Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda krivičnih sudova

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava iz člana 33. stav 5. Ustava, dok u preostalom delu žalbu odbacuje. Sud je utvrdio da propust drugostepenog suda da odluči o zahtevu za izuzeće sudije nije uticao na ishod.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5768/2015
14.11.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. V . izjavljena protiv presude Višeg suda u Jagodini K ž.1. 157/15 od 28. jula 20 15. godine i presude Osnovnog suda u Jagodini K. 378/14 od 23. marta 20 15. godine zbog povrede prava zajemčen og odredb om člana 33. stav 5. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz Jagodine je, 11. septembra 20 15. godine, Ustavnom sudu iz javio ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 33, 34. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu označena ustavna prava povređena time što je u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen, oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz član a 137. Krivičnog zakonika, iako to ne proizlazi iz izvedenih dokaza , kao i time što je drugostepeni sud doneo presudu propuštajući da na sednicu veća pozove okrivljenog i njegovog branioca, i pored njihovog izričitog zahteva navedenog u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, niti je prethodno doneo odluku o zahtevu za izuzeće sudije D.Ž. koji je takođe izričito naveden u žalbi. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene odluke.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u prethodno sprovedenom postupku, iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Jagodini K. 378/14 od 23. marta 2015. godine podnosilac je osuđen zbog izvršenja krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od četiri meseca i istovremeno određeno da se izrečena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo.

Protiv prvostepene presude branilac okrivljenog je izjavio žalbu iz svih razloga propisanih Zakonikom o krivičnom postupku. U žalbi je, pored ostalog, navedeno da branilac i okrivljeni zahtevaju da prisustvuju sednici veća u smislu člana 447. st. 2. i 3. u vezi člana 511. Zakonika o krivičnom postupku, kao i da se „ukoliko predmet bude dodeljen sudiji D. Ž, koja bi postupala kao sudija izvestilac, izuzme u smislu člana 39. Zakonika o krivičnom postupku, zbog sumnje u njenu pristrasnost“.

Osporenom presudom Višeg suda u Jagodini Kž.1. 157/15 od 28. jula 2015. godine žalbe okrivljenog i njegovog branioca su odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je potvrđena. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da drugostepeno veće na sednicu nije pozvalo okrivljenog i njegovog branioca, jer je, u smislu odredbe člana 511. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, našlo da prisustvo stranaka i branioca ne bi bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Nakon izjavljivanja ustavne žalbe branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneo je Vrhovnom kasacionom sudu 15. septembra 2015. godine zahtev za zaštitu zakonitosti protiv osporenih pravnosnažnih presuda iz, između ostalog, istih razloga navedenih u ustavnoj žalbi (propuštanje da se na sedicu veća drugostepenog suda pozove okrivljeni i njegovog branioca i neodlučivanje o zahtevu za izuzeć e sudije D.Ž.).

Vrhovni kasacioni sud je 7. oktobra 2015. godine doneo rešenje Kzz. 868/15 kojim je podneti zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio kao nedozvoljen, jer je podnet iz razloga iz kojih se ne može podneti, kao i zbog toga što su u zahtevu samo formalno označene povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno, ali se u zahtevu ukazuje na nedozvoljene razloge za njegovo podnošenje.

Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Jagodini K. 378/14 utvrđeno je da o zahtevu okrivljenog i njegovog branioca za izuzeće sudije D.Ž. nije odlučivano.

4. Članom 33. stav 5. Ustava je utvrđeno da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane.

Odredbama člana 34. Ustava je utvrđeno: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, a krivična dela i krivične sankcije određuju se zakonom (stav 2.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (stav 3.); da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, te da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (stav 4.); da je, izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod (stav 5.); da krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva (stav 6.).

Članom 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, dok stav 2. utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 39. Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14 ), pored ostalog, propisano je: da zahtev za izuzeće sudije suda koji odlučuje o žalbi, stranke i branilac mogu podneti u žalbi ili u odgovoru na žalbu (stav 3.); da su stranke i branilac dužni da u zahtevu za izuzeće navedu dokaze i okolnosti zbog kojih smatraju da postoji neki od razloga za izuzeće sudije, sudije-porotnika ili predsednika suda, te da se u ponovljenom zahtevu ne mogu navoditi razlozi koji su isticani u ranijem zahtevu za izuzeće koji je odbijen, osim ako se podnesu novi dokazi koji podnosiocu ranije nisu bili poznati (stav 5.).

Član 41. stav 4. Zakonika propisuje: da će se, ako je postupljeno protivno odredbama člana 39. st. 3. i 5. ovog zakonika, zahtev u celini ili delimično odbaciti rešenjem koje donosi predsednik suda, a ako se zahtev odnosi na predsednika suda - zamenik predsednika suda, kao i da od otvaranja zasedanja takvo rešenje donosi veće u čijem sastavu može biti sudija čije izuzeće se traži.

Odredbama člana 495. ovog zakonika je propisano da će se u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina, primenjivati odredbe čl. 496. do 520. ovog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, shodno će se primenjivati ostale odredbe ovog zakonika, dok je odredbom člana 511. stav 1. propisano da će se, kad drugostepeni sud odlučuje o žalbi protiv presude kojom je izrečena kazna zatvora, o sednici veća obavestiti stranke i branilac u smislu člana 447. stav 2. ovog zakonika, a u ostalim slučajevima, samo ako predsednik veća ili veće nađe da bi prisustvo stranaka bilo korisno za razjašnjenje stvari.

5. Razmatrajući istaknutu povredu prava zajemčen ih odredb om člana 33. stav 5. Ustava, time što predsednik Višeg suda u Jagodini, odnosno postupajuće veće ovog suda, nije prethodno odlučilo o zahtevu za izuzeće sudije D.Ž. istaknutom u žalbi protiv prvostepene presude, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 39. ZKP.

Odredbom stava 5. ovog člana Zakonika izričito je propisano da su stranke i branilac dužni da u zahtevu za izuzeće navedu dokaze i okolnosti zbog kojih smatraju da postoji neki od razloga za izuzeće sudije, sudije – porotnika ili predsednika suda, dok je odredbom člana 41. stav 4. ovog zakonika propisano da će se, ako je postupljeno protivno, između ostalog, odredbi člana 39. st av 5. ovog zakonika, zahtev u celini ili delimično odbaciti rešenjem koje donosi predsednik suda, a ako se zahtev odnosi na predsednika suda – zamenik predsednika suda, kao i da od otvaranja zasedanja takvo rešenje donosi veće u čijem sastavu može biti sudija čije izuzeće se traži. I z sadržine žalbe koju su podnosilac i njegov branilac izjavili protiv osporene prvostepene presude, proizlazi da je u žalbi okrivljenog i njegovog branioca, izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude , naveden samo zahtev „da se u žalbenom postupku pred Višim sudom u Jagodini, ukoliko predmet bude dodeljen sudiji D.Ž. koja bi postupala kao sudija izvestilac, izuzme u smislu člana 39. ZKP, zbog sumnje u njenu pristrasnost“, ali da nisu navedeni dokaz i i okolnosti koje izazivaju sumnje u pristrasnost sudije D.Ž., kao i da o ovom zahtevu za izuzeće nije odluč eno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da propust Višeg suda u Jagodini da, pre donošenja odluke o žalbi, odluči o zahtevu okrivljenog i njegovog branioca za izuzeće sudije D.Ž. nije imao uticaja na ishod odlučivanja u ovoj krivičnoj stvari, jer bi zahtev za izuzeće, usled nedostataka iz člana 39. stav 5. Zakonika o krivičnom postupku, morao biti odbačen, saglasno odredbi člana 41. stav 4. Zakonika, pa je ocenio da ovaj propust drugostepenog suda nema težinu povrede Ustavom zajemčenih prava na koja podnosilac ukazuje, odnosno da je ustavna žalba u ovom delu neosnovana.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda posebnih prava okrivljenog navedenim radnjama, i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući postojanje pretpostavki za odlučivanje u preostalom delu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su osporenim presudama povređen a Ustavom zajemčen a prav a podnosioca ustavne žalbe iz čl . 34. i 36. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini traži da, postupajući kao instancioni sud, ispituje zakonitost osporenih sudskih odluka. Prethodni zaključak Ustavnog suda nesporno potvrđuje sadržina ustavne žalbe kojom se detaljno obrazlaže pogrešna ocena izvedenih dokaza koja je, po shvatanju podnosioca, dovela do pogrešne primene prava.

Ustavni sud posebno ukazuje da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava zajemčenih odredbama čl. 34. i 36. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac.

Konačno, u odnosu na tvrdnju podnosioca o povredi prava na odbranu iz člana 33. stav 5. Ustava, time što predsednik krivičnog veća drugostepenog suda o sednici veća nije obavestio okrivljenog i njegovog branioca, Ustavni sud nalazi da se ovi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava.

Naime, u žalbi izjaviljenoj protiv osporene prvostepene presude istaknut je zahtev da okrivljeni i njegov branilac prisustvuju sednici veća drugostepenog suda. Žalba je izjavljena protiv presude kojom je podnosiocu ustavne žalbe izrečena uslovna osuda. U konkretnom slučaju se, saglasno odredbama člana 495. ZKP, vodio skraćeni krivični postupka i na njega su se primenjivale odredbe čl. 496. do 520. ZKP. Kako je odredbom člana 511. stav 1. ovog zakonika propisana obaveza drugostepenog sud a da o sednici veća obavesti stranke i brani oca na njihov zahtev, samo kada odlučuje o žalbi protiv presude kojom se okrivljenom izriče kazna zatvora, a u ostalim slučajevima, samo ako predsednik veća ili veće nađe da bi prisustvo stranaka bilo korisno za razjašnjenje stvari, to su veće i predsednik veća imali Zakonikom propisano pravo da odluče o potrebi da sednici prisustvuju stranke i branilac. S obzirom na to da je podnosiocu kao okrivljenom izrečena uslovna osuda, a drugostepeno veće „našlo da prisustvo stranaka i branioca ne bi bilo korisno za razjašnjenje stvari“, to je Ustavni sud utvrdio da u ovom delu ustavna žalba ne ispunjva pretpostavke za vođenje postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda krivičnih sudova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti