Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora okrivljenoj

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnositeljke J.B. protiv rešenja o produženju pritvora, smatrajući da su sudovi dali relevantne razloge o postojanju opasnosti od ponavljanja dela. Žalba u ime maloletne ćerke je odbačena zbog nedostatka aktivne legitimacije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. B. i maloletne S. B, čiji je zakonski zastupnik majka J. B, obe iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. B. izjavljena protiv rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 405/20 – Kv. 438/20 od 30. aprila 2020. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Kž2. 625/20 od 21. maja 2020. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava Republike Srbije, dok se u odnosu na maloletnu S. B. ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B. i maloletna S. B, čiji je zakonski zastupnik majka J. B, obe iz Beograda, podnele su Ustavnom sudu, 18. juna 2020. godine, preko punomoćnika M. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 405/20 – Kv. 438/20 od 30. aprila 2020. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Kž2. 625/20 od 21. maja 2020. godine, zbog povrede prava iz čl. 30. i 31. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud u osporenom rešenju kao jedini zakonski osnov za određivanje pritvora naveo odredbu člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku i da je ocenio da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljena, ovde podnositeljka J. B, u kratkom vremenskom periodu ponovo izvršiti krivično delo krađe; da se u postupku odlučivanja o pritvoru branilac podnositeljke izričito pozivao na odredbu člana 189. stav 1. ZKP po kojoj je, prilikom odlučivanja o merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, sud dužan da vodi računa da se ne primenjuje teža mera, ako se ista svrha može postići blažom merom; da bi se svrha zbog koje je određen pritvor u ovom slučaju ostvarila i blažom merom – zabranom napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora; da je u žalbi protiv prvostepenog rešenja branilac ukazao na konkretne činjenice i okolnosti zbog kojih pritvor teško pogađa podnositeljku i njenu maloletnu ćerku koja je stara 16 godine, gluvonema, koja ima umerenu mentalnu retardaciju i izrazito je vezana za podnositeljku; da se usled određivanja pritvora značajno pogoršalo zdravstveno stanje ćerke podnositeljke; da su ključni razlozi na kojima se zasnivala žalba protiv prvostepenog rešenja bili da se svrha zbog koje je određen pritvor može postići zabranom napuštanja stana i da pritvor, za razliku od zabrane napuštanja stana, veoma teško pogađa obe podnositeljke; da je jedan od bitnih elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva pravo stranke da njeni bitni navodi budu pažljivo razmotreni od strane suda; da ključni razlozi zbog kojih se branilac protivio pritvoru nisu ispitani prilikom donošenja osporenih rešenja; da pritvaranje podnositeljke J. B, za razliku od izricanja zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, dovodi do razdvajanja podnositeljki i do povrede prava iz člana 8. Evropske konvencije; da je pritvor u konkretnom slučaju određen da bi sprečio izvršenje bagatelnog krivičnog dela, a da je proizveo izrazito teške posledice za ćerku podnositeljke, da pritvaranje podnositeljke nije bilo neophodno i da se ista svrha pritvora mogla ostvariti i zabranom napuštanja stana.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem sudije za prethodni postupak Trećeg osnovnog suda u Beogradu Kpp. D. 61/20 od 10. marta 2020. godine prema okrivljenoj, ovde podnositeljki J. B, određen je pritvor koji joj se računao od 9. marta 2020. godine od 15:00 časova, kada je lišena slobode.

Optužnim predlogom Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1069/20 od 2. aprila 2020. godine okrivljenoj je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika.

Pritvor prema okrivljenoj je do donošenja osporenih rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 405/20 – Kv. 438/20 od 30. aprila 2020. godine i Višeg suda u Beogradu Kž2. 625/20 od 21. maja 2020. godine poslednji put produžen rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 405/20 – Kv. 438/20 od 3. aprila 2020. godine, iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku.

Osporenim rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 405/20 – Kv. 438/20 od 30. aprila 2020. godine prema okrivljenoj je produžen pritvor na osnovu člana 498. stav 4. u vezi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, koji je mogao trajati najduže do 29. maja 2020. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da iz do sada prikupljenih podataka i dokaza u ovom krivičnom postupku proizlazi postojanje opravdane sumnje da je okrivljena izvršila krivično delo koje joj se u ovom krivičnom postupku stavlja na teret; da po nalaženju veća stoji zakonski razlog za produženje pritvora prema okrivljenoj propisan odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP; da je prilikom donošenja odluke veće imalo u vidu da je okrivljena opravdano sumnjiva da je izvršila krivično delo čiji je bitan element sticanje protivpravne imovinske koristi, a da iz izveštaja iz kaznene evidencije proizlazi da je osuđivana presudama Trećeg osnovog suda u Beogradu SPK. 455/17 od 2. oktobra 2017. godne, zbog krivičnog dela iz člana 203. stav 1. KZ, na uslovnu osudu, sa utvrđenom kaznom zatvora od četiri meseca i rokom proveravanja od jedne godine, Prvog osnovog suda u Beogradu K. 787/18 od 17. maja 2019. godine, zbog krivičnog dela iz člana 203. stav 1. KZ, na meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 520/19 od 10. juna 2019. godine, zbog krivičnog dela iz člana 289. stav 3. KZ, na uslovnu osudu, sa utvrđenom kaznom zatvora od četiri meseca i rokom proveravanja od jedne godine, Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 281/19 od 29. jula 2019. godine, zbog krivičnog dela iz člana 203. stav 1. KZ, na uslovnu osudu, sa utvrđenom kaznom zatvora od šest meseci i rokom proveravanja od dve godine i Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 718/19 od 23. jula 2019. godine, zbog krivičnog dela iz člana 203. stav 1. KZ, na meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, dakle, okrivljena je u više navrata osuđivana za krivična dela protiv imovine, dodatno imajući u vidu da je delo za koje je u ovom postupku opravdano sumnjiva izvršila u roku proveravanja po presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 281/19 od 29. jula 2019. godine, te imajući u vidu da iz nalaza i mišljenja komisije veštaka od 14. marta 2020. godine proizlazi da je kod okrivljene došlo do razvoja duševne bolesti vrste teške depresivne epizode sa psihotičnim simptomima koji su aktuelno u regresiji, te da zbog te duševne bolesti, koja ima tendeciju recidiviranja i hronifikacije, kod nje postoji ozbiljna opasnost da učini novo, slično ili teže krivično delo, zbog čega je potrebno da joj se izrekne mera obaveznog psihijatrijskog lečenja, koje sve okolnosti, po oceni veća, u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljena u kratkom vremenskom periodu ponoviti izvršenje krivičnog dela, zbog čega se pritvor po ovom zakonskom osnovu pokazuje kao nužna i neophodna mera, u cilju daljeg nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kž2. 625/20 od 21. maja 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene i potvrđeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno prvostepeni sud prema okrivljenoj produžio pritvor po napred navedenom zakonskom osnovu, imajući u vidu da je okrivljena opravdano sumnjiva da je izvršila krivično delo koje joj se stavlja na teret u ovom krivičnom postupku, a čiji je bitan element sticanje protivpravne imovinske koristi, te pravilno nadalje imajući u vidu da iz izveštaja iz kaznene evidencije proizlazi da je okrivljena ranije više puta osuđivana, a kako to prvostepeni sud tačno i potpuno utvrđuje, te navodi na strani 2. pobijanog rešenja, pravilno imajući u vidu da je okrivljena u više navrata bila osuđivana, između ostalog, i zbog krivičnog dela protiv imovine, te imajući u vidu da je delo za koje je u ovom postupku opravdano sumnjiva eventualno izvršila u roku proveravanja po presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 281/19 od 29. jula 2019. godine, a da iz nalaza i mišljenja komisije veštaka od 14. marta 2020. godine, između ostalog, proizlazi – da je kod okrivljene došlo do razvoja duševne bolesti vrste teške depresivne epizode sa psihotičnim simptomima koji su aktuelno u regresiji i da zbog te duševne bolesti, koja ima tendenciju recidiviranja i hronifikacije, kod okrivljene postoji ozbiljna opasnost da učini novo, slično ili teže krivično delo, zbog čega je potrebno da joj se izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, a za koje sve napred navedene okolnosti pravilno prvostepeni sud zaključuje da one, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljena, u slučaju boravka na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, zbog čega se i po mišljenju drugostepenog suda produženje pritvora po napred navedenom zakonskom osnovu pokazuje kao nužna i neophodna mera u cilju daljeg nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnositeljka J. B. poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru, da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske i da se vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i slobda drugih.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (član 211. stav 1. tačka 3)); da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća, da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca, da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (član 216. st. 1. do 3.).

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe J. B. osporava rešenja kojima je prema njoj pravnosnažno produžen pritvor.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u odnosu na osporena rešenja ističe povredu prava iz čl. 30. i 31. i člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava iz člana 8. Konvencije.

Ustavni sud dalje konstatuje da se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja, u konkretnom slučaju ne može postaviti pitanje povrede prava podnositeljke ustavne žalbe iz člana 30. Ustava, s obzirom da se te odredbe odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, dok su ustavnom žalbom osporena rešenja o produženju pritvora.

Polazeći od navoda ustavne žalbe kojima podnositeljka obrazlaže istaknute povrede prava iz člana 31. i člana 32. stav 1. Ustava, kao i člana 8. Konvencije, Ustavni sud je ocenio da se izneti razlozi u suštini odnose na pravo u pogledu trajanja pritvora, te je sve navode ustavne žalbe cenio u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava.

6. Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode, utemeljene na relevantnim dokazima, predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istovremeno, Ustavni sud naglašava da se ne može upuštati u instanciono odlučivanje, kao i da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora, proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima.

Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka do podnošenja ustavne žalbe u pritvoru provela tri meseca i devet dana.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi blagovremeno ispitivali opravdanost produženja pritvora, odnosno, utvrdili i naveli dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih su smatrali da je produženje pritvora opravdano. Dakle, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi za svoju odluku da prema podnositeljki ustavne žalbe produže pritvor dali relevantne i dovoljne razloge. Tačnije, nadležni sudovi su opravdanost i zakonitost produženja mere pritvora obrazložili na ustavnopravno prihvatljiv način, koji, po oceni Ustavnog suda, nije posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja, pri čemu su jasno i detaljno obrazložili postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. Naime, pored postojanja opravdane sumnje da je podnositeljka izvršila krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika, Treći osnovni i Viši sud u Beogradu su u osporenim rešenjima utvrdili da postoje osobite okolnosti koje ukazuju na to da bi podnositeljka, u slučaju boravka na slobodi, u kratkom vremenskom periodu mogla ponoviti krivično delo, a kao razloge su naveli da je podnositeljka u više navrata osuđivana za krivična dela protiv imovine, da je delo za koje je u predmetnom postupku opravdano sumnjiva eventualno izvršila u roku proveravanja po presudi Prvog osnovog suda u Beogradu K. 281/19 od 29. jula 2019. godine, te da iz nalaza i mišljenja veštaka od 14. marta 2020. godine proizlazi da je kod podnositeljke došlo do razvoja duševne bolesti vrste teške depresivne epizode za psihotičnim simptomima, zbog koje postoji ozbiljna opasnost da učini novo, slično ili teže krivično delo, zbog čega je potrebno da joj se izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja. Dalje, nadležni sudovi su u osporenim rešenjima ocenili da se produženje pritvora po navedenom zakonskom osnovu pokazuje kao nužna i neophodna mera u cilju daljeg nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka.

Konačno, kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se trajanje pritvora u konkretnom slučaju objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnositeljke da joj je osporenim rešenjima Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 405/20 – Kv. 438/20 od 30. aprila 2020. godine i Višeg suda u Beogradu Kž2. 625/20 od 21. maja 2020. godine povređeno pravo zajemčeno odredbama člana 31. Ustava.

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu u odnosu na podnositeljku J. B. odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Razmatrajući dopuštenost ustavne žalbe u odnosu na podnositeljku S. B, Ustavni sud je, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio da podnositeljka S. B. nije bila stranka u postupku u kome su doneta osporena rešenja, odnosno, da nije aktivno legitimisana za podnošenje ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora okrivljenoj

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti