Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog povrede na radu. Postupak je trajao 15 godina, što je posledica neefikasnog postupanja sudova, uključujući duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i O. M . iz Šopića , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a O. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1374/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3897/01) povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. M . iz Šopića je, 21. jula 2016. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1374/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3897/01).

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje, hronološki tok parničnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih u postupku u kome je podnositelja imala svojstvo tužilje, navodeći: da je postupak trajao od 7. juna 2001. do 19. maja 2016. godine, dakle 15 godina i pored njenih brojnih urgencija za okončanje postupka. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1374/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 7. juna 2001. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Kompanije „D.“ iz Beograda i „Elektroprivrede Srbije“ JP RB „Kolubara Lazarevac“ DP „Kolubara metal“ Vreoci, Pogon za proizvodnju, radi naknade štete zbog povrede na radu kod drugotuženog, svog poslodavca. Predmet je dobio broj P. 3897/01.

Tužbeni zahtev je preciziran 23. oktobra 2003. godine.

Pred prvostepenim sudom su bila održan a četiri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane veštaka medicinske struke, i saslušan je veštak.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodima od 4. februara 2002. do 6. novembra 2002. godine, od 30. maja 2003. do 26. januara 2004. i od 13. februara 2007. do 26. septembra 2007. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3897/01 od 26. januara 2004. godine utvrđeno je da je tužba protiv Kompanije „D.“ AD iz Beograda povučena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3897/01 od 6. aprila 2004. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede na radu isplati: na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 81.000,00 dinara, na ime umanjenja opšte životne sposobnosti iznos od 72.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 85.500,00 dinara, i na ime umanjenja estetskog izgleda , odnosno naruženosti – iznos od 31.500,00 dinar a, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu naknade nematerijalne štete preko dosuđenog pa do traženog iznosa; u stavu trećem izreke utvrđeno je da je povučena tužba u odnosu na Kompaniju „D.“ AD iz Beograda; u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove postupka.

Odlučujući od žalbi tužene, Okružn u sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2203/06 od 31. maja 2006. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 389 7/01 od 6. aprila 2004. godine u stavovima prvom i četvrtom njene izreke i predmet je u ukinutom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je tri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvedeno je veštačenje od strane veštaka mašinske struke, saslušane su parnične stanke, dok tri ročišta nije bilo održano, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva iz procesnih razloga.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/06 od 16. januara 2008. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužilji isplati nematerijalnu štetu i to na ime umanjenja životne aktivnosti iznos od 44.100,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 175.000,00 dinar a, a na ime pretrpljenog straha iznos od 140.000,00 dinar i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 70.000,00 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom, a preko dosuđenih pa do traženih iznosa, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan; u stavu drugom izreke , obavezan je tuženi da tužilji plati troškove postupka.

Rudarski basen „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac je 15. aprila 2009. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude ne osporavajući sadržinu presude , već navodeći da je presuda dostavljena tuženom koji je netačno označen jer tuženi više ne postoji u Registru, a tužilja nije zaposlena u Privrednom društvu „Kolubara“ doo Lazarevac već je zaposlena u Privrednom društvu „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3191/08 od 5. novembra 2008. godine vraćeni su spisi Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/06 od 30. decembra 2008. godine ispravljena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/06 od 16. januara 2008. godine u uvodu izreci presude, tako što se nakon reči: „tuženog“, reči: „'Elektroprivreda Srbije' Beograd JPRB 'Kolubara Lazarevac' DP 'Kolubara – metal' Vreoci – Pogon za proizvodnju iz Lazarevca“ brišu , a umesto njih se unose reči: „Privredno društvo za projektovanje, proizvodnju, montažu i održavanje rudarske i energetske opreme 'Kolubara Metal' DOO Vreoci, kao pravn i sledbenik Preduzeća 'Elektroprivreda Srbije' – Javno preduzeće rudarski basen Kolubara sa p .o. Lazarevac, Kolubara – Metal - Vreoci, Beograd-Lazarevac“.

Protiv navedenog rešenja o ispravci presude tuženi je izjavio žalbu 13. marta 2009. godine.

Zatim su ponovo, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Beogradu P. 5172/06 od 16. januara 2008. godine , rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1990/09 od 21. maja 2009. godine vraćeni spisi Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/06 od 26. juna 2009. godine ponovo je ispravljena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/06 od 16. januara 2008. godine, zbog očigledne greške u pisanju.

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/06 od 16. januara 2008. godine i protiv rešenja istoga suda P. 5172/06 od 30. decembra 2008. godine o ispravci navedene presud e, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3641/09 od 9. septembra 2009. godine vratio spise prvostepenom sudu , radi dopune postupka.

Rešavajući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja od 30. decembra 2008. godine o ispravci prvostepene presude, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 389/15 od 8. oktobra 2015. godine vra tio spise P. 1374/10 (stari broj P. 51 72/06) Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka . Prvi osnovni sud u Beogradu je zatim vratio spise drugostepenom sud u sa obrazloženjem da nije mog ao da postup i po rešenju Višeg suda u Beogradu Gž1. 389/15 od 8. oktobra 2015. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 683/15 od 19. maja 2016. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđeno je ožalbeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/06 od 30. decembra 2008. godine o ispravci presude istog suda P. 5172/06 od 16. januara 2008. godine .

Podnositeljka ustavne žalbe je više puta u toku postupka urgirala kod Prvog opštinskog suda u Beogradu i Prvog osnovnog suda u Beogradu, tražeći okončanje postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka pozvala u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenih zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupa k ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. s tav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet i po godina tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 7. juna 2001. godine pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 19. maja 2016. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe 7. juna 2001. godine pa do donošenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 683/15 od 19. maja 2016. godine, kojim je postupak pravnosnažno okončan, prošlo je 15 godina, što znači da dužina trajanja postupka u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku koji je prihvaćen u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za nerazumno trajanje postupka u značajnoj meri snosi prvostepeni sud kome je nakon donošenja presude P. 5172/06 od 16. januara 2008. godine, drugostepeni sud u četiri navrata vraćao spise predmeta radi dopune postupka te je prvostepeni sud dva puta donosio rešenja o ispravci prvostepene presude i to 30. decembra 2008. i 26. juna 2009. godine. Takođe, prvostepeni sud je imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije bio zakazao nijedno ročište, i to prvi period u trajanju od devet meseci (od 4. februara 2002. do 6. novembra 2002. godine), drugi period u trajanju od osam meseci (od 30. maja 2003. do 26. januara 2004. godine), i treći period u trajanju od sedam meseci (od 13. aprila 2007. do 26. septembra 2007. godine).

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenja odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično složen imajući u vidu statusne promene tuženog, međutim ni ta činjenična složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za trajanje postupka od 15 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka imala legitiman pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku, dok ispitujući ponašanje podnositeljke, Sud nalazi da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja postupka posebno imajući u vidu da je podnela veliki broj urgencija postupajućem sudu tražeći okončanje postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pokrenut pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3897/01, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1374/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Usta vni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evrop skog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog pos tupanja sudova.

Takav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti