Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava drugostepenu presudu. Parnični sudovi su arbitrerno primenili materijalno pravo kada su odbili naknadu štete za period pritvora nakon što je utvrđeno da nema uslova za ekstradiciju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5757/2015
12.10.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Emil Nicolae Curta iz Savezne Republike Nemačke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Emil Nicolae Curta i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 612/14 od 9. marta 2015. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 537/15 od 14. jula 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 537/15 od 14. jula 2015. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 612/14 od 9. marta 2015. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Emil Nicolae Curta iz Savezne Republike Nemačke podneo je Ustavnom sudu, 11. septembra 2015. godine, preko punomoćnika Nataše Tomić, advokata iz Zaječara, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 612/14 od 9. marta 2015. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 537/15 od 14. jula 2015. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, na trajanje pritvora, na pravično suđenje, na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i na rehabilitaciju i naknadu štete, zajemčenih odredbama čl. 27 . i 31, člana 32. stav 1 . i čl. 34. i 35. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac kao strani državljanin bio ukupno 41 dan u ekstradicionom pritvoru zbog propusta u radu državnog organa i da je sud još prilikom lišenja slobode mogao jasno da utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za primenu Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, te da nije bilo potrebe da podnosioca zadrže u pritvoru; da je, po mišljenju podnosioca, povređeno njegovo pravo na pravično suđenje zato što mu nije nadoknađena nematerijalna šteta zbog vremena provedenog pritvoru u postupku ekstradicije.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene parnične presude. Tražio je naknadu nematerijalne štete i objavljivanje Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije.“

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Zaječaru je rešenjem Kppr. 2/13 od 27. oktobra 2013. godine odredio pritvor Emil Nicolae Curta, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu člana 22. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, koji po tom rešenju može trajati 18 dana od dana lišenja slobode. U obrazloženju navedenog rešenja je konstatovano: da je za podnosiocem ustavne žalbe izdata međunarodna poternica od strane Interpola Bukurešt, Rumunija, zbog krivičnog dela upravljanje vozilom bez vozačke dozvole, za koje krivično delo mu je izrečena kazna zatvora od dve godine; da je podnosilac ustavne žalbe dana 27. oktobra 2013. godine lišen slobode od strane policijskih službenika Policijske uprave Zaječar postupajući po međunarodnoj poternici; da je određen pritvor , jer postoje okolnosti koje ukazuju da će se lice čije se izručenje zahteva sakriti ili pobeći u cilju ometanja postupka odlučivanja o zamolnici ili sprovođenja izručenja. Navedeno rešenje sadrži pouku o pravnom leku u kojoj je konstatovano da podnosilac ima pravo žalbe veću ovog suda i da žalba ne zadržava njegovo izvršenje.

Veće Višeg suda u Zaječaru je rešenjem Kv. 174/13 od 29. oktobra 2013. godine potvrdilo rešenje sudije za prethodni postupak tog suda Kppr. 2/13 od 27. oktobra 2013. godine.

Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Zaječaru je rešenjem Kppr. 2/2013 od 13. novembra 2013. godine produžio pritvor podnosiocu ustavne žalbe. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da je 12. novembra 2013. godine Ministarstvo pravde Republike Srbije – Sek tor za pravosuđe i međunarodnu pravnu pomoć obavestilo Viši sud u Zaječaru o dostavi molbe za izručenje podnosioca sa pratećom dokumentacijom; da kako u daljem postupku treba odlučiti da li postoje pretpostavke za izručenje, sudija za prethodni postupak je, na osnovu člana 22. stav 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, odlučio da pritvor treba produžiti. Navedeno rešenje sadrži pouku o pravnom leku u kojoj je konstatovano da podnosilac ima pravo žalbe veću ovog suda i da žalba ne zadržava njegovo izvršenje.

Veće Višeg suda u Zaječaru je rešenjem Kv. 188/13 od 18. novembra 2013. godine potvrdilo rešenje sudije za prethodni postupak tog suda Kppr. 2/2013 od 13. novembra 2013. godine.

Veće Višeg suda u Zaječaru je rešenjem Kv.192/13 od 29. novembra 2013. godine utvrdilo da nisu ispunjene zakonske pretpostavke za pružanje međunarodne pravne pomoći za izručenje podnosioca ustavne žalbe Republici Rumuniji, budući da je upravljanje vozilom bez vozačke dozvole po našem zakonodavstvu – prekršaj, a Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima navedene su pretpostavke za pružanje međunarodne pravne pomoći, te je jedna od njih da krivično delo povodom kojeg se zahteva pružanje međunarodne pravne pomoći predstavlja krivično delo po Zakonu Republike Srbije, a u smislu člana 7. stav 1. tačka 1) navedenog zakona. Protiv ovog rešenja nije data pouka o pravnom leku.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Kž2. 5281/13 od 4. decembra 2013. godine potvrdio rešenje veća Višeg suda u Zaječaru Kv.192/13 od 29. novembra 2013. godine kojim je utvrđeno da nisu ispunjene zakonske pretpostavke za pružanje međunarodne pravne pomoći za izručenje podnosioca ustavne žalbe Republici Rumuniji.

Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Zaječaru je rešenjem Kppr. 2/13 od 6. decembra 2013. godine ukinuo pritvor podnosiocu ustavne žalbe, sa obrazloženjem da su prestali razlozi na osnovu kojih je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe bio određen i da ne postoji više potreba za zadržavanjem istog u pritvoru, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju utvrđeno da nije ispunjena pretpostavka iz odredbe člana 7. stav 1. tačka 1) Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima za izručenje podnosioca ustavne žalbe Republici Rumuniji.

Tužilac Emil Nicolae Curta, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Zaječaru (kao delegiranom sudu) protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva pravde, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti i pretrpljenog straha usled neosnovanog lišenja slobode (neosnovanog pritvora u postupku ekstradicije), kao i radi naknade materijalne štete na ime troškova odbrane advokata u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći za izručenje tužioca Republici Rumuniji.

Osnovni sud u Zaječaru je osporenom presudom P. 612/14 od 9. marta 2015. godine odbio tužbeni zahtev. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je sudija za prethodni postupak Višeg suda u Zaječaru, kao funkcionalno nadležan u Srbiji, bio dužan da se pridržava jasnih odrednica Evropske konvencije o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima i Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, te da u konkretnom slučaju nije postojao propust u radu državnih organa koji su postupali po predmetnoj međunarodnoj poternici Interpola; da je postupanje naših organa bilo u skladu sa međunarodnim zakonskim odredbama koje propisuju obavezu međusobnog pružanja pravne pomoći u krivičnim stvarima država ugovornica; da je tužiocu ekstradicioni pritvor određen zbog toga što je bio u bekstvu i nedostupan organima države molilje; da tužilac u konkretnom slučaju nije bio neosnovano lišen slobode, s obzirom na to da je za istim bila raspisana crvena poternica Interpola, radi izdržavanja zatvorske kazne; da kako je tužilac sam prouzrokovao sopstveno lišenje slobode i određivanje ekstradicionog pritvora od strane državnih organa tužene Republike Srbije, to tužilac ne može iz svojih nedozvoljenih postupaka izvlačiti korist; da u konkretnom slučaju nema neosnovanog lišenja slobode tužioca, u smislu odredaba člana 584. Zakonika o krivičnom postupku, već se pitanje eventualne odgovornosti tuženog ima raspraviti primenom pravila obligacionog prava; da tužilac tokom ovog parničnog postupka nije dokazao da je bilo propusta organa tužene Republike Srbije u konkretnom slučaju, da nije postojalo nepravilno ni nezakonito postupanje pravosudnih organa, pa nema ni mesta primeni odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 537/15 od 14. jula 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je odredbom člana 584. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku propisano da pravo na naknadu štete ne pripada licu koje je bilo u pritvoru, a koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode; da je ovom odredbom isključeno pravo na naknadu štete i pored toga što u odnosu na pritvoreno lice nije došlo do pokretanja krivičnog postupka ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem ili je pravnosnažnom presudom oslobođen od optužbe ili je optužba odbijena; da bi oštećeni imao pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode moraju se kumulativno ispuniti uslovi propisani članom 584. Zakonika o krivičnom postupku, odnosno da ne postoje propisane negativne pretpostavke koje se tiču ponašanja oštećenog, kao osumnjičenog ili okrivljenog; da tužilac nema pravo na naknadu štete zbog lišenja slobode, s obzirom na to da je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode i određivanje ekstradicionog pritvora od strane pravosudnih organa Republike Srbije, jer je za tužiocem bila raspisana crvena poternica Interpola; da se tužiocu za vreme trajanja pritvora njegovo zdravstveno stanje nije pogoršalo, da je na osnovu izveštaja Okružnog zatvora u Zaječaru o boravku i lečenju tužioca tokom trajanja pritvora, te otpusne liste sa epikrizom Specijalne zatvorske bolnice Beograd, utvrđeno da je tužilac za sve vreme boravka u zatvorskoj ustanovi bio dobrog opšteg zdravstvenog stanja i da je lečen adekvatnom terapijom uz konsultaciju interniste; da tužilac u toku postupka nije dokazao da se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo tokom trajanja pritvora usled nezakonitog postupanja organa tužene, čak nije dokazao da se uopšte njegovo zdravstveno stanje pogoršalo u odnosu na zdravstveno stanje kakvo mu je bilo pre određivanja pritvora.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 1. Ustava utvrđeno je da ko je bez osnova lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom.

Odredbama Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) je propisano: da međunarodna pravna pomoć obuhvata i izručenje okrivljenog ili osuđenog (član 2. stav 1.); da su organi nadležni za pružanje međunarodne pravne pomoći domaći sudovi i javna tužilaštva (u daljem tekstu: domaći pravosudni organi) određeni zakonom (član 4. stav 1.); da se zahtev za pružanje međunarodne pravne pomoći podnosi u vidu zamolnice (član 5. stav 1.); da zamolnica, između ostalog, sadrži oznaku krivičnog predmeta, zakonski naziv krivičnog dela, tekst odgovarajuće odredbe zakona i sažet opis krivičnog dela (član 5. stav 2. tačka 4)); da je jedna od pretpostavki za pružanje međunarodne pravne pomoći da krivično delo povodom kojeg se zahteva pružanje međunarodne pravne pomoći predstavlja krivično delo po zakonu Republike Srbije (član 7. stav 1. tačka 1)); da o ispunjenosti pretpostavke iz tačke 1. stava 1. ovog člana odlučuje nadležni pravosudni organ (član 7. stav 3.); da troškove pružanja međunarodne pravne pomoći snosi zamoljena država, ako ovim zakonom nije drugačije propisano (član 11.); da ako ovim zakonom nije drukčije određeno, u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći shodno se primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku i zakona kojima se uređuje organizacija i nadležnost sudova i javnih tužilaštava (član 12.); da nakon saslušanja istražni sudija može odrediti pritvor ako postoje okolnosti koje ukazuju da će se lice čije izručenje se zahteva sakriti ili pobeći u cilju ometanja postupka odlučivanja o zamolnici ili sprovođenja izručenja (član 22. stav 1. tačka 1)); da ako to opravdavaju posebni razlozi, istražni sudija može umesto pritvora odrediti drugu meru za obezbeđenje prisustva lica čije izručenje se zahteva (član 22. stav 3.); da u hitnim slučajevima nadležni organ države molilje može podneti zahtev za pritvaranje pre podnošenje zamolnice (član 24. stav 1.); da se pod uslovom uzajmnosti, raspisana međunarodna poternica smatra zahtevom (član 24. stav 4.); da policija lišava slobode lice na koje se odnosi zahtev iz člana 24. ovog zakona i odmah ga sprovodi istražnom sudiji (član 25. stav 1.); da nakon saslušanja dovedenog lica istržni sudija može odrediti pritvor (član 6. stav 1); da ako vanpretresno veće utvrdi da nisu ispunjene pretpostavke iz čl. 7. i 16. ovog zakona, rešenjem će odbiti izručenje i bez odlaganja će ga dostaviti neposredno višem sudu, da će neposredno viši sud, nakon saslušanja javnog tužioca i branioca lica čije izručenje se zahteva, potvrditi, ukinuti ili preinačiti rešenje iz stava 1. ovog člana, da se pravnosnažno rešenje o odbijanju izručenja dostavlja ministarstvu nadležnom za pravosuđe, koje o tome obaveštava državu molilju (član 28.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu ZKP) propisano je: da je „lišenje slobode“ hapšenje, zadržavanje, zabrana napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se, u skladu sa ovim zakonikom, uračunava u pritvor (član 2. stav 1 tačka 23)); da lice koje je neosnovano lišeno slobode, ima pravo na naknadu štete od države i druga prava propisana zakonom (član 18.); da se pritvor u istrazi može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem sudije za prethodni postupak ili veća (član 214. stav 1.); da se rešenje o produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (član 214. stav 2.); da protiv rešenja o pritvoru stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću, da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 214. stav 3.); da se neosnovano lišenim slobode smatra lice koje je usled greške ili nezakonitog rada organa postupka lišeno slobode ili je lišenje slobode trajalo duže ili je duže zadržano u zavodu radi izvršenja krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode (član 584. stav 1. tačka 4)); da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode (član 584. stav 2.).

Odredbama člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)(u daljem tekstu: ZOO) propisano je da pravno lice odgovora za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog , odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva pravde, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti i pretrpljenog straha zbog neosnovanog lišenja slobode (neosnovanog zadržavanja u ekstradicionom pritvoru), kao i radi naknade materijalne štete na ime troškova advokata u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći za izručenje podnosioca ustavne žalbe Republici Rumuniji. Predmetnom parničnom postupku prethodio je postupak pružanja međunarodne pravne pomoći za izručenje podnosioca ustavne žalbe Republici Rumuniji, koji je osuđen na kaznu zatvora od strane suda u Ruminiji, zbog upravljanja vozilom bez vozačke dozvole. Tokom trajanja postupka pružanja međunarodne pravne pomoći za izručenje podnosioca ustavne žalbe Republici Rumuniji, podnosilac je bio u pritvoru u vremenskom periodu od 27. oktobra do 6. decembra 2013. godine.

Osporenim parničnim presudama je odbijen podnosiočev tužbeni zahtev iz dva razloga: 1) što podnosilac nije dokazao da je šteta nastala nezakonitim i nepravilnim radom organa, te da nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da tužena podnosiocu ustavne žalbe naknadi štetu; 2) što je tužilac zbog svog nedozvoljenog ponašanja bio u ekstradicionom pritvoru, pa nema pravo na naknadu štete, u smislu člana 584. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku ( koji se shodno primenjuje u postupku ekstradicije u smislu odredbe člana 12. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima), s obzirom na to da je za podnosioca bila raspisana crvena poternica Interpola, radi izdržavanja kazne zatvora na koju je osuđen pravnosnažnom krivičnom presudom suda u Rumuniji, zbog upravljanja vozilom bez vozačke dozvole.

Ustavni sud, dalje , ukazuje da je veće Višeg suda u Zaječaru rešenjem Kv.192/13 od 29. novembra 2013. godine utvrdilo da nisu ispunjeni uslovi za pružanje međunarodne pravne pomoći za izručenje podnosioca ustavne žalbe Republici Rumuniji, budući da je upravljanje vozilom bez vozačke dozvole po našem zakonodavstvu – prekršaj, a članom 7. stav 1. tačka 1)) Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima je propisano da je jedna od pretpostavki za pružanje međunarodne pravne pomoći da krivično delo povodom kojeg se zahteva pružanje međunarodne pravne pomoći predstavlja krivično delo po Zakonu Republike Srbije. Protiv ovog prvostepenog rešenja žalba nije dozvoljena, ali se rešenje po službenoj dužnosti šalje na razmatranje neposrednom višem sudu (to je jedini slučaj razmatranja sudske odluke po službenoj dužnosti, tj. bez žalbe učesnika prvostepenog postupka). Apelacioni sud u Beogradu, kao neposredni viši sud, je rešenjem Kž2. 5281/13 od 4. decembra 2013. godine potvrdio prvostepeno rešenje kojim je utvrđeno da nisu ispunjene zakonski uslovi za pružanje međunarodne pravne pomoći za izručenje podnosioca ustavne žalbe Republici Rumuniji.

Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima nema odredbu da se pritvoreni stranac ima pustititi na slobodu pri donošenju prvostepenog rešenja kada nisu ispunjeni uslovi za izručenje, ali da ovu prazninu treba tumačiti po analogiji sa sličnim situacijama u krivičnom postupku. Ustavni sud ocenjuje da postojeća pravna praznina ne može ostati neregulisana, kao i da je popunjavanje pravnih praznina upravo zadatak redovnih sudova. Dakle, redovni sudovi bi pri određivanju pravila radi popunjavanja pravne praznine, morali da vode računa o načelima i ciljevima koje postavlja zakonodavna vlast, te da traže rešenja koje su najpribližnija utvrđenim društvenim interesima. Pored pravnih načela, pravne praznine se popunjavaju i tumačenjem u širem smislu. Jedna vrsta tumačenja je i tumačenje po sličnosti ili analogija, koje spada u najvažnija sredstva za popunjavanje pravnih praznina i utvrđivanje pravog značenja i smisla pravne norme. Upravo se putem analogije pravna praznina popunjava tako što se na neregulisan slučaj primenjuje opšta pravna norma koja je predviđena za neki drugi sličan slučaj. Pomoću analogije, pravna norma koja se odnosi na jedan slučaj proširuje se i na drugi, zato što i u jednom i u drugom slučaju postoji isti zakonski razlog (ratio legis), odnosno zato što postoji isti interes koji treba zaštititi (videti Odluku Ustavnog suda Už-782/2009 od 27. septembra 2012. godine). U konkretnom slučaju taj interes se odnosi na zaštitu prava na ličnu slobodu pojedinca, koje je podignuto na rang ustavnog prava (član 27. stav 1. Ustava).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud ukazuje da, u smislu odredbe člana 214. stav 3. ZKP iz 2011. godine, žalba ne zadržava izvršenje rešenja o pritvoru, te tumačenjem po analogiji, činjenica da apelacioni sud po službenoj dužnosti ispituje zakonitost i pravilnost prvostepenog rešenja kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi za izručenje, ne sprečavanja izvršenje takvog rešenja, a to u konkretnom slučaju znači da prvostepeno rešenje kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi za izručenje, proizvodi pravna dejstva trenutkom svog donošenja. Ustavni sud, takođe, ukazuje na opšte krivično procesno pravilo da izvršnost rešenja koje se donosi u krivičnom postupku zavisi od toga da li je protiv njega dozvoljena žalba i od toga da li žalba koja je inače dozvoljena protiv rešenja ima suspenzivno dejstvo (protiv rešenja da nisu ispunjeni uslovi za izručenje nije dozvoljena žalba). Pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe je ukinut iz razloga jer ni je bio ispunjen jedan od uslov a za njegovo izručenje – krivično delo povodom kojeg se zahteva lo pružanje međunarodne pravne pomoći nije predstavljalo krivično delo po Zakonu Republike Srbije . Ustavni sud ocenjuje da je parnični sud trebalo da ceni od kakvog je značaja činjenica da je veće prvostepenog sud a u postupku ekstradicije 29. novembra 2013. godine donelo rešenje kojim je utvrđeno da nije ispunjen jedan od uslova za izručenje, kada je prestao da postoji pravni osnov za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru u postupku ekstradicije, a da je pritvor ukinut i podnosilac pušten na slobodu tek 6. decembra 2013. godine, nakon osam dana od dana prestanka pravnog osnova za dalje lišenje slobode, s obzirom na to da se takva situacija može podvesti pod pojmom dužeg trajanja lišenje slobode iz člana 584. stav 1. tačka 4)) ZKP iz 2011. godine, kao vid neosnovanog lišenja slobode.

Ustavni sud dalje ukazuje da ukoliko je postojala opasnost od bekstva, sudija za prethodni postupak je mogao umesto pritvora da odredi drugu meru za obezbeđenje prisustva podnosioca ustavne žalbe, u smislu člana 22. stav 3. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stavrima . Ovo posebno dobija na težini jer je u konkretnom slučaju utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi za izručenje jer krivično delo povodom kojeg se zahteva lo pružanje međunarodne pravne pomoći nije predstavljalo krivično delo po Zakonu Republike Srbije . Radi se o jednoj objektivnoj zakonskoj činjenici , za čije utvrđenje nije bilo potrebno sprovođenje određenih izviđajnih radnji, pribavljanje određenih izveštaja i obaveštenja nadležnih organa države molinje, već je bilo potrebno samo izvršiti uvid u merodavni zakon Republike Srbije i u zamolnicu koja sadrži oznaku krivičnog predmeta, zakonski naziv krivičnog dela, tekst odgovarajuće odredbe zakona i sažet opis krivičnog dela, u smislu člana 5. stav 2. tačka 4)) Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći.

Ustavni sud dalje ukazuje da Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima ne zadrži odredbu da će neposredni viši sud (apelacioni sud) ukinuti pritvor i pustiti na slobodu pritvorenog stranca kada potvrdi prvostepeno rešenje kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi za njegovo izručenje. Kada je apelacioni sud rešenjem od 4. decembra 2013. godine potvrdio prvostepeno rešenje kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi za izručenje podnosioca ustavne žalbe, time je na jedan pravnosnažan i autoritativan način utvrđeno da više ne postoji bilo kakav pravni osnov za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru u postupku ekstradicije, ali je podnosilac pušten na slobodu dva dana nakon toga, 6. decembra 2013. godine (dva dana nakon pravnosnažnog utvrđenja prestanka pravnog osnova za lišenje slobode). Znači, i u ovoj činjeničnoj situaciji može se govoriti o dužem trajanju lišenj a slobode iz člana 584. stav 1. tačka 4)) ZKP iz 2011. godine, kao vidu neosnovanog lišenja slobode, što predstavlja pravni osnov za naknadu štete.

Ustavni sud je imao u vidu da nesporno da postoji zakonska i međunarodna obaveza pravosudnih organa Republike Srbije da pružaju pravnu pomoć po zamolnicama u krivičnim stvarima i da je nesporno da je za podnosiocem ustavne žalbe bila izdata međunarodna poternica, radi izdržavanja kazne zatvora na koju je osuđen od strane suda u Republici Rumuniji, zbog učinjenog krivičnog dela upravljanje vozilom bez vozačke dozvole i da je on na taj način prouzrokovao lišenje slobode i određenje pritvora u postupku ekstradicije od strane organa Republike Srbije , što predstavlja nedozvoljeno postupanje oštećenog lica koje isključuje pravo na naknadu štete, u smislu člana 584. stav 2. ZKP iz 2011. godine. Međutim, po oceni Ustavnog suda, parnični sudovi trebalo je da daju posebno obrazloženje od kakvog je pravnog značaja boravak podnosioca u pritvoru u trajanju od osam, odnosno od dva dana od dana kada je prestao da postoji pravni osnov za dalje zadržavanje podnosioca u pritvor u u postupku ekstradicije , u kontekstu naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Ustavni sud ocenjuje da se od trenutka kada je prestao da postoji pravni osnov za dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru ne može više govoriti o nedozvoljenim postupcima pritvorenog lica, već o prethodnoj i primarnoj obavezi nadležnog organa da pusti podnosioca ustavne žalbe na slobodu.

Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje se posebno zasniva na navodima da je kao strani državljanin bio ukupno 41 dan u ekstradicionom pritvoru i da je sud još prilikom lišenja slobode mogao jasno da utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za primenu Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, te da nije bilo potrebe da podnosioca zadrže u pritvoru.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud najpre ukazuje da je za podnosiocem ustavne žalbe, kao osuđenim licem, bila raspisana međunarodna poternica, koja se smatra zahtevom za pritvaranjem u smislu člana 24. stav 4. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Postupajući po raspisanoj međunarodnoj poternici, najpre je policija 27. oktobra 2013. godine lišila slobode podnosioca ustavne žalbe, a zatim mu je istog dana određen pritvor od strane sudije za prethodni postupak (privremeni pritvor, pritvor pre zamolnice), a što predstavlja nedozvoljeno postupanje oštećenog lica koje isključuje pravo na naknadu štete, u smislu člana 584. stav 2. ZKP iz 2011. godine. O ispunjenosti zakonskih uslova za iz ručenje podnosioca ustavne žalbe sud je mogao da odluči tek kada su mu, preko Ministarstva pravde, dostavljeni zamolnica za izručenje i druga pismena , a u kon kretnom slučaju zamolnica je sudu dostavljena 12. novembra 2013. godine. Pri tome, Ustavni sud posebno naglašava da navedeni zakon ne sadrži rok u kojem sud mora da odluči o podnetoj zamolnici (u kom slučaju bi istekom takvog roka postojala eventualna odgovornost nadležnih organa). Činjenica da je podnosilac ustavne žalbe tražio naknadu štete za ceo period lišenja slobode , ne isključuje obavezu parničnog suda da utvrdi trenutak od kada postoji neosnovano lišenje slobode.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 612/14 od 9. marta 2015. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 537/15 od 14. jula 2015. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 537/15 od 14. jula 2015. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv prvostepene presude . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i poništaj osporene drugostepene presude adekvatna satisfakcija za utvrđenu povredu prava , te je odbio zahtev podnosioca na naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Kako je Ustavni sud uvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica povrede prava , to nije posebno razmatrao navode o povredi drugih označenih ustavnih prava.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti