Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud je poništio rešenje kojim je odbijen prigovor na obustavu izvršenja, jer sud nije obrazložio zašto nije primenio relevantnu zakonsku odredbu na koju je podnosilac ukazivao.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . G . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a Z. G . i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Nišu IPV(Ivk). 910/18 od 12. aprila 2019. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se rešenj e Osnovnog suda u Nišu IPV(Ivk). 910/18 od 12. aprila 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv zaključka Javnog izvršitelja M. T . je zaključkom I.I. A 2355/16 od 6. jula 2018. godine .

3. Odbija se se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. G . iz Niša je podneo Ustavnom sudu, 3. juna 2019. godine, preko punomoćnika B . B. J , advokata iz Niša , ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu IPV(Ivk). 910/18 od 12. aprila 2019. godine , zbog povrede načela iz člana 22. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava pravnosnažno rešenje suda o obustavi izvršnog postupka, sa obrazloženjem da se podnosilac kao izvršni poverilac nije pojavio na adresi izvršnog dužnika radi preuzimanja pokretnih stvari , niti je obezbedio radnu snagu i prevoz pokretnih stvari, već je umesto toga tražio odlaganje preuzimanja pok retnih stvari do pravnosnažnog o končanja parničnog postupka radi utvrđenja nedopuštenosti izvršenja na predmetnim pokretnim stvarima po tužbi trećeg lica, kao i to da je podnosilac tražio nastavak izvršenja na nepokretnosti izvršnog dužnika koja se u katastru nepokretnosti ne vodi na ime izvršnog dužnika.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac uz predlog za nastavak izvršnog postupka na nepokretnosti priložio dokaz da izvršni dužnik poseduje nepokretnost i to rešenje Opštinskog suda u Nišu O. 851/03 od 5. juna 2003. godine; da je, dakle, podnosilac priložio ispravu podobnu za upis prava svojine na ime izvršnog dužnika, a u smislu odredbe člana 105. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, kojom je propisano da ako je pravo na nepokretnosti upisano u javnoj knjizi na drugo lice, a ne na izvršnog dužnika, izvršni poverilac je dužan da podnese ispravu koja je podobna za upis prava svojine izvršnog dužnika; da u konkretnom slučaju uopšte nisu postojali uslovi za obustavu izvršnog postupka iz odredbe člana 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela i poništi osporeno rešenje Osnovnog suda u Nišu IPV(Ivk) . 910/18 od 12. aprila 2019. godine. Tražio je naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i naknadu troškova na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac Z. G s, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Nišu protiv izvršnog dužnika C. G, na osnovu izvršne isprave – sudskog poravnanja, radi namirenja novčanog potraživanja, i to na pokretnim stvarima izvršnog dužnika. Osnovni sud u Nišu je rešenjem I. 5608/11 od 22. jula 2011. godine odredio predloženo izvršenje. Izvršni postupak je, na predlog podnosioca ustavne žalbe, na stavljen pred javnim izvršiteljem M. T . u predmetu I.I. A 2355/16.

Javni izvršitelj je doneo zaključke o dodeljivanju i predaji pokretnih stvari podnosiocu ustavne žalbe . Za dan 7. jun 2018. godine javni izvršitelj je zakazao dalje sprovođenje izvršenja i obavestio je podnosioca ustavne žalbe da je radi preuzimanja pokretnih stvari potrebno da obezbedi prevoz i radnu snagu. Podnosilac ustavne žalbe se nije pojavio dana 7. juna 2018. godine na adresi prebivališta izvršnog dužnika, niti je obezbedio radnu snagu i prevoz pokretnih stvari. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 12. juna 2018. godine tražio od javnog izvršitelja da se odloži preuzimanje pokretnih stvari do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka radi utvrđenja nedopuštenosti izvršenja na predmetnim pokretnim stvarima po tužbi trećeg lica.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 2. jula 2018. godine tražio od javnog izvršitelja da se izvršni postušpak nastavi na nepokretnosti i to 1/3 montažnog objekta kojeg je izvršni dužnik stekao na osnovu nasleđivanja – pravnosnažnog rešenja Opštinskog suda u Nišu O. 851/03 od 5. juna 2003. godine i uz podnesak je priložio navedeno rešenje.

Javni izvršitelj M. T . je zaključkom I.I. A 2355/16 od 6. jula 2018. godine obustavio postupak sprovođenja izvršenja. U obrazloženja zaključka je, između ostalog, navedeno: da je RGZ – Služba za katastar nepokretnosti Niš obavestila javnog izvršitelja da se predmetna nepokretnost ne vodi na ime izvršnog dužnika: da s obzirom na to da izvršni dužnik ne poseduje nepokretnost na kojoj bi se sproveo izvršni postupak, da je u smislu člana 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine izvršni postupak hitan, te da odlaganje nije dozvoljeno, to je obustavljen izvršni postupak u smislu odredbe člana 76. navedenog zakona.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog zaključka izjavio prigovor u kojem je izričito naveo da su neosnovani navodi javnog izvršitelja da izvršni dužnik ne poseduje nepokretnost na kojoj bi se moglo sprovesti izvršenje, da je on dostavio ispravu podobnu za upis prava svojine na ime izvršnog dužnika i to rešenje Opštinskog suda u Nišu O. 851/03 od 5. juna 2003. godine, a u smislu odredbe člana 105. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, kojom je propisano da ako je pravo na nepokretnosti upisano u javnoj knjizi na drugo lice, a ne na izvršnog dužnika, izvršni poverilac je dužan da podnese ispravu koja je podobna za upis prava svojine izvršnog dužnika.

Osnovni sud u Nišu je osporenim rešenjem IPV(Ivk). 910/18 od 12. aprila 2019. godine odbio kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je, u smislu odredbe člana 105. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine , izvršni poverilac dužan da uz predlog za izvršenje i predlog za sprovođenje izvršenja na nepokretnosti dostavi izvod iz javne knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika; da je na zakonit i pravilan način obu stavljen izvršni postupak, jer se podnosilac ustavne žalbe nije pojavio na adresi prebivališta izvršnog dužnika, niti je obezbedio radnu snagu i prevoz pokretnih stvari, već je umesto toga tražio odlaganje preuzimanje pokretnih stvari, kao i to da se sprovode izvršenje na nepokretnosti koja se ne vodi na ime izvršnog dužnika.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo je propisano da sud obustavlja izvršenje -1) ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage, 2) usled smrti stranke koja nema naslednika, 3) usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika, 4) ako je potraživanje prestalo, 5) usled propasti predmeta izvršenja, 6) ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja, 7) iz drugih razloga predviđenih zakonom.

Odredbama člana 105. istog zakona bilo je propisano: da je uz predlog za izvršenje i predlog za sprovođenje izvršenja na nepokretnosti potrebno da izvršni poverilac podnese izvod iz javne knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika (stav 1.); da ako je pravo na nepokretnosti iz stava 1. ovog člana upisano u javnoj knjizi na drugo lice, a ne na izvršnog dužnika, izvršni poverilac je dužan da podnese ispravu koja je podobna za upis prava svojine izvršnog dužnika (stav 2.); da isprave iz st. 1. i 2. ovog člana na zahtev poverioca može da pribavi i izvršitelj (stav 3.); da u slučaju iz stava 2. ovog člana upis će izvršiti po službenoj dužnosti sud kome je podnesen predlog, odnosno po zahtevu suda ili zahtevu izvršitelja, sud ili drugi organ koji vodi javnu knjigu za tu nepokretnost (stav 4.).

Odredbama člana 145. istog zakona bilo je proisano: da ako na području na kome su ustanovljene javne knjige, nepokretnost nije upisana, izvršni poverilac uz predlog za izvršenje mora podneti isprave na osnovu kojih se može izvršiti upis, odnosno preneti tu obavezu na izvršitelja (stav 1.); da sud, odnosno izvršitelj će bez odlaganja isprave iz stava 1. ovog člana dostaviti sudu, organu ili organizaciji koja vodi registar, radi upisa i zastati sa postupkom dok postupak upisa ne bude okončan (stav 2.); da ako izvršni poverilac u predlogu za izvršenje kao predmet izvršenja predloži zgradu ili deo zgrade koji nisu upisani u javnu knjigu i na koji se upis ne može izvršiti, uz izjavu da se upis ne može izvršiti u smislu st. 1. i 2. ovog člana, nadležni sud će, na predlog izvršnog poverioca, rešenjem dozvoliti izvršenje na nepokretnosti u vanknjižnoj svojini izvršnog dužnika, ako izvršni poverilac dostavi ili označi, kao dokaz o vanknjižnoj svojini, građevinsku dozvolu koja glasi na ime izvršnog dužnika ili ako ne postoji građevinska dozvola ili ona ne glasi na ime izvršnog dužnika, isprave kojim se dokazuje vanknjižna svojina izvršnog dužnika (stav 3.); da na predlog izvršnog poverioca sud, odnosno izvršitelj će naložiti izvršnom dužniku ili trećem licu da dostave isprave iz stava 3. ovog člana, pod pretnjom novčane kazne iz člana 51. ovog zakona (stav 4.); da na predlog izvršnog poverioca sud, odnosno izvršitelj će naložiti nadležnom organu da dostavi isprave iz stava 3. ovog člana (stav 5.); da kada sud dozvoli izvršenje na nepokretnosti koja se ne može upisati u javnu knjigu u skladu sa stavom 3. ovog člana, u uslovima za javnu prodaju biće posebno naznačeno da se radi o vanknjižnoj svojini, a umesto zabeležbe biće izvršen popis na način predviđen članom 144. st. 4. i 5. ovog zakona (stav 6.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u konkretnom slučaju izvršni postupak pravnosnažno obustavljen jer se podnosilac ustavne žalbe nije pojavio na adresi prebivališta izvršnog dužnika, niti je obezbedio radnu snagu i prevoz pokretnih stvari, već je umesto toga tražio odlaganje preuzimanje pokretnih stvari, kao i to da se sprovode izvršenje na nepokretnosti koja se ne vodi na ime izvršnog dužnika. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da je obustava izvršenja način okončanja izvršnog postupka i kako sud obustavlja izvršenje samo iz razloga propisanih zakonom, to su odredbama člana 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao i drugim odredbama istog zakona, propisani razlozi za obustavu izvršenja, međutim, nijednom od tih odredaba nije predviđeno da su razlozi navedeni u osporeni aktu zakonski razlozi za obustavu izvršenja.

Kada je reč o obustavi izvršnog postupka iz razloga što je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac tražio izvršenje na nepokretnosti koja ne glasi na ime izvršnog dužnika, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sve iznesene činjenične i pravne tvrdnje stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju u svakom slučaju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine). Takođe, u praksi Evropskog suda za ljudska prava, u daljem tekstu ESLjP, zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Ustavni sud ukazuje da se izvršni sud, kao sud pravnog leka, povodom razloga da je podnosilac ustavne žalbe tražio izvršenje na nepokretnosti koja ne glasi na ime izvršnog dužnika, izričito pozvao na odredbu člana 105. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine kojom je bilo propisano da je uz predlog za izvršenje i predlog za sprovođenje izvršenja na nepokretnosti potrebno da izvršni poverilac podnese izvod iz javne knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je u prigovoru protiv zaključka o obustavi izvršnog postupka izričito naveo da je dostavio ispravu podobnu za upis prava svojine na ime izvršnog dužnika na predmetnoj nepokretnosti i to rešenje Opštinskog suda u Nišu O. 851/03 od 5. juna 2003. godine, a u smislu odredbe člana 105. stav 2. navedenog zakona, kojom je propisano da ako je pravo na nepokretnosti upisano u javnoj knjizi na drugo lice, a ne na izvršnog dužnika, izvršni poverilac je dužan da podnese ispravu koja je podobna za upis prava svojine izvršnog dužnika, a koju zakonsku odredbu izvršni sud nije citirao niti primenio u konkretnom izvršnom predmetu, odnosno nije se izjasnio o predmetnom navodu podnosioca. Ustavni sud, takođe, ukazuje i na odredbe člana 145. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, kojima je uređeno pitanje izvršenja na nepokretnosti koja nije upisana u javnu knjigu, a koje su od značaja u konkretnom slučaju.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporeno drugostepeno rešenje nije obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te da je tim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje.

6. Polazeći od izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je us tavnu žalbu usvoj io, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu IPV(Ivk). 910/18 od 12. aprila 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povre de navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određenjem da nadležni sud donese novu odluku o prigovor u podnosioca ustavne žalbe protiv zaključka Javnog izvršitelja M. T . I.I. A 2355/16 od 6. jula 2018. godine , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede , to nije posebno razmatrao istaknute povred e načela i prava iz čl ana 22. i člana 36 . stav 1. Ustava.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i poništaj osporenog rešenja, adekvatna satisfakcija, te je odbio zahtev podnosioca na naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

9. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je ovakav zahtev preuranjen, jer će o prigovoru podnosioca biti ponovo odlučivano, te je odbacio zahtev podnosioca za naknadu ove štete, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti