Odbačena revizija u sporu o ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Vrhovni sud Srbije je odbacio reviziju tuženih kao nedozvoljenu. Spor o ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, pokrenut od strane naslednika, predstavlja imovinskopravni spor gde je vrednost predmeta spora od 10.000 dinara ispod zakonskog cenzusa za reviziju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Etel Milosavljević i Predraga Milosavljevića, oboje iz Kovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Etel Milosavljević i Predraga Milosavljevića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2270/08 od 3. februara 2009. godine.

2. Odbacuje se predlog za odlaganje izvršenja presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2283/01 od 26. septembra 2005. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Etel Milosavljević i Predrag Milosavljević, oboje iz Kovina, izjavili su, preko punomoćnika Mire Mosurović, advokata iz Beograda, 16. aprila 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2270/08 od 3. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem Vrhovni sud Srbije odbacio reviziju tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, jer je u tužbi kao vrednost predmeta spora bio naveden iznos od 10.000 dinara, što je ispod revizijskog cenzusa od preko 15.000 dinara. Dalje je navedeno da je prvobitno tuženi, pravni prethodnik podnosilaca, dok je bio živ, tokom celog postupka tražio da sud naloži prvobitnom tužiocu, dok je on bio živ, a potom i njegovim pravnim sledbenicima, da usklade opredeljenu vrednost spora sa vrednošću imovine obuhvaćene ugovorom o doživotnom izdržavanju, čija je vrednost bila znatno veća od označene vrednosti predmeta spora, ali da je sud odbijao to da uradi, napominjući da je poslednji put takav zahtev istaknut na ročištu održanom 26. septembra 2005. godine, kada je postupajući sudija odbio takav zahtev kao nepotreban, sa obrazloženjem da je revizija uvek dozvoljena u sporovima o izdržavanju. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud naloži odlaganje izvršenja presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2283/01, u predmetima I. 458/08 i I. 86/09, ne navodeći pred kojim sudom se ovi izvršni postupci sprovode.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2283/01, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Tužilac Periša Lazić, sin primaoca izdržavanja, podneo je 6. januara 1997. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Miodraga Milosavljevića, brata primaoca izdržavanja, radi utvrđivanja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključenog između tuženog, kao davaoca izdržavanja, i sestre tuženog, kao primaoca izdržavanja, koja je odmah nakon overe ugovora preminula. U tužbi je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 10.000 dinara.

Tuženi je 11. jula 1997. godine dostavio sudu odgovor na tužbu u kome je osporio navode tužbe i tužbeni zahtev, ne izjašnjavajući se o označenoj vrednosti predmeta spora.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 9/97 od 18. aprila 2000. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5061/01 od 28. juna 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 2283/01.

Podneskom od 2. oktobra 2001. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da je tužilac preminuo 20. decembra 2000. godine, a parnicu su preuzeli pravni sledbenici tužioca.

Nakon što je i tuženi preminuo 26. marta 2002. godine, pravni sledbenici tuženog, majka i sin, preuzeli su parnicu na ročištu održanom 19. juna 2002. godine.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2283/01 od 26. septembra 2005. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između pok. Mileve Svetisavljević, kao primaoca izdržavanja i pok. Miodraga Milosavljevića, kao davaoca izdržavanja, overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu 27. septembra 1996. godine pod brojem R. 651/96. Stavom drugim izreke ove presude obavezani su tuženi da solidarno isplate tužiocima na ime troškova postupka navedene novčane iznose.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 18483/06 od 19. oktobra 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2283/01 od 26. septembra 2005. godine.

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 2270/08 od 3. februara 2009. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženih. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je tužba podneta 6. januara 1997. godine radi utvrđivanja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, overenog pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu 27. septembra 1996. godine pod brojem R. 651/96; da je tužbu podneo pravni sledbenik primaoca izdržavanja; da je u tužbi označena vrednost predmeta spora od 10.000 dinara; da su tužioci pravni sledbenici prvobitno označenog tužioca, a tuženi pravni sledbenici prvobitno označenog tuženog; da kako je od početka predmetni spor vođen po tužbi pravnog sledbenika primaoca izdržavanja, a zatim je nastavljen između pravnih sledbenika primaoca izdržavanja i pravnih sledbenika davaoca izdržavanja, to predmetni spor ima karakter imovinsko-pravnog spora u kome se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, te je za ocenu dozvoljenosti revizije relevantna odredba člana 382. stav 3. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, odnosno Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SRJ“, broj 12/98), koji je stupio na snagu 14. marta 1998. godine, a koji se primenjuje na osnovu člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku, odnosno člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SRJ“, broj 3/02), koji je stupio na snagu 26. januara 2002. godine i člana 111. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SRJ“, broj 12/98). Dalje je navedeno da, prema odredbi člana 382. stav 3. navedenog Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 15.000 dinara, kao i da je u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora označena u tužbi 10.000 dinara, što je ispod revizijskog cenzusa od preko 15.000 dinara, te da stoga revizija nije dozvoljena.

U toku trajanja ovog parničnog postupka održano je 11 ročišta. Ni na jednom od održanih ročišta u zapisniku nije konstatovano da je tuženi, odnosno da su tuženi tražili da se promeni vrednost predmeta spora, pri čemu su svi zapisnici potpisani bez primedaba učesnika u postupku, a takav zahtev nije učinjen ni pisanim putem, podneskom, ili prilikom izjavljivanja pravnih lekova.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. ); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94 i 12/98 (u daljem tekstu: ZPP) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04).

Odredbom člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbom člana 40. stav 2. ZPP bilo je propisano da kada se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi.

Odredbama člana 382. ZPP bilo je propisano da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 15.000 novih dinara (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 15.000 novih dinara (stav 3.), kao i da je izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija uvek dozvoljena u sporovima o izdržavanju (stav 4. tačka 1)).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje na čiju povredu podnosioci ustavne žalbe, između ostalog, ukazuju, Ustavni sud je utvrdio da osporeno rešenje doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama merodavnog procesnog zakona. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, te suprotna tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe predstavlja izraz njihove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava. Ovo stoga što spor o ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji je pokrenut tužbom pravnog sledbenika pok. primaoca izdržavanja, a koji je kasnije vođen između pravnih sledbenika pok. primaoca izdržavanja i davaoca izdržavanja, predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom vrednošću predmeta spora, koja mora da prelazi granični iznos ranije propisan odredbom člana 382. stav 3. ZPP, a ne spor o pravu na izdržavanje u kome je, saglasno odredbi člana 382. stav 4. tačka 1) istog zakona, revizija uvek bila dozvoljena, nezavisno od vrednosti predmeta spora. Dakle, s obzirom na to da se tužbeni zahtev nije odnosio na novčani iznos, u konkretnom slučaju, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (član 40. stav 2. ZPP), a to je 10.000 dinara. Kako je navedeni iznos ispod cenzusa od 15.000 dinara propisanog odredbom člana 382. stav 3. ZPP, to ni izjavljivanje revizije nije bilo dozvoljeno.

Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da su oni, kao i njihov pravni prethodnik, u predmetnom parničnom postupku tražili od parničnog suda da se utvrdi veća vrednost predmeta spora, jer je uvidom u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu, utvrđeno da ni prvobitni tuženi, kao ni podnosioci ustavne žalbe, kao njegovi pravni sledbenici koji su parnicu preuzeli 19. juna 2002. godine, nisu tražili da sud utvrdi veću vrednost predmeta spora od označene.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosilacaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom parničnom postupku parničnim strankama bila obezbeđena dvostepenost u odlučivanju, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava. Pored toga, iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći i ako se podnosiocu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na svako, pa i vanredno pravno sredstvo, je da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom. Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da odbacivanjem revizije kao nedozvoljene, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je utvrdio da podnosiocu time nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo, jer Vrhovni sud Srbije nije imao procesnih uslova da meritorno odlučuje o podnetom vanrednom pravnom leku.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu posebno obrazložili u čemu se sastoji povreda ovog prava, a Ustavni sud ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao da izvede.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu protiv osporenog revizijskog rešenja odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je u tački 2. izreke, saglasno odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio predlog za odlaganje izvršenja presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2283/01, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje i da navedena prvostepena presuda, kao ni izvršni postupci koji se sprovode na osnovu te presude, nisu osporeni u ovom ustavnosudskom postupku.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević