Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 20 godina. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete od 200 evra, dok se ostali navodi žalbe odbacuju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-576/2011
26.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. S. iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. S. i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3854/08, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. S. iz B. podnela je 9. februara 2011. godine, preko punomoćnika V. B, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3048/10 od 16. novembra 2010. godine, zbog povrede prava pravično suđenje, prava na pravno sredstvo, prava na nepovredivost stana i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i čl. 40. i 58. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je okončan osporenom drugostepenom presudom. Podnositeljka se pozvala i na čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao 20 godina. Dalje je istakla da joj je osporenom presudom povređeno pravo na nezavisan i nepristrasan sud, što je obrazložila tvrdnjom da je Apelacioni sud u Beogradu činjenično stanje utvrđivao slobodnim sudijskim uverenjem, a ne dokaznim sredstvima i da nije obrazložio zbog čega nalaz sudskog veštaka eventualno nije urađen u skladu sa pravilima struke. U prilog iznetom, dodala je da priroda argumenata koje je dao drugostepeni sud nije takva da bi isključila postojanje legitimne sumnje u njegovu nezavisnost u odnosu na tuženu Republiku Srbiju i nepristrasnost u odnosu na tuženu Opštinu Stari grad, te da iz navedenih razloga ima mesta primeni stavova Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) iznetih u presudama Borgers od 30. oktobra 1991. godine i De Cubber od 26. oktobra 1984. godine. Takođe smatra da joj je zbog propusta drugostepenog suda da oceni pomenute dokaze i da se izjasni o ispunjenosti uslova za sticanje "imovinskog prava " na osnovu održaja, povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku. Podnositeljka je takođe istakla da joj je osporenom presudom povređeno i pravo na jednakost oružja zbog toga što je sud poklonio veru tvrdnjama jedne strane, iako nisu postojali dokazi koji bi te tvrdnje potkrepili, ali i zbog toga što sud nije naveo razloge zbog čega nije prihvatio dokaze koji ma su pomenute tvrdnje pobijane. Nadalje, smatra da joj je pravo na delotvorno pravno sredstvo povređeno izostavljanjem pouke o pravnom leku bez obzira na "načelnu nedozvoljenost" pravnog leka. U prilog tvrdnji o povredama prava iz člana 40. Ustava i člana 8. Evropske konvencije, podnositeljka je citirala stavove ESLjP koji su izneti u presudi Silver od 25. marta 1983. godine, zaključujući da su joj označena prava povređena onemogućavanjem da koristi svoju imovinu u punom obimu i funkcionalnom smislu. U kontekstu povrede prava na dom i prava na imovinu, takođe se pozvala na više presuda ESLjP, ističući da lišenje stanarskog prava na delu stana koji joj ex lege pripada ne može biti proporcionalno "faktičkoj potrebi države da održava vandemokratsko stanje nastalo nakon promene društvenopolitičkog sistema". Osim toga, smatra da joj je pravo na imovinu povređeno i odlukom o troškovima postupka, što obrazlaže tvrdnjom da je isključivo zbog propusta prvostepenog suda dolazilo do potrebe da suprotna strana ulaže žalbe, iz kog razloga troškovi izrade istih, po mišljenju podnositeljke, treba da padnu na teret budžeta, a ne da ih ona snosi. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu. Takođe je tražila naknadu materijalne i nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91139/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3854/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovna zajednica stanovanja i A. S. (podnositeljkin pravni prethodnik) su 25. decembra 1987. godine zaključili ugovor o korišćenju stana broj 16, površine 68 m2, koji se nalazi u stambenoj zgradi u Ulici L. broj 50 u B.

A. S. je, u svojstvu tužioca, dana 21. januara 1991. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Opštine Stari grad radi utvrđenja prava korišćenja ispražnjenog dela sustanarskog stana koji se nalazi na petom spratu stambene zgrade u Beogradu, u Ulici L. broj 50, koji je koristila pok. K. H. Postavljenim tužbenim zahtevom traženo je i da se tužena obaveže da sa tužiocem zaključi ugovor o zakupu ispražnjenog dela predmetnog stana.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 635/92 od 3. marta 1992. godine ukinuto je rešenje prvostepenog suda P. 1812/91 od 22. novembra 1991. godine o određivanju privremene mere na osnovu koje je tužiocu dato ovlašćenje da do pravnosnažnog okončanja parnice preuzme na čuvanje sporni deo stana.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1812/91 od 25. juna 1992. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8039/92 od 14. oktobra 1992. godine, sa nalogom da prvostepeni sud u ponovnom postupku na nesumnjiv način utvrdi da li se radi o sustanarskom stanu i sustanarskim odnosima.

U ponovnom postupku, do stupanja u parnicu J. S, prvostepeni sud je doneo još tri presude kojima je usvajao tužbeni zahtev tužioca A. S. Ove presude su ukidane od strane Okružnog suda u Beogradu, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i nepostupanja prvostepenog suda po nalozima višeg suda. U ovom delu postupka tužilac je podneskom od 21. novembra 2001. godine proširio tužbu na Republiku Srbiju koja je u zemljišnim knjigama upisana kao vlasnik stana koji je koristila pok. K. H. Takođe, dva ročišta nisu održana na predlog tužioca, a jedno zbog njegovog nedolaska kada je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke.

Podneskom od 5. juna 2008. godine J. S. je obavestila sud da je tužilac preminuo i da je ona rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu O. 1533/07 od 11. jula 2007. godine oglašena za njegovog naslednika. Zbog ove okolnosti postupak nije bio u prekidu, jer sud o pomenutoj činjenici prethodno nije bio obavešten. Nakon stupanja u parnicu J. S. kao tužilje, i dva zakazana ročišta, od kojih jedno nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju tužene Republike Srbije, prvostepeni sud je 15. septembra 2008. godine doneo petu po redu usvajajuću presudu P. 3854/08. Pozivajući se na odredbe čl. 32. i 34. Zakona o stambenim odnosima, koji je, kako je navedeno, bio na snazi u vreme smrti K. H. 6. avgusta 1985. godine, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev osnovan budući da je veštačenjem utvrđeno da tužiljin i sporni stan predstavljaju jedinstvenu građevinsku celinu, bez obzira što se u evidencijama tužene vode kao posebne stambene jedinice. U obrazloženju presude navedena je i sadržina iskaza A. S. iz kojeg proizlazi da se imenovani na osnovu rešenja o privremenoj meri proširio na sporni stan.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3048/10 od 16. novembra 2010. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da tužilja kao vanknjižni vlasnik dvosobnog stana broj 16, površine 68 m2, koji se nalazi na petom spratu stambene zgrade u Ulici S. broj 50 u B, ima pravo proširenja na sustanarski ispražnjeni deo stana sa oznakom broj 15 koji je do svoje smrti koristila K. H, kao i zahtev da se obaveže tužena Opština Stari grad da sa tužiljom zaključi ugovor o zakupu ispražnjenog dela stana na neodređeno vreme. Apelacioni sud u Beogradu je u obrazloženju svoje presude ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da je na osnovu ugovora o korišćenju stana od 1. maja 1978. godine nosilac stanarskog prava na stanu broj 15 u Ulici L. broj 50 bila K. H; da je K. H. preminula 6. avgusta 1985 godine; da iz zapisnika o izlaganju Republičkog geodetskog zavoda od 24. maja 2001. godine proizlazi da se na k.p. br. 2682, KO Stari grad, zk.ul. 241 KO Beograd 1, kao poseban deo može upisati predmetni stan broj 15, površine 32 m2 čiji je korisnik Opština Stari grad; da je u listu nepokretnosti broj 647, KO Stari grad kao vlasnik pomenutog stana upisana Republika Srbija, a kao korisnik Opština Stari grad; da je tužilja po osnovu nasleđa iza smrti pok. A. S. stekla pravo vanknjižnog vlasništva na dvosobnom stanu broj 16, površine 68 m2, koji se nalazi na petom spratu stambene zgrade u Ulici L. broj 50 u B; da je na osnovu nalaza veštaka građevinske struke, identifikacijom na licu mesta utvrđena lokacija i postojanje stana broj 15 koji je koristila pok. K. H, koji, prema mišljenju veštaka, sa tužiljinim stanom čini jedinstvenu građevinsku i stambenu celinu; da je sporni stan broj 15 očiglednom greškom u ranijoj dokumentaciji označavan brojem 14. Nadalje, ukazujući i na činjenice utvrđene u prvostepenom postupku iz iskaza tužiljinog pravnog prethodnika, pok. A. S. - da su njegov stan i sporni prostor predstavljali tavanski prostor koji je još pedesetih godina prošlog veka prepravkama pretvoren u stambeni, i to tako da je u toku korišćenja došlo do njegovog pregrađivanja na dve stambene jedinice od kojih je jednu koristila K. H, a drugu on, da nisu koristili zajedničke prostorije, već da je svako imao tačno određene prostorije date na korišćenje, kao i na sadržinu ugovora o korišćenju predmetnih stanova, Apelacioni sud je ocenio da je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak da su u pitanju sustanarski odnosi i da je činjenica da se radi o jedinstvenoj građevinskoj celini, utvrđena veštačenjem. Polazeći od toga da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je u toku korišćenja došlo do potpunog razdvajanja prostora koji je bio jedinstvena celina, da su tako faktički izdvojene stambene celine sa zasebnim ulazima tako i korišćene, te da nijedna prostorija nije zajednički korišćena, drugostepeni sud je ocenio da u takvoj situaciji nalaz veštaka na kome je zasnovana prvostepena presuda ne može biti osnov za zaključak da je tužbeni zahtev osnovan. Ovakva ocena, prema obrazloženju drugostepenog suda, proizlazi iz karaktera sustanarskih odnosa koji postoje samo kada više lica u svojstvu nosioca stanarskog prava koristi delove jednog stana koji ne predstavljaju posebne građevinske celine i koji se ne koriste kao posebni stanovi (član 95. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 9/85)). Ova presuda je uručena tužiljinom punomoćniku 11. januara 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, jemči se: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na pravno sredstvo (član 36. stav 2.); nepovredivost stana (član 40.); pravo na imovinu (član 58.).

Odredbama člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) propisano je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.) i da se javne vlasti neće mešati u vršenj e ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda i kriminala (stav 2.).

Kako sadržina načela i prava garantovanih čl. 6. i 13. Evropske konvencije i članom 1 . Protokola 1 uz Evropsku konvenciju zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, to se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava .

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 21. januara 1991. godine i da je pravnosnažno okončan nakon skoro dvadeset godina, donošenjem osporene drugostepene presude 16. novembra 2010. godine. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu činjenicu da je prvostepeni sud pet puta donosio usvajajuće presude koje su u žalbenom postupku četiri puta ukidane zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i nepostupanja prvostepenog suda po nalozima višeg suda, dok je poslednja po redu prvostepena presuda preinačena odlukom višeg suda, iz čega sledi zaključak da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Na ovakvu ocenu ne utiče činjenica da tri ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu staviti na teret podnositeljkinom pravnom prethodniku, budući da se radi o neznatnom doprinosu u odnosu na sveukupno trajanje osporenog postupka. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets v. Ukraine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, pri čemu je posebno imao u vidu činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe svojstvo stranke u osporenom postupku stekla u junu 2008. godine. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na nezavisan i nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da pravo na nezavisan sud prvenstveno podrazumeva institucionalne garancije koje sudsku vlast štite od mešanja drugih grana vlasti, dok pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili napred utvrđenog stava prema strankama u postupku. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da tvrdnje o povredi navedenih prava nisu potkrepljene bilo kakvim dokazom na osnovu koga bi se moglo zaključiti da su pravo na nezavisan i nepristrasan sud na bilo koji način dovedeni u pitanje i da je sudsko veće koje je odlučivalo u žalbenom postupku bilo pristrasno u odnosu na tuženu Opštinu Stari grad, odnosno da sud nije bio nezavisan u odnosu na tuženu Republiku Srbiju. Po oceni Ustavnog suda, i podnositeljkini uopšteni navodi o prirodi argumenata koje je dao drugostepeni sud i njeno mišljenje o načinu na koji je utvrđeno činjenično stanje (pri čemu Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud ponovio činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom), ne predstavljaju dovoljan osnov da bi se oborila pretpostavka o subjektivnoj nepristrasnosti sudija. U vezi sa iznetom ocenom, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj, da bi se dovela u sumnju subjektivna nepristrasnost sudije zahteva se dokaz konkretne pristrasnosti (videti presudu Hauschildt protiv Danske, od 24. maja 1989. godine), koji u ovom slučaju nije pružen. Nadalje, Ustavni sud ukazuje i na praksu ESLjP u pogledu postojanja objektivnih činjenica u vezi pristrasnosti, koji je iznet u presudi Fey protiv Austrije, od 24. februara 1993. godine, prema kojem" ...kod odlučivanja da li u nekom konkretnom predmetu postoji opravdan razlog za strah da određeni sudija nije nepristrasan, stav okrivljenog je važan ali ne i odlučujući. Ono što je odlučujuće jeste, da li se takav strah može smatrati objektivno opravdanim“. Stoga je ukazivanje podnositeljke da povreda prava na nepristrasan sud postoji i u slučaju kada je "kroz prizmu žrtve sud bio pristrasan", bez pruženih dokaza o objektivnoj opravdanosti takvih sumnji, neutemeljeno. Pozivanje podnositeljke na presudu ESLjP de Cubber protiv Belgije , od 26. oktobra 1984. godine nije adekvatno u konkretnom slučaju, jer podnositeljka, za razliku od pitanja koje se postavilo u tom predmetu, nije istakla da je neko od članova sudskog veća drugostepenog suda prethodno postupao u prvostepenom postupku. Takođe je neadekvatno i pozivanje na presudu Borgers protiv Belgije, od 30. oktobra 1991. godine u kojoj je u kontekstu povrede prava na jednakost oružja, a ne povrede prava na nepristrasan sud istaknuto "da se poseban značaj mora dati utisku pravičnosti u sprovođenju pravde".

U pogledu navoda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, koje podnositeljka zasniva na tvrdnji o propustu drugostepenog suda da oceni nalaz veštaka i iskaze svedoka, Ustavni sud ukazuje da drugostepeni sud nije otvarao glavnu raspravu i izvodio dokaze, već je za podlogu svoje odluke uzeo činjenice utvrđene u prvostepenom postupku. Budući da su pomenuti dokazi izvedeni pred prvostepenim sudom, Apelacioni sud nije ni mogao da ih ceni i vrednuje, jer ocenu dokaza daje sud pred kojim su oni izvedeni. Dalje, polazeći od načela dispozicije kao centralnog načela parničnog postupka, Ustavni sud ukazuje da je na tužiocu koji pokreće parnični postupak radi zaštite svog subjektivnog prava, da odredi o čemu i kako treba da bude presuđeno, te da s tim ciljem i ističe tužbeni zahtev, kojim je, saglasno članu 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sud vezan. Imajući u vidu da je postavljenim tužbenim zahtevom traženo utvrđenje prava proširenja na sporni stan i zaključenje ugovora o zakupu, podnositeljkini navodi o propustu suda da oceni ispunjenost uslova za sticanje prava svojine održajem su neprihvatljivi u kontekstu navoda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, jer takav zahtev nije bio ni postavljen.

Razmatrajući navode podnositeljke o povredi prava na jednakost oružja, Ustavni sud podseća na stav ESLjP izrečen u kontekstu građanskog postupka prema kojem ovo pravo podrazumeva da obema stranama mora biti data razumna mogućnost da izlože svoj predmet, uključujući i iznošenje dokazne građe, pod uslovima koji ih ne stavljaju u podređen položaj u odnosu na suprotnu stranu (videti presudu ESLjP u predmetu Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, od 27. oktobra 1993. godine). Kako podnositeljka povredu navedenog prava zasniva na tvrdnji o navodnom neprihvatanju dokaza koji su joj išli u prilog i nedavanju razloga za njihovo neprihvatanje od strane drugostepenog suda, Ustavni sud je, imajući u vidu prethodno izneto stanovište o tome pred kojim sudom je vršena ocena dokaza, ocenio da se podnositeljka, u suštini nezadovoljna ishodom predmetnog postupka, samo paušalno poziva na povredu označenog ustavnog prava.

Prethodni zaključak Ustavnog suda odnosi se i na navode kojima se ističe povreda prava na pravno sredstvo, s obzirom na razloge istaknute u prilog tvrdnji o povredi ovog prava. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se navedenim pravom, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju, ali ne i pravo na vanredno pravno sredstvo ukoliko isto nije zakonom predviđeno, pa u konkretnom slučaju nenavođenje da protiv osporene presude nije dozvoljeno izjavljivanje vanrednog pravnog leka ni na koji način nije moglo da dovede do povrede ovog prava.

Nadalje, navodi podnositeljke "da onemogućavanjem države da pojedinac koristi svoju imovinu u punom obimu i funkcionalnom smislu", kao i tvrdnja o navodnoj nemogućnosti korišćenja određene prostorije u spornom stanu, po nalaženju Ustavnog suda, ne mogu se dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 40. Ustava kojim se jemči nepovredivost stana i prava na poštovanje privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije.

U pogledu navoda o povredi prava na dom, Ustavni sud konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da se podnositeljkin pravni prethodnik na osnovu rešenja o privremenoj meri od 22. novembra 1991. godine, koje je ukinuto odlukom višeg suda od 3. marta 1992. godine, iz stana broj 16, koji je koristio na osnovu ugovora zaključenog 1987. godine, proširio na sporni stan koji je do svoje smrti 1985. godine koristila pok. K. H. U datim okolnostima, sporni stan, po oceni Ustavnog suda, ne može se smatrati podnositeljkinim domom u smislu člana 8. Evropske konvencije. Ovo stoga što pravo na dom podrazumeva pravo na poštovanje postojećeg doma nekog lica, kao mesta gde je zasnovan privatni i porodični život (što je u konkretnom slučaju stan u pogledu kojeg je podnositeljkin prethodnik 1987. godine zaključio ugovor o korišćenju), ali ne i prostor u odnosu na koji lice ima nameru da mu bude dom.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da član 58. stav 1. Ustava garantuje mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine (videti presudu ESLjP Marckx protiv Belgije, od 13. juna 1979. godine). Primenjujući navedeno na konretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen povodom podnositeljkinog zahteva za utvrđenje prava proširenja i zaključenja ugovora o zakupu spornog stana, iz kog razloga se ne može govoriti o podnositeljkinoj postojećoj imovini u smislu navedene odredbe Ustava. Ostali navodi na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi navedenog prava - kojima se ukazuje na odgovornost sudova za nastale parnične troškove, ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i čl. 40. i 58. Ustava, kao ni prava iz člana 8. Evropske konvencije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3048/10 od 16. novembra 2010. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od toga da podnositeljka nije dostavila dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti