Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog različitog postupanja Apelacionog suda u Beogradu. Sud je u istovetnim pravnim situacijama, u vezi sa zastarelošću potraživanja naknade štete, zauzimao suprotne stavove.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda, dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R . iz sela Ratkovo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8610/13 od 23. maja 2014. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R . iz sela Ratkovo izjavio je Ustavnom sudu, 7. jula 2014. godine, preko punomoćnika R . N. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8610/13 od 23. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13491/13 od 9. oktobra 2013. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je nepravilno pravno stanovište Apelacionog suda da je predmetni tužbeni zahtev zastareo. Prema mišljenju podnosioca, početak roka zastarelosti teče od dana kada je bolest dobila svoj konačan oblik, kako je to i utvrdio prvostepeni sud. Podnosilac smatra da je primena materijalnog prava, u konkretnom slučaju, bila proizvoljna, što ukazuje na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju suda, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac je istakao i da je isti drugostepeni sud u identičnim slučajevima donosio drugačije odluke, te je u prilog svojim tvrdnjama dostavio presude Okružnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i dosudi mu naknadu po osnovu advokatskih troškova za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 13491/13 od 9. oktobra 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i naloženo je tuženoj Republici Srbiji - Ministarstvu odbrane da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 400.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a stavom drugim izreke naloženo je tuženoj da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 8610/13 od 23. maja 2014. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda P. 13491/13 od 9. oktobra 2013. godine u stavu prvom njene izreke, tako što je u celini odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Preinačeno je i rešenje o troškovima postupka, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, navedeno je: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u periodu od 24. marta 1999. godine, do 25. juna 1999. godine boravio u ratu; da se 11. aprila 1999. godine prilikom povlačenja vojske sa karaule „K.“ koju su zauzele neprijateljske formacije, našao među neprijateljskim vojnicima, pa je morao da beži i da skoči sa stene, te je prilikom doskoka povredio noge; da je neuropsihijatrijskim veštačenjem utvrđeno da je tužilac kritičnom prilikom pretrpeo primarni strah jakog intenziteta u trajanju od jednog sata, koji je potom prešao u strah jakog intenziteta u trajanju od jednog dana, a potom u strah srednjeg intenziteta u trajanju od mesec dana; da je pretrpljeni strah ostavio trajne posledice na psihičku ravnotežu tužioca, jer je tužilac oboleo od anksiozno-depresivnog sindroma kao posledice akutne stresne situacije kojoj je bio izložen, u sklopu posttraumatskog stresnog poremećaja; da je tužioca pregledao neuropsihijatar vojne bolnice u Nišu, te da je upućen na kućno lečenje, a po odsluženju vojnog roka lečen je u privatnoj ordinaciji u Čačku; da je lečenje nastavio u Medicinskom centru Čačak, gde mu je 23. marta 2007. godine potvrđena dijagnoza F43 tačka 1; da je prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka datog u prvostepenom postupku bolest kod tužioca 23. marta 2007. godine dobila konačan oblik, da je lečenje tužioca u toku, da nije završeno i da će se najverovatnije lečiti do kraja života. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud prigovor zastarelosti potraživanja odbio kao neosnovan, sa obrazloženjem da je tužilac za štetne posledice saznao 23. marta 2007. godine, kada je bolest dobila konačan oblik; da se ovakav zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilan; da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4037/11 od 17. januara 2013. godine naloženo prvostepenom sudu da u ponovnom postupku utvrdi kada je bolest, koja je dovela do umanjenja životne aktivnosti kod tužioca iz akutne faze prešla u hroničnu i time poprimila oblik konačnog stanja; da kako prvostepeni sud nije postupio po nalogu, drugostepeni sud je na glavnoj javnoj raspravi saslušao sudskog veštaka koji je u svemu ostao pri ranije datom nalazu i mišljenju, s tim što je objasnio da psihičko oboljenje od koga boluje tužilac u akutnoj fazi traje šest meseci, a da posle toga, prelazi u hronično stanje; da se od postavljanja dijagnoze, pa do danas, tužilac kontinuirano leči od iste bolesti; da je zahtev za obeštećenje van spora tužilac podneo nadležnom organu tužene 4. maja 2007. godine, a tužbu 26. novembra 2007. godine; da kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, koje se razlikuje od činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostepeni sud, po oceni drugostepenog suda osnovan je prigovor zastarelosti potraživanja; da se rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima računa od trenutka saznanja za štetu i lice koje je štetu učinilo; da se pod saznanjem za štetu podrazumeva ne samo saznanje za štetu i učinioca, već i saznanje o svim posledicama u kojima se šteta manifestuje; da stoga zastarelost zahteva za naknadu štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti počinje da teče od momenta kada je bolest poprimila oblik konačnog stanja, a ako se radi o hroničnoj bolesti, kada je iz akutne faze prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja; da je tužilac oboleo od hroničnog oboljenja koje zahteva lečenje medikamentima do kraja tužiočevog života, pa je po oceni drugostepenog suda tužilac saznao za štetne posledice kada je bolest iz akutne faze prešla u hroničnu, kada je tužilac saznao za sve posledice u kojima se manifestuje umanjenje njegove životne aktivnosti kao što su nesanica, razdražljivost, agresivnost i pad voljno nagonskih dinamizama; da je bolest u hroničnu fazu prešla šest meseci posle štetnog događaja od 11. aprila 1999. godine, pa je s obzirom na datum podnošenja zahteva za obeštećenje van spora 4. maja 2007. godine, potraživanje ovog vida naknade nematerijalne štete tužioca zastarelo u smislu člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da drugostepeni sud nije mogao prihvatiti navode veštaka da je tužilac saznao da je bolest od koje boluje hroničnog toka tek dana 23. marta 2007. godine, jer ova činjenica ne proizlazi iz dokaza izvedenih u postupku; da naprotiv, iz nalaza i mišljenja veštaka proizlazi da se tužilac kontinuirano leči od dana nastanka štetnog događaja, pa je i pre poslednjeg izveštaja o zdravstvenom stanju tužioca od 23. marta 2007. godine, tužilac mogao saznati od koje bolesti boluje i da je bolest hroničnog toka.

Presudama Okružnog suda u Beogradu Gž. 2130/09 od 4. novembra 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4382/11 od 24. avgusta 2011. godine, koje su dostavljene kao dokaz različitog postupanja drugostepenog suda u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, pravnosnažno je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, isplati određene novčane iznose. Iz obrazloženja navedenih presuda proizlazi da je kod tužilaca koji su obavljali vojnu dužnost tokom rata 1999. godine na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja, da su kod tužilaca manifestovane psihičke smetnje, a da su njihova (psihička) oboljenja dobila konačan oblik kada je dijagnostifikovana trajna promena ličnosti (u 2008. godini), te da od tog momenta teče rok zastarelosti. Stoga je ocenjeno da nije nastupila zastarelost predmetnih potraživanja naknada štete, odnosno da nije istekao ni subjektivni, niti objektivni rok zastarelosti iz člana 376. st. 1 i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a koje podnosilac zasniva na tome da su drugostepeni sudovi u istovetnim slučajevima donosili različite odluke, Ustavni sud podseća da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8610/13 od 23. maja 2014. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija na ime naknade nematerijalne štete isplati određeni novčani iznos, sa obrazloženjem da je, u konkretnom slučaju, predmetno potraživanje naknade štete zastarelo zbog proteka roka iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud u osporenoj presudi nije posebno razmatrao činjenicu kada je bolest dobila konačan oblik - kada je dijagnostifikovana, niti je smatrao da je ta činjenica pravno relevantna za određivanje početka roka zastarelosti, već kako se radi o hroničnoj (psihičkoj) bolesti, bitan je trenutak kada je ta bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja. S druge strane, Okružni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu su u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u presudama Gž. 2130/09 od 4. novembra 2009. godine i Gž. 4382/11 od 24. avgusta 2011. godine, pravnosnažno usvojili tužbene zahteve tužilaca i obavezali tuženu Republiku Srbiju da im naknadi nematerijalnu štetu, nalazeći da nije nastupila zastarelost predmetnog potraživanja. Naime, sudovi su u navedenim presudama istakli stav da je za utvrđenje početka roka zastarelosti, u skladu sa odredbama člana 376. ZOO, upravo od značaja činjenica kada je bolest dobila konačan oblik, tj. kada je dijagnostifikovana trajna promena ličnosti kod tužilaca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Okružni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance, u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama zauzeli suprotne stavove po pitanju određivanja početka roka zastarelosti naknade štete, što je u krajnjem ishodu imalo za posledicu donošenje različitih sudskih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva. Takvim postupanjem je podnosilac ustavne žalbe, kome je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, doveden u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u drugim parničnim postupcima okončanim pred istim sudom, odnosno ranije Okružnim sudom u Beogradu, čiji su istovrsni tužbeni zahtevi pravnosnažno usvojeni. Ustavni sud je ocenio da je različitim postupanjem drugostepenih sudova, povodom bitno slične činjenične situacije i gotovo identičnog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, st. 36. do 39, kao i Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine).

Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući ostale navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac takve svoje tvrdnje o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na tome da je Apelacioni sud u Beogradu proizvoljno primenio materijalno pravo u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu sadržinu prava na pravično suđenje i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi tog prava zasnivaju, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, koji izražavaju njegovo nezadovoljstvo donetom sudskom odlukom i pravnosnažnim ishodom spora, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta. Naime, podnosilac je osporio pravni stav drugostepenog suda o neosnovanosti predmetnog tužbenog zahteva, iznoseći svoje tumačenje odgovarajućih odredaba ZOO koje regulišu zastarelost potraživanja naknade štete. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje prihvatljiv stav drugostepenog suda da se, u konkretnom slučaju, rok zastarelosti naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti računa od trenutka kada je podnosiočeva bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu (šest meseci nakon 11. aprila 1999. godine) i tako poprimila oblik konačnog stanja. Imajući u vidu navedeno, te trenutak kada je podnosilac podneo zahtev za obeštećenje van spora (4. maj 2007. godine), stav Apelacionog suda u Beogradu da je podnosiočevo potraživanje naknade štete zastarelo na osnovu odredaba člana 376. st. 1. i 2. ZOO, iskazuje se kao ustavnopravno prihvatljiv. Ustavni sud je ovakav stav izrazio u više svojih odluka (videti npr. Rešenje Už-3373/2013 od 9. decembra 2014. godine).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Što se tiče zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Polazeći od navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.