Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 evra zbog neefikasnosti prvostepenih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5759/2014
15.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. T . iz Beograda, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 1695/01, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3018/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. T . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 7. jula 2014. godine, preko punomoćnika B . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parnič nom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 1695/01, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3018/10.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći ceo tok parničnog postupka, koji je vodio u svojstvu tužioca, radi isplate razlike zarade protiv poslodavca G. "B .", kao tuženog, ukazuje da je ovaj radni spor trajao više od 13 godina, te da je, između ostalog, u prvom stepenu prvi put presuđeno 2013. godine, a pravosnažno odlučeno o njegovo tužbenom zahtevu 14. maja 2014. godine, nakon jednog vraćanja spisa predmeta prvostepenom sudu radi ispravke presude. Smatra da mu je zbog neažurnosti i neefikasnog postupanja sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, te zahteva naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenog ustavnog prava "u vidu pretrpljenog duševnog bola zbog dugogodišnje neizvesnosti i čekanja sudske odluke", kao i naknadu materijalne štetu "zbog plaćanja troškova zastupanja koji su nastali nepotrebnim zakazivanjem ročišta na kojima sud nije efikasno postupao".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 3018/10 Prvog osnovnog sud a u Beogradu , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa tužiocem Đ.D. iz Beograda (koji je u toku postupka preminuo), podneo je 14. marta 2001. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi isplate razlike zarade, protiv tuženog G. "B ." iz Beograda (u daljem tekstu: GSP). U tužbi je navedeno da mu tuženi nije isplaćivao puni iznos zarade prema Pojedinačnom kolektivnom ugovoru, tako da tužbom potražuje na ime razlike isplaćene zarade za period od maja 1995. godine do kraja 2000. godine novčani iznos koji će nakon finansijskog veštačenja biti preciziran. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P 1. 1695/01.

Nakon podnošenja tužbe, prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 23. oktobar 2001. godine, a nakon narednog ročišta održanog 17. januara 2002. godine, rešenjem suda je određeno finansijsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari, te da će sledeće ročište biti zakazano po obavljenom veštačenju.

Rešenjem Opštinskog suda P. 4606/07 od 9. jula 2007. godine je izvršeno razdvajanje 1.343 parnice koje su bile spojene, a među kojima je i parnica prvotužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te predmet u rad dodeljen drugom sudiji. U međuvremenu je obavljeno finansijsko veštačenje 12. novembra 2003. godine, preko komisije veštaka iz Gradskog zavoda za veštačenje Beograd na okolnost finansijske situacije i poremećaja poslovanja kod tuženog. U parnicu je na strani tuženog stupio umešač Grad Beograd. Predmet je dobio novi broj P. 7970/07. Prvo naredno ročište je zakazano za 3. decembar 2007. godine, ali ni to, ni sledećih pet ročišta nije održano, najpre, jer punomoćnik tužilaca dva puta nije bio uredno pozvan, a zatim jer za sledeća tri ročišta nije bilo uredne dostave poziva za drugotuženog. Po obaveštenju prvotužioca da je drugotuženi u međuvremenu preminuo, Opštinski sud je nakon više traženja, službenim putem pribavio izvod iz matične knjige umrlih za drugotužioca iz Gornjeg Milanovca o činjenici da je preminuo 20. jula 2005. godine. U međuvremenu je tužiocu naloženo da odredi vrednost predmeta spora pod pretnjom posledica propuštanja, što je njegov punomoćnik učinio 26. juna 2008. godine i u toj godini predložio da se obavi novo finansijsko veštačenje zbog proteka vremena.

Rešenjem Opštinskog suda P. 7970/07 od 15. januara 2009. godine, donetim van ročišta, prekinut je postupak u odnosu na drugotužioca, te određeno da će biti nastavljen kada njegov naslednik ili staralac zaostavštine preuzme postupak ili kada ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine. Protiv ovog rešenja nije bilo žalbe, pa je rešenje postalo pravnosnažno 27. februara 2009. godine. Opštinski sud je zakazao i održao šest ročišta za glavnu raspravu, ali je četiri puta odlagao ročišta iz sledećih razloga: punomoćnik tuženog je jednom predao podnesak neposredno pred ročište, jednom je rok za upoznavanje sa predmetom tražio umešač, a dva puta je sud odlagao ročišta radi odlučivanja o predlogu tužioca za novo finansijsko veštačenje, pa je 12. novembra 2009. godine doneto rešenje o sprovođenju veštačenja.

U nastavku postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, nakon izvršene reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, sada u predmetu P. 3018/10, prvo ročište je zakazano tek 6. februara 2013. godine. U međuvremenu je taj sud naložio tužiocu da predujmi troškove veštačenja, a zatim četiri puta (7. aprila 2010, 25. marta i 25. oktobra 2011, te 21. februara 2012. godine) pozivao sudskog veštaka radi preuzimanja spisa predmeta. Kako se veštak nije odazivao pozivima suda, 12. marta 2013. godine, pozvan je novodređeni veštak, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 15. avgusta 2012. godine. Punomoćniku tužioca je ovaj nalaz uručen 17. septembra 2012. godine, ali ni ročište zakazano za 6. februar 2013. godine nije održano, jer je punomoćnik tužioca podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom prema nalazu veštaka predao sudu neposredno na tom ročištu. Na narednom održanom ročištu 24. maja 2013. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog sud a u Beogradu P. 3018/10 od 24. maja 2013. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao preuranjen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenog dela zarada za period od jula 1999. godine do kraja 2000. godine, isplati ukupan iznos od 12.513,00 dinara, i to za 1998. godinu iznos od 1.790,00 dinara, za 1999. godinu iznos od 918,00 dinara i za 2000. godinu iznos od 9.805,00 dinara, svaki pojedinačno sa zakonskom zateznom kamatom od 25. januara 2001. godine. U drugom stavu izreke navedene presude je odbijen zahtev tužioca da mu tuženi naknadi troškove postupka. Protiv presude je tužilac izjavio žalbu 8. jula 2013. godine, a tuženi je dao odgovor na žalbu 23. jula 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, najpre, rešenjem Gž1. 3/2014 od 15. januara 2014. godine, vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka jer je u uvodu presude izostavljeno da se donosi u ime naroda. Rešenjem Prvog osnovnog sud a u Beogradu P. 3018/10 od 3. februara 2014. godine je ispravljena prvostepena presuda u skladu sa rešenjem drugostepenog suda, pa kako na rešenje o ispravci nije bilo žalbi, spisi su ponovo dostavljeni 27. marta 2014. godine Apelacionom sudu u Beogradu, koji je presudom Gž1. 859/2014 od 14. maja 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, ispravljenu navedenim rešenjem. Navedena presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 6. juna 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa izmenama objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 111/09 i broj 36/11, a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici ima o je sadržinski sličn u odredb u sa naveden om odredb om ranije važećeg ZPP koj a se odnos i na efikasno postupanje parničnog suda.

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 14. marta 2001. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, te da je okončan 6. juna 2014. godine, nakon 13 godina i skoro tri meseca, uručivanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 859/2014 od 14. maja 2014. godine.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj e sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom u izvesnoj meri bio procesno složen, zbog dva tužioca koji su pokrenuli parnicu, te učećša i umešača, ali i činjenice da je drugi tužilac u ovoj parnici preminuo, a obaveštenje o ovome tužilac, niti zajednički punomoćnik tužilaca, nije sa sigurnošću mogao pružiti, pa je prvostepenom sudu bilo potrebno, pre prekida postupka u odnosu na drugotužioca, više od godinu dana da pribavi taj podatak. Međutim, ovo ipak ne može opravdati trinaestogodišnje trajanje radnog spora.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv interes da se spor hitno okonča, bez obzira na konačan ishod spora, smanjenje tužbenog zahteva, te manji novčani iznos, koji je zapravo, potraživao od tuženog na ime neisplaćene zarade. Međutim, i pored toga, podnosilac je svojim ponašanjem u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka, ne ponašajući se u skladu sa svojom procesnom ulogom. Naime, sa izjašnjenjem na nalaz veštaka je kasnio četiri meseca, da bi predao preciziran tužbeni zahtev prema tom nalazu neposredno na ročištu, što je uticalo da se ročište ne održi, te sledeće zakaže za mesec i po. Takođe, u toku postupka je izostao i proaktivan odnos tužioca, jer on nijednom nije urgirao za ubrzanje postupka traženjem da se ročišta redovno zakazuju, pa ni u periodu kada ročišta pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu nisu zakazivana više od dve godine jer je veštak nije preuzmao predmet.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni prvostepeni sudovi, i to Prvi opštinski sud u Beogradu zakazivanjem prvog ročišta sedam meseci po prijemu tužbe, te upravljanjem postupkom - najpre su spojene 1343 parnice protiv istog tuženog u nastojanju da brže i jednostavnije odluči o velikom broju tužbi sa sličnim činjeničnim i pravnim pitanjima, ali su kasnije u 2007. godini pak razdvojene parnice, kao i odugovlačenjem odluke u vezi sa novim finansijskim veštačenjem. Po uspostavljanju nove mreže sudova, i Prvi osnovni sud u Beogradu, nadležan u nastavku postupka, je doprineo da se postupak produži van okvira za rešavanje u razumnom roku, jer nije preduzimao propisane mere na koje je ovlašćen radi sprovođenja veštačenja, već je više od dve godine, i to u velikim vremenskim razmacima, pokušavo da pozove određenog veštaka da preuzme spise, sve dok veštačenje nije povereno novoj ličnosti veštaka. U prilog ovoj oceni upravo govori da je prvostepena presuda doneta nakon 12 godina i dva meseca, ali i da je ona vraćana prvostepenom sudu radi ispravke, što je produžilo postupak za još nekoliko meseci. Na strani drugostepenog suda, koji je i pored vraćanja spisa predmeta prvostepenom sudu, o žalbi rešio za manje od deset meseci nije bilo doprinosa prekoračenju granica za suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da radni spor, nastao povodom isplate razlike zarade, traje više od 13 godina. Ovo posebno jer, kako prema domaćem pravu, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i vrstu spora, ali i složenost postupka i izvesni doprinos podnosioca trajanju postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio bilo kakav dokaz da je pretrpeo pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je ustavna žalba i u tom delu odbačena, kao nedopuštena, kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti