Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Kao razlog navodi se neefikasno postupanje prvostepenih sudova. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5752/2013
14.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. F. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. F . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3113/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 680/02) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. F. iz Beograda podnela je, 15. jula 2013. godine, preko punomoćnika Č. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv „revizijskog rešenja Vrhovnog kasacionog suda“, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istim članom 32. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3113/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da je, u svojstvu tužilje, podnela u novembru 2002. godine i u maju 2003. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu dve tužbe protiv tuženog „J.“ AD iz Beograda, radi poništaja odluke o otkazu, te ponovne odluke o otkazu; da su postupci po tužbama spojeni radi vođenja jedinstvenog postupka; da je osporeni postupak trajao više od deset godina, zbog čega podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na pravično suđenje; da je njena žalba izjavljena protiv prvostepene presude P1. 3113/10 od 18. januara 2001. godine odbačena kao neblagovremena, iako „nije bilo ličnog uručenja“ prvostepene presude njenom punomoćniku. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, kao i da ukine „revizijsko rešenje Vrhovnog kasacionog suda Srbije povraćaj u pređašnje stanje kojim se nalaže lična dostava prvostepenog suda rešenja o odbacivanju tužbe u ovom predmetu“. Istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava čiju povredu ističe podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3113/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je 12. novembra 2002. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog „J.“ AD iz Beograda, radi poništaja rešenja tuženog broj 3509 od 15. oktobra 2002. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za radom. Po tužbi je formiran predmet P1. 680/02. Prvo ročište je održano 15. januara 2003. godine, a tokom te godine održana su još dva ročišta.

Tužilja je 2. juna 2003. godine istom sudu podnela još jednu tužbu protiv istog tuženog, radi poništaja rešenja generalnog direktora tuženog broj 1646 od 16. maja 2003. godine, kojim je stavljeno van snage rešenje o vraćanju tužilje na rad do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, po nalogu iz rešenja inspektora rada 12. decembra 2002. godine. Po ovoj tužbi je formiran predmet P1. 267/03, a ročišta zakazana za 7. juli i 4. novembar 2003. godine nisu održana, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno nedolaska tužilje, nakon čega nisu preduzimane druge radnje.

U postupku u predmetu P1. 680/02 su u toku 2004. godine održana četiri ročišta. Ročište zakazano za 9. mart 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 680/02 od 18. maja 2005. godine postupak u predmetu P1. 267/03 spojen je sa postupkom u predmetu P1. 680/02, radi zajedničkog raspravljanja.

Nakon spajanja postupaka, do kraja 2005. godine održana su dva ročišta.

U toku 2006. godine od četiri zakazana ročišta, dva nisu održana zbog sprečenosti postupajuće sudije, a u toku 2007. godine održana su dva ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem dvoje svedoka i tužilje kao parnične stranke.

Presudom Opštinskog suda P1. 680/02 od 11. jula 2007. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilje.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 1769/09 od 13. maja 2009. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P1. 680/02 od 11. jula 2007. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud).

Prvo ročište u ponovnom prvostepenom postupku u predmetu P1. 3113/10 održano je 17. septembra 2010. godine.

Presudom Osnovnog suda P1. 3113/10 od 18. januara 2011. godine ponovo su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilje. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 20. aprila 2011. godine, a tužilja je 4. maja iste godine izjavila žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2616/11 od 29. juna 2011. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Osnovni sud je rešenjem P1. 3113/10 od 20. jula 2011. godine odbacio žalbu tužilje izjavljenu protiv presude Osnovnog suda P1. 3113/10 od 18. januara 2011. godine kao neblagovremenu.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1259/10 od 11. januara 2012. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda P1. 3113/10 od 20. jula 2011. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2111/12 od 15. avgusta 2012. godine odbacio kao neblagovremenu žalbu tužilje. Protiv navedenog rešenja tužilja je izjavila reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev2. 479/13 od 15. maja 2013. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilje. Rešenje je 16. jula 2013. godine dostavljeno punomoćniku tužilje.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao e lement prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupa k po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , koji je pokrenut 12. novembra 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu , a okončan donošenjem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 479/13 od 15. maja 2013. godine, trajao više od deset godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni spor nije bio složen, niti je zahtevao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio značaja n za podnositeljku ustavne žalbe, kao tužilju, jer se radilo o tužbenim zahtev ima kojim a je tražen poništaj rešenja poslodavca o prestanku radnog odnosa. Ispitijući postupanje podnositeljke, Ustavni sud je utvrdio da ona nije pristupila na ročište zakazano za 4. novembar 2003. godine u postupku koji se vodio po drugoj tužbi u postupku P1. 267/03.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je dužem trajanju postupka doprinelo, pre svega neefikasno postupanje Opštinskog suda i Osnovnog suda. Naime, Opštinski sud je u toku 2005. i 2006. godine održao samo četiri ročišta, a nakon ukidanja prvostepene presude P1. 680/02 od 11. jula 2007. godine presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1769/09 od 13. maja 2009. godine, taj sud do kraja 2009. godine nije održao nijedno ročište. Takođe, Osnovni sud je prvo ročište u ponovnom prvostepenom postupku održao tek 17. septembra 2011. godine, više od godinu dana od vraćanja predmeta na ponovno suđenje, odnosno devet meseci od nastavka postupka pred tim sudom.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3113/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 680/02) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U delu ustavne žalbe kojim je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 479/13 od 15. maja 2013. godine, zbog toga što, kako podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi, njenom punomoćniku nije dostavljena prvostepena presuda, te je njena žalba izjavljena protiv prvostepene presude Osnovnog suda P1. 3113/10 od 18. januara 2011. godine odbačena kao neblagovremena , Ustavni sud je ocenio da navodi podnositeljke ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, imajući u vidu da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je prvostepena presuda dostavljena punomoćniku podnositeljke 20. aprila 2011. godine.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti