tri meseca do dve godine, pa i više, i h) smrt nu kaznu; uz ove kazne može sud izreći gubitak vojničke časti i gubitak građanske časti – na određeno vreme ili zauvek te konfiskaciju imovine (član 16.); da kaznu i zaštitne mere odmeruje sud nakon brižljive ocene prema težini dela i njegovim posledicama, prema stepenu krivične odgovornosti i opasnosti počinitelja, imajući u vidu njegovu prošlost i vaspitanje, te uzimajući u obzir i ostale otežice i olakšice (član 17.); da u slučaju da optuženi nije sposoban da se sam brani, sud će mu dozvoliti da izabere branitelja, ili će mu ga se odrediti (član 23.); da će se u obrazloženju presude tačno navesti činjenice koje je sud utvrdio, kao i dokazna sredstva, koja su poslužila sudu za sticanje uverenja o istinitosti činjenica, na primer priznanja optuženoga, iskazi svedoka /poimence kojih/, dokumenti, veštaci itd, kao i da naročito valja obrazložiti koji su razlozi rukovodili sud pri oceni dokaza te odmeri kazne i zaštitnih mera /otežice i olakšice/(član 28.); da kad sud izriče smrtnu kaznu, dužan je odmah presudu sa svim zapisnicima i kratkim referatom dostaviti Višem vojnom sudu odnosno nadležnom veću Višeg vojnog suda, koji će presudu nižeg suda odobriti, preinačiti ili ukinuti, kao i da se kazna lišenja čina odnosno zvanja nad oficirima takođe ne može izvršiti pre nego što je odobri Viši vojni sud (član 29.) ; da ova Uredba stupa odmah na snagu (član 35.).

Zakonikom o sudskom krivičnom postupku, koji je objavljen u „Službenim Novin ama“, broj 45. – XX od 23. februara 1929. godine, bilo je propisano: da u postupku za krivična dela okrivljenik može imati branioca u svako doba ( § 57.); da pri prvom ispitu okrivljenika kao i pri saopštenju naredbe o pritvoru dužan je istražni sudija da obavesti okrivljenika, da on ima pravo ako hoće, sebi da uzme branioca (§ 59.); da kod svih zločinstava, za koja je u krivičnom zakonu kao najveća mera predviđena robija ili zatočenje preko pet godina, okrivljenik mora imati branioca, čim je otvorena istraga ili predana neposredna optužnica, da ovo vredi i onda, kad je po zakonu sudu ostavljen izbor između pomenutih kazni i koje druge kazne, kao i da ako okrivljenik nema branioca, ovaj će mu se postaviti po službenoj dužnosti (§ 60. stav 1.); da zakonom dopuštene pravne lekove može upotrebiti samo tužilac i okrivljenik, ukoliko zakon ovo pravo ne daje i drugim licima ili ako to pravo ne ograničava (§ 324. stav 1.); da za okrivljenika može pravni lek upotrebiti i njegov branilac i bez naročitog ovlašćenja, ali ne protiv njegove volje, izuzevši da je maloletan (§ 324. stav 3.); da ukoliko zakon ne isključuje, mogu se stranke žaliti kako protiv rešenja i naredaba sudije tako i protiv rešenja okružnog kao prvostepenog suda ( § 328. stav 1.); da prizivu ima mesta protiv presude samo zbog odluke suda o kazni i o merama bezbednosti, ukoliko nema povrede zakona, naznačene u § 337. br. 3, zbog odluke o privatno-pravnim potraživanjima, o troškovima krivičnog postupka i izvršenja kazne kao i zbog odluke o priznanju ili nepriznanju olakšica pri izvršenju kazne (§ 332. stav 1.); da revizija ima mesta samo onda, ako je presudom povređen formalni ili materijalni zakon, kao i da je zakon povređen ne samo onda kada nije primenjen, nego i onda kad nije pravilno primenjen (§ 335. stav 1.).

Odluka o ukidanju i nevažnosti svih pravnih propisa donetih od strane okupatora i njihovih pomagača za vreme okupacije; o važnosti odluka koje su za to vreme donete; o ukidanju pravnih propisa koji su bili na snazi u času neprijateljske okupacije („Službeni list DFJ“, broj 4/45), koju je donelo Predsedništvo Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, 3. februara 1945. godine, objavljena je 13. februara 1945. godine, a bilo je predviđeno da stupa na snagu danom obnarodovanja. Odredbom člana 2. Odluke bilo je propisano da se pravni propisi koji su bili na snazi u času neprijateljske okupacije (do dana 6. aprila 1941. godine) ukidaju, ukoliko su u suprotnosti s tekovinama narodno-oslobodilačke borbe, s deklaracijama i odlukama Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije i Zemaljskih antifašističkih veća pojedinih federalnih jedinica i njihovih predstavništava, kao i pravnim propisima donetim od Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i njegovih povereništava, vlada i pojedinih povereništava federalnih jedinica.

Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list Federativne Narodne Republike Jugoslavije“, broj 86/46) stupio je na snagu 3. novembra 1946. godine.

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava i propustu suda da obrazloži osporenu odluku u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.

Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Georgiadis protiv Grčke , broj predstavke 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, ipak, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van de Hurk protiv Holandije , broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije, preciznije obrazloži svoju odluku. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se osobenost pravnog stanovišta zauzetog u preinačavajućoj drugostepenoj odluci ogleda i u tome da razlozi dati u ovoj vrsti drugostepene odluke moraju da ukažu zašto se drugostepeni sud ne saglašava sa pravnim stanovištem koje je zauzeto u prvostepenoj odluci, odnosno razlozi dati u obrazloženju preinačavajuće odluke moraju na jasan i nedvosmislen način ukazati zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja. Navedeno ima za cilj da samoj stranci u postupku bude poznato i jasno zašto se preinačava prvostepena odluka na nje nu štetu.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o rehabilitaciji, kojima je predviđeno da pravo na rehabilitaciju imaju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do stupanja na snagu ovog zakona, inter alia, sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije (član 1. stav 1. tačka 3)), odnosno sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa (član 1. stav 1. tačka 4)). Prema odredbi člana 1. stav 2. navedenog zakona, pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Rehabilitacija podrazumeva utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti takvih odluka (član 3. stav 1.) i ona, u skladu sa zakonom, može biti zakonska ili sudska (član 4. stav 1.). Odredbom člana 5. navedenog zakona taksativno su propisani slučajevi u kojima se lica rehabilituju po sili zakona, uključujući i lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) navedenog zakona. Tako je odredbom člana 5. stav 2. tačka 1) propisano da se po sili zakona rehabilituju navedena lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije propisana.

Polazeći od navedenih zakonskih odredbi, Ustavni sud konstatuje da postoje dve vrste rehabilitacije, te da je uloga suda u postupku rehabilitacije upravo uslovljena time da li se radi o zakonskoj ili sudskoj rehabilitaciji. Kada je reč o rehabilitaciji po sili zakona, zakonska pretpostavka je da je do lišenja života, slobode ili drugih prava, došlo iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, odnosno, da ukoliko se radi o licima koja su lišena tih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke, da je takva odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Stoga je zadatak suda prvenstveno u tome da utvrdi da li lice čija se rehabilitacija traži ispunjava zakonom propisane uslove za ovu vrstu rehabilitacije.

Zadatak suda u postupku sudske rehabilitacije je da utvrdi da li je donošenje takve odluke bilo motivisano političkim, verskim, nacionalnim ili ideološkim razlozima, a što sud utvrđuje na posredan način ispitivanjem da li je odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Ustavni sud konstatuje da prilikom utvrđivanja da li je određena sudska odluka doneta u skladu sa načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, sudsku odluku treba ceniti sa stanovišta načela i standarda koji su važili u vreme njenog donošenja, a ne u skladu sa savremenim pravnim načelima i standardima koji tada nisu ni bili ustanovljeni, te se stoga i nisu mogli primenjivati. Takvo pravno stanovište zauzeli su i redovni sudovi u svojim odlukama koji, po pravilu, cene da li su predmetni sudski postupci vođeni u skladu sa tada važećim zakonima i opštim principima krivičnog prava. Prema pravnom shvatanju redovnih sudova, ocena da li su sudske odluke donete u skladu sa navedenim načelima i standardima se utvrđuje ispitivanjem da li su u predmetnom postupku poštovana procesna načela i prava (pravo na odbranu, načelo kontradiktornosti i neposrednosti, pravo na obrazloženu odluku, pravo na pravni lek i dr.), kao i ispitivanjem srazmernosti izrečene krivične sankcije. Takvo pravno shvatanje, po oceni Ustavnog suda, zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog prava (vid. Odluku Ustavnog suda Už-1671/2014 od 21. decembra 2017. godine („Službeni glasnik RS“, broj 7/18)).

Ustavni sud nalazi da u tom kontekstu treba posmatrati da li je osporeno rešenje obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Naime, potrebno je razmotriti da li je Apelacioni sud u Beogradu, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, utvrdio i obrazložio ključne argumente za donošenje odluke kojom je odbio predmetni zahtev za rehabilitaciju.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud usvojio predmetni zahtev za rehabilitaciju, nalazeći da je presuda Vojnog suda, kojom je pokojni D . T . proglašen za narodnog neprijatelja i lišen slobode i drugih prava , doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, u smislu člana 1. stav 2. Zakona o rehabilitaciji. Na osnovu uvida u presudu Vojnog suda, prvostepeni sud je ocenio da je pokojni D . T . oglašen krivim za krivična dela koja su isključivo bazirana na ideološkoj diskriminaciji drugih lica, koja su bila drugačijeg ideološkog opredeljenja u odnosu na tadašnju vlast, tj. vladajući režim, bez mogućnosti angažovanja branioca i izjavljivanja bilo kakvog pravnog leka. S tim u vezi, prvostepeni sud je zaključio da Uredbom o vojnim sudovima NOV (čl. 23. i 28.) nije predviđena obavezna odbrana, već mogućnost odabira branioca samo ukoliko optuženi nije sposoban sam da se brani, kao i da nije predviđena mogućnost izjavljivanja žalbe, niti nekog drugog pravnog leka. Takođe, uvidom u presudu Vojnog suda, prvostepeni sud je utvrdio da je osuđenom uskraćeno pravo na bilo kakav pravni lek, jer u presudi nema pravne pouke o žalbi.

Po oceni Apelacionog suda u Beogradu iznetoj u osporenom rešenju, ovakav zaključak prvostepenog suda zasnovan je na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Polazeći od činjenic a da je pokojnom D . T . sudio nadležni vojni sud, osnovan Uredbom o vojnim sudovima NOV, koji je u sprovedenom postupku saslušao svedoke, a optuženom je omogućio da se brani, te da je na osnovu ocene iskaz a svedoka i optuženog zaključio da je optuženi kriv za dela koja su mu stavljena na teret, drugostepeni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za rehabilitaciju navedenog lica, jer sudska odluka kojom je lišen slobode i drugih prava nije doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim stand ardima ljudskih prava i sloboda. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da navedenom licu nije suđeno iz političkih i ideoloških razloga, već mu je suđeno za konkretna dela koja su kao kažnjiva propisana Uredbom o vojnim sudovima NOV.

Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Beogradu zauzeo drugačiji pravni stav od prvostepenog suda o prav u na odbranu i prav u na žalbu lica čija je rehabilitacija tražena , a što je uticalo na njegovu ocenu da predmetna krivična presuda nije doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda . Što se tiče prava na odbranu u predme tnom krivičnom postupku, drugostepeni sud je zaključio da rehabilitantu nije uskraćeno pravo na odbranu, iz razloga što je on lično izneo odbranu u postupku , smatrajući da na to ne utiče činjenica što nije imao branioca. Pozivajući se na odredbu člana 23. Uredbe o vojnim sudovima NOV, drugostepeni sud nalazi da je Vojni sud očigledno zaključio da je optuženi sposoban da se sam brani. Međutim, po oceni Ustavn og sud a, činjenica da je u krivičnoj presudi navedeno da je Vojni sud saslušao odbranu optuženog, koji se branio lično, ne može sama po sebi voditi zaključku da je optuženi imao pravo na odbranu u skladu sa tada važećim propisima i opštim načelima krivičnog prava. Ustavni sud ukazuje da je i u skladu sa tada važećim principima krivičnog prava, pravo na odbranu podrazumevalo pravo na branioca svim okrivljenim licima, odnosno optuženima, a ne jedino onima koji „nisu sposobni sami da se brane“. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je drugostepeni sud ocenio da je Vojni sud očigledno zaključio da je optuženi sposoban sam da se brani, saglasno odredbi člana 23. Uredbe o vojnim sudovima NOV, nezavisno od činjenice što nije utvrđeno da se Vojni sud uopšte bavio tim pitanjem, odnosno potrebom određivanja brani oca u postupku , kao ni pitanjem da li je optuženi eventualno tražio branioca. Stoga Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio svoj stav da je pokojni D. T . imao prav o na odbranu.

U vezi sa pitanjem da li je lice čija se rehabilitacija traži imalo pravo na žalbu u predmetnom krivičnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da to što optuženi nije izjavio žalbu nije dovoljno za zaključak suda da to lice nije imalo pravo na žalbu. Međutim, drugostepeni sud je prevideo da je p rvostepeni sud svoju ocenu o tome zasnovao na činjenici da u presudi Vojnog suda nije sadržana pouka o pravnom leku, te na činjenici da iz odredba Uredbe o vojnim sudovima NOV sledi da optuženi nije ni imao pravo na žalbu u predmetnom krivičnom postupku . Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da drugostepeni sud nije izneo jasne i dovoljne razloge koji bi ukazali zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda o spornom pitanju.

Ustavni sud nalazi da Apelacioni sud u Beogradu nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio ni svoju ocenu da pokojnom D. T . nije suđeno iz političkih i ideoloških razloga. Naime, drugostepeni sud takvu ocenu zasniva na konstataciji da je navedenom licu suđeno za konkretna dela koja su kao kažnjiva bila propisana članom 14. Uredbe o vojnim sudovima NOV. To može voditi zaključku da činjenica da su predmetna krivična dela bila propisana kao takva Uredbom o vojnim sudovima NOV, sam a po sebi isključuje mogućnost postojanja političkih i ideoloških razloga za lišenje slobode i drugih prava, odnosno razloga za rehabilitaciju. Takav stav nema svoje pravno utemeljenje u odredbama Zakona o rehabilitaciji. Odredbama člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) navedenog zakona izričito je propisano da pravo na rehabilitaciju imaju i lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, dok su odredbama člana 5. stav 2. navedenog zakona predviđeni slučajevi u kojima se lica koja su sudskim ili administrativnom odlukom kažnjena za određena krivična dela rehabilituju po sili zakona, i to zbog prirode tih krivičnih dela. Kad je reč o osudi zbog drugih krivičnih dela, sudovi su u postupku sudske rehabilitacije dužni da utvrde da li je donošenje sudske odluke bilo motivisano političkim i ideološkim razlozima.

Sa druge strane, Ustavni sud konstatuje da iz činjenica utvrđenih u ustavnosudskom postupku proizlazi da su prvostepeni i drugostepeni sud razmatrali predmetni zahtev kao zahtev za sudsku rehabilitaciju, iako je podnositeljka tokom postupka rehabilitacije ukazivala na to da njenom pokojnom dedi nije suđeno ni za jedno krivično delo koje je u vreme izvršenja bilo kao takvo propisano zakonom, te da je i u ustavnoj žalbi isticala da su u konkretnom slučaju postojali uslovi za zakonsku rehabilitaciju. Ustavni sud napominje da iz sadržine odredbe člana 5. stav 2. tačka 1) Zakona o rehabilitaciji, pored ostalog, proizlazi da se po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tačka 4) ovog zakona, a koja su sudskom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo. Smisao navedene zakonske odredbe je da se, po sili zakona, rehabilituju sva ona lica koja su kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo. U situaciji kada je pokojni D. T . osuđen za krivičn a del a prema Uredbi o vojnim sudovima NOV, a ne zakonu, i kada navedena Uredba nije ni važila u vreme izvršenja svih krivičnih dela za k oja je osuđen (prema opisu radnje krivičnih dela iz krivične presude), Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud propustio da ceni i to pravno pitanje, a koje je od uticaja na donošenje odluke o predmetnom zahtevu za rehabilitaciju. Načelo zakonitosti, jedno je od najznačajnijih dostignuća krivičnog prava i principa pravne države, koje se uobičajeno izražava latinskom maksimom: nullum crimen, nulla poena sine lege – nema krivičnog dela, niti kazne bez zakona, što se u osnovi odnosi na nekoliko važnih zahteva, uključujući i zahtev da krivična dela moraju da budu zakonski predviđena, odnosno propisana kao krivična dela, kao i kazne za njih, pre nego što su delikti izvršeni. Upravo iz razloga što je princip zakonitosti, kao jedno od osnovnih načela pravne države , važi o i u vreme donošenja predmetn e krivičn e presud e, to je i Zakonom o rehabilitaciji povreda tog načela propisana kao jedan od razloga za rehabilitaciju po sili zakona (vid. Odluku Ustavnog suda Už-5692/2014 od 2. jula 2020. godine, objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

U tom kontekstu, Ustavni sud je imao u vidu i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 577/17 od 6. jula 2017. godine, koje je podnositeljka priložila u prilog svojim tvrdnjama o povredi označenih načela i prava, u kome je revizijski sud povodom istog pravnog pitanja zauzeo sledeći stav: da kako je pokojni B.B. osuđen za izvršenje krivičnog dela koje je bilo propisano članom 14. Uredbe o vojnim sudovima NOV, a ne zakonom, i to od suda obrazovanog istom uredbom, a ne zakonom, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da je ta sudska odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud ne samo propustio da obrazloži i iznese ključne argumente za svoju ocenu da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za sudsku rehabilitaciju, već da uopšte nije cenio ni da li su bili ispunjeni uslovi za zakonsku rehabilitaciju, a u kom slučaju postoji zakonska pretpostavka da je do lišenja slobode i drugih prava došlo na osnovu političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, kao i da je sudska odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim stand ardima ljudskih prava i sloboda. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporeno rešenje Apelacion og suda u Beogradu nije obrazloženo u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž . 116/16 od 2. juna 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja, i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Reh. 3/16 od 4. aprila 201 6. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku redovnog suda o tome da li je predmetni zahtev za rehabilitaciju osnovan, jer će odluku o tome doneti nadležan sud, primenom merodavnog prava.

Kako je utvrdio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu povređeno prav o podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljke o povredi drugih načela i prava na koje je ukazala u ustavnoj žalbi.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno revizijsko rešenje, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnositeljka u dopuni ustavne žalbe od 15. decembra 2016. godine navela jedino to da je Vrhovni kasacioni sud „pogrešio u primeni materijalnog prava o nedozvoljenosti revizije“, čime joj je povredio ista ustavna prava kao i Apelacioni sud u Beogradu. U podnesku od 28. maja 2020. godine podnositeljka je ukazala i na drugačiju praksu Vrhovnog kasacionog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe u delu koji se odnosi na osporeno revizijsko rešenje, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, niti pak drugih ustavnih prava čiju povredu je podnositeljka istakla u odnosu na osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu .

Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavn e žalb e nije izričito osporila revizijsko rešenje zbog povrede prava na pravnu sigurnost, kao element a prava na pravično suđenje, niti pak zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava. Ukazivanje podnositeljke na drugačiju praksu Vrhovnog kasacionog suda u naknadnom podnesku, uz koji je priložila i jedno revizijsko rešenje , po oceni Ustavnog suda, ne može voditi drugačijem zaključku. Pri tome, treba imati u vidu da je podnositeljka, u vezi sa različitim odlučivanjem suda, posebno istakla da nije isti pravni stav suda u ova dva predmeta u pogledu osnova za osudu za delo pro pisano uredbom, a ne zakonom, koje pitanj e Vrhovni kasacioni sud nije uopšte razmatrao u osporenom rešenju , jer je odlučivao samo o dopuštenosti revizije, a ne i o njenoj osnovanosti.

S obzirom na izneto, a krećući se u granicama navoda i zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljen a protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1507/16 od 5. oktobra 2016. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „ Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

9. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u postupku rehabilitacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti