Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Dugo trajanje postupka prvenstveno je uzrokovano neefikasnim postupanjem suda, uključujući periode neaktivnosti i otkazivanje ročišta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić , Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i D . J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 41/16 (ranije u predmetu P1. 2060/11) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D . J . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 14. maja 2018. godine , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 41/16 (ranije u predmetu P1. 2060/11).

U ustavnoj žalbi je ukazano na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka od sedam godina. Podnosilac us tavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava . Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2060/11 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku :

Tužilac D. J, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu 4. maja 2011. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, za pretrpljeni strah i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, a koja šteta je prouzrokovana povredom na radu. Po ovoj tužbi je formiran predmet P1. 2060/11.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka ortopedske hirurgije i traumatologije, dostavljen je sudu 12. septembra 2012. godine.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka neuropsihijatra dostavljen je sudu 18. januara 2013. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 7. februara 2013. godine precizirao tužbeni zahtev.

Usaglašeno mišljenje sudskih veštaka o umanjenoj životnoj aktivnosti dostavljeno je sudu 5. avgusta 2013. godine.

U toku postupka dva puta je promenjen postupajući sudija.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 2060/11 od 6. marta 2015. godine usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3090/15 od 18. decembra 2015. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet je vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Predmet je dobio novi broj P1. 41/16.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 41/16 od 15. juna 2017. godine usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 4387/17 od 2. marta 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio navedenu prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 20. aprila 2018. godine.

U toku parničnog postupka zakazano je 17 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu devet ročišta nije održano ( sedam ročišta nije održano zbog suda, jedno ročište nije održano zbog sudskog veštaka, a jedno ročište nije održano zbog štrajka advokata). U toku postupka izveden je dokazni postupak veštačenjem preko dva sudska vešta različite struke , saslušanjem svedoka, podnosioca ustavne žalbe kao tužioca i uvidom u pismenu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine i koj i se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, takođe, primenjivao u konkretnom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova ( član 10. st. 1. i 2.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje podnošenjem tužbe , a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . S tim u vezi, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je podnosilac podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu, 4. maja 2011. godine , do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4387/17 od 2. marta 2018. godine, koji m je pravnosnažno okon čan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao šest godina i devet meseci .

Navedeno trajanje sudskog postupka može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosi oca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet u određenoj meri bio činjenično i pravno složen, jer je podnosilac podneo tužbu sa zahtevom za naknadu različitih vidova nematerijalne štete zbog povrede na radu i da je zbog toga izveden dokazni postupak veštačenjem preko dva sudska veštaka različite struke i na kraju je dat o usaglašeno mišljenje tih veštaka.

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac u svojstvu tužioca ima o nesumnjiv materijalni interes da sud odluči o njegovoj tužbi u razumnom roku .

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da je on uredno dolazio na ročišta i da je postupao po nalozima suda.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da je utvrdio tri perioda neaktivnosti suda u kojima nisu zakazivana ročišta niti su preduzete druge procesne radnje (od 5. novembra 2013. do 7. aprila 2014. godine; od 27. juna do 7. novembra 2014. godine; od 7. aprila do 20. septembra 2016. godine). Zatim, čak sedam ročišta nije održano zbog razloga na strani suda. Na kraju, u toku postupka dva puta je promenjen postupajući sudija , a što je nesumnjivo dovelo do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi postupajući sudija upozna sa predmetom spora (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 41/16 (ranije u predmetu P1. 2060/11) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, određenu činjeničnu i pravnu složenost spora, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje .

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.