Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti prvostepenog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko pet godina. Povreda je posledica dva duga perioda neaktivnosti prvostepenog suda. Deo žalbe koji se odnosi na pravo na pravno sredstvo je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5751/2013
15.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. A. iz Beograda, čiji je privremeni staratelj D. P. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. A. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46309/10, povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. A. iz Beograda, čiji je privremeni staratelj D. P. iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 15. jula 2013. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46309/10 ( inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1495/08). Pored toga, podnositeljka je istakla i povredu prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak pokrenut 22. februara 2008. godine, a da je pravnosnažno okončan 18. aprila 2013. godine. Podnositeljka je navela da je pre osporenog postupka ona vodila istu parnicu, ali da je ta parnica okončana rešenjem od 5. februara 2008. godine kojim je konstatovano da je tužba povučena. Prema navodima podnositeljke, osporeni parnični postupak je trajao skoro devet godina, ako se uzme u obzir i prethodni spor. Podnositeljka je istakla da je presudom donetom u krivičnom postupku utvrđen osnov za naknadu štete, te da je u predmetnoj parnici bilo potrebno utvrditi samo visinu štete, a što je sud učinio tek nakon četiri godine, odnosno nakon devet godina računajući i prethodni parnični postupak. Pored toga, podnositeljka je navela da joj je povređeno i pravo na delotvorni pravni lek, jer ona nije imala odgovarajuće pravno sredstvo da ubrza postupak. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su joj u predmetnom parničnom postupku povređena označena prava, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, te da joj naknadi troškove postupka za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46309/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1495/08 ), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu, u postupku koji je vođen po tužbi tužilje G. A, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tuženog „D. o.“ Novi Beograd radi naknade štete, doneo je 17. aprila 2007. godine rešenje P. 9334/04 kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom. Rešenje je postalo pravnosnažno 5. februara 2008. godine.

G. A, ovde podnositeljka ustavne žalbe, čiji je staralac za poseban slučaj D. P, podnela je 22. februara 2008. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „D. G . O .“ a.d.o. Beograd radi naknade nematerijalne štete koju je pretrpela u saobraćajnoj nezgodi. Predmet je zaveden pod brojem P. 1495/08.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 7. marta 2008. godine tuženom dostavio tužbu na odgovor, a tuženi je 24. marta 2008. godine dostavio sudu odgovor na tužbu, u kome je istakao prigovor zastarelosti. Tužilja je podneskom od 7. avgusta 2008. godine obavestila sud da joj nije dostavljen odgovor tuženog i tražila da sud to što pre učini, kao i da zakaže ročište. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 10. novembra 2008. godine, na kome su se samo punomoćnici stranaka izjasnili da ostaju kod tužbe, odnosno odgovora na tužbu. Tužilja je podneskom od 14. jula 2009. godine tražila od suda da što hitnije postupa u ovom predmetu.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46309/10. Ovaj sud je prvo ročište održao 14. septembra 2010. godine. U toku postupka održano je još sedam ročišta, dok tri ročišta nisu održana, i to, jedno zbog obustave rada u sudu (14. oktobra 2010. godine), jedno zbog nedolaska veštaka (17. oktobra 2011. godine) i jedno na zahtev punomoćnika tužilje radi preciziranja tužbenog zahtev u skladu na nalazom veštaka (14. marta 2012. godine). Sud je u toku postupka pribavio podatke od Centra za socijalni rad o poslovnoj sposobnosti tužilje, i naložio punomoćniku tužilje da dostavi uredno punomoćje, a što je punomoćnik učinio nakon mesec i po dana. Nakon toga, sud je na ročištu od 9. marta 2011. godine odredio da se izvede dokaz veštačenjem, a na ročištu održanom 26. decembra 2011. godine saslušao je veštaka, te je na ročištu od 17. aprila 2012. godine, posle čitanja pismena u spisima predmeta, zaključio glavnu raspravu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46309/10 od 17. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah, umanjenje životne aktivnosti i naruženost isplati određene novčane iznose, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je, u stavu drugom izreke, odbijen tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu za naknadu štete za naruženost. U stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka. Protiv navedene presude žalbu su izjavili tužilja i tuženi 8, odnosno 14. juna 2012. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5828/12 od 18. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, dok je, u stavu drugom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. U stavu trećem izreke presude preinačeno je rešenje o troškovima postupka tako što je tuženi obavezan da plati nešto veći iznos na ime troškova postupka, a u stavu četvrtom odbačena je žalba tuženog izjavljena protiv stava drugog izreke prvostepene presude. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužilje 18. juna 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni parnični postupak pokrenut 22. februara 2008. godine, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5828/12 od 18. aprila 2013. godine, koja je punomoćniku podnositeljke dostavljena 18. juna 2013. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak ukupno trajao pet godina i četiri meseca.

Ustavni sud nalazi da su neosnovani navodi podnositeljke kojima ukazuje da prilikom utvrđivanja dužine predmetnog parničnog postupka treba uzeti u obzir i prethodno vođeni parnični postupak koji je pravnosnažno okončan rešenjem kojim je konstatovano da je tužba povučena, budući da se ti postupci ne mogu posmatrati kao jedinstvena celina, već kao dva odvojena postupka. Kako podnositeljka nije osporila dužinu trajanja prethodno vođenog parničnog postupka, niti je istakla zahtev za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku, Ustavni sud se nije bavio pitanjem eventualne povrede označenog prava u tom postupku.

Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen.U prilog tome govori činjenica da je u toku postupka nešto više vremena bilo potrebno samo za izvođenje dokaza veštačenjem, dok su druga procesna i materijalnopravna pitanja u ovom postupku mogla biti rešena u kratkom roku.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči blagovremeno, jer je u postupku tražila isplatu određenih novčanih iznosa na ime pojedinih vidova nematerijalne štete koju je pretrpela u saobraćajnoj nezgodi.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona u određenoj manjoj meri doprinela trajanju predmetnog parničnog postupka, jer njen punomoćnik uz tužbu nije dostavio uredno punomoćje, ali je po nalogu suda postupio u roku od mesec i po dana. Takođe, jedno ročište nije održano na zahtev punomoćnika tužilje. Osim toga, podnositeljka, odnosno njen punomoćnik su se uredno odazivali svim pozivima suda i aktivno učestvovali u postupku, a obraćali su se i sudu urgencijama radi bržeg rešavanja predmetnog spora.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenih sudova, i to kako Prvog opštinskog suda u Beogradu, tako i Prvog osnovnog suda u Beogradu. Naime, predmetni prvostepeni postupak je okončan tek nakon četiri godine i dva meseca, iako postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen. U radu postupajućih prvostepenih sudova su bila pris utna dva perioda neaktivnosti, u kojima sudovi nisu zakazivali ročišta, i to u trajanju od sedam meseci: od 24. marta 2008. godine, kada je tuženi dostavio sudu odgovor na tužbu, do 10. novembra 2008. godine, kada je održano prvo ročište, te u trajanju od godinu dana i deset meseci: od održanog prvog ročišta 10. novembra 2008. godine do drugog ročišta koje je održano 14. septembra 2010. godine. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da su se sudovi u periodu od tri godine (od podnošenja tužbe do ročišta održanog 9. marta 2011. godine kada je određeno veštačenje) samo bavili određenim procesnim pitanjima, i to utvrđivanjem poslovne sposobnosti podnositeljke, za šta je sudu trebalo samo mesec i po dana, i urednošću punomoćja, čije nedostatke je punomoćnik podnositeljke otklonio u roku od mesec i po dana.

Ustavni sud je prilikom date ocene u ovom predmetu imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenih sudova u predmetnom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/ 11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno je imao u vidu odgovornost prvostepenih sudova za dugo trajanje provostepenog parničnog postupka . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U odnosu na navode podnositeljke ustavne žalbe da je bil a lišena prava na delotvoran pravni lek u cilju ubrzanja postupka, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka imala mogućnost da podnese ustavnu žalbu. Naime, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, sam Ustav u članu 170. predvideo ustavnu žalbu kao sredstvo koje se može izjaviti protiv akata, ali i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) bilo je propisano da se, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, bilo je obezbeđeno formalno i suštinski, delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama. Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku (videti Odluku Ustavnog suda Už-779/2008 od 9. juna 2010. godine).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti prvostepenog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti