Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog prekomernog trajanja parničnog postupka, koji nije okončan ni nakon četrnaest godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskom sudu u Beogradu u predmetu P. 3272/99, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 77480/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

4. Odbacuje se ustavna žalba protiv presude Apelacioniog suda u Beogradu Gž. 15006/10 od 23. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M. iz B. je 9. februara 2011. godine, preko punomoćnika M. Ž, advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacioniog suda u Beogradu Gž. 15006/10 od 23. novembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskom sudu u Beogradu u predmetu P. 3272/99, a nakon toga se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 77480/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da postupak enormno dugo traje – preko deset godina, kao i da u predmetnom parničnom postupku podnosilac nije pasivno legitimisan.

Predložio je Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava. Tražio je naknadu nematerijalne štete i istakao je predlog za određivanje privremene mere.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - US) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3272/99, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac U. u B. je 28. juna 1999. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, sa predlogom za određivanje privremene mere, protiv V. M, ovde podn osioca ustavne žalbe, radi raskida ugovora o zakupu i ispražnjenja zakupljenih prostorija, jer tuženi nije plaćao zakupninu. Predmet je formiran pod brojem P. 3272/99.

Prvi opštinski sud je rešenjem P. 3272/99 od 16. jula 1999. godine usvojio privremenu meru.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7063/99 od 11. novembra 1999. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Okružni sud u Beogradu je ponovo rešenjem Gž. 353/00 od 17. februara 2000. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2814/00 od 6. aprila 2000. godine usvo jio žalbu tuženog.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3272/99 od 18. septembra 2000. godine odbio predlog tužioca za određivanje privremene mere.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3272/99 od 18. oktobra 2000. godine odbio kao neosnovan prigov or tužioca izjavljen protiv rešenja o određivanju privremene mere.

Tužilac je podneskom od 22. juna 2004. godine preinačio tužbeni zahtev, tako što je istakao nov tužbeni zahtev, kojim je tražena i naknada materijalne štete.

Nakog toga, tuženi je podneskom istakao kompenzacioni prigovor.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3272/99 od 21. septembra 2007. godine konstatovao da se tužba smatra povučenom, jer parnične stranke koje su uredno pozvane nisu pristupile ročištu, te je primeno m člana 296. stav 2. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, doneta odluka kao u izreci.

Tužilac je podneskom od 24. septembra 2007. godine alternativno izjavio predlog za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta i žalbu.

Tuženi se podneskom od 22. oktobra 2007. godine izričito protivio predlogu za vraćanje u pređašnje stanje.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3272/99 od 2. novembra 2007. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i stavio van snage rešenje kojim se tužba smatra povučenom .

Prvi opštinski sud u Beogradu je delimičnom presudom P. 11268/07 od 24. juna 2009. godine obavezao tuženog da isprazni od lica i stvari bliže opisani poslovni prostor u Beogradu i isti preda u primljenom stanju u državinu tužiocu, dok je o preostalom delu tužbenog zahteva, o kompe nzacionom prigovoru tuženog i o troškovima postupka, odlučeno da će se rešiti uz glavnu stvar. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da kako je zakup prostorija prestao po sili zakona 6. aprila 2009. godine, to je sud primenom člana 585. Zakona o obligacionim odnosima, doneo odluku kao u izreci presude.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8107/10 od 17. juna 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Prvi opštinski sud je rešenjem P. 77480/10 od 8. jula 2010. godine izvršio ispravku presude.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 15006/10 od 23. novembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu i rešenje o ispravci presude.

Do donošenja drugostepene presude, od ukupno 34 zakazanih ročišta nisu održana 14 iz razloga vezanih za sam sud, pri čemu samo jedno ročište zakazano za 21. septembra 2007. godine nije održano, jer uredno pozvane parnične stranke nisu pristupil e, pa je sud doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom.

Nakon donošenja osporene drugostepene presude zakazano je osam ročišta, od kojih dva ročišta nisu održana, takođe iz razloga vezanih za sam sud. U ovoj fazi postupka obavljeno je veštačenj e na okolnost plaćene zakupnine za određeni vremenski period.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u podnositeljka ustavne žalb e pozvala, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. juna 1999. godine, podnošenjem tužbe ranijem Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da j oš nije pravnosnažno okončan u pogledu svih istaknutih tužbenih zahteva u tom postupku (delimičnom presudom je pravnosnažno odlučeno samo o raskidu ugovora o zakupu i ispražnjenju zakupljenih prostorija, ali ne i naknadi materijalne štete i kompenzacionom prigovoru podnosioca). Dakle, u konkretnom slučaju parnični postupak traje 14 godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za po dnosioca, četrnaestogodišnje trajanje predmetnog parni čnog postupka, po oceni Ustavnog suda, ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca, i pored toga što je podnosilac u manjoj meri doprineo trajanju postupka. Naime, za vremenski period od četiri meseca, i to od 21. septembra 2007. godine, kada je sud doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom, zbog nepristupanja podnosilaca ustavne žalbe i druge parnične stranke ročištu, do 7. februara 2008. godine, za kada je zakazano novo ročište za glavnu raspravu, nakon usvajanja predloga za vraćanje u pređašnje stanje, odgovornost snosi isključivo podnosilac ustavne žalbe.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinsk im sudom u Beogradu u predmetu P. 3272/99, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 77480/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odr edbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke, naložio sada nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, zatim da je za vremenski period od četiri meseca isključivo odgovoran podnosilac, kao i to da je delimično presudom pravnosnažno odlučeno o jednom delu tužbenog zahteva. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu Ustavnom zajemčenog prava zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15006/10 od 23. novembra 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da je nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude Apelacionog suda u Beogradu.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz čl ana 58. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ust avom utvrđene sadržine navedenog ustavnog prava, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi.

U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo na osnovu kog ličnog svojstva mu je povređeno navedeno načelo, niti je za to pružio odgovarajuće dokaze.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 4. izreke.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.