Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devetnaest i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 2.000 evra, dok je žalba u delu za imovinu odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5770/2021
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i Maja Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Lj. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Lj. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu P1. 185/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. Lj. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Lj. iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 28. aprila 2021. godine, preko punomoćnika S. N, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu P1. 185/16, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3274/19 od 21. oktobra 2020. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji je hitne prirode, trajao skoro 20 godina, čime je podnosiocu nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da se povreda prava na imovinu najpre ogleda u tome što podnosiocu nije dosuđena zarada i za period od aprila do septembra 2001. godine, posebno ako se uzme u obzir da je sa tuženim imao zaključen sporazum o prestanku radnog odnosa, kojim se tuženi obavezao da mu isplati sva dugujuća potraživanja, a zatim i zbog toga što je na kraju on obavezan da tuženom nadoknadi troškove postupka, iako je u značajnijoj meri uspeo u sporu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Rumi P1. 185/16 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. juna 2001. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Rumi tužbu protiv tuženog Z. „T.“ Vrdnik, radi poništaja rešenja VD direktora tuženog od 29. marta 2001. godine, kojim je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, kao i naknade štete zbog neisplaćene i manje isplaćene zarade za period od avgusta 2000. do maja 2001. godine. Tužbom je predložena i privremena mera da se tužiocu do okončanja postupka isplaćuje polovina zarade. Predmet je zaveden pod brojem P1. 88/01.

Sud je dopisom od 28. juna 2001. godine uputio tužioca da se u vezi sa zahtevom iz predloga za određivanje privremene mere obrati inspekciji rada. Tužilac je, prema stanju u spisima, dana 6. septembra 2001. godine, vraćen na rad po rešenju navedene inspekcije, kojim je izvršenje konačne odluke o prestanku radnog odnosa odloženo do okončanja parnice.

Podneskom od 6. novembra 2001. godine tužilac je tražio zakazivanje glavne rasprave. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 25. jul 2002. godine, ali isto nije održano zbog neurednog pozivanja tuženog. Dana 10. septembra 2002. godine održano je prvo ročište, na kome je tuženom, koji nije bio prisutan, pismeno naloženo da dostavi svoje normativne akte, kao i rešenja koja su doneta u disciplinskom postupku protiv tužioca.

Tuženi je u podnesku od 4. oktobra 2002. godine istakao da mu još uvek nije dostavljena tužba, što je učinjeno na narednom ročištu, koje je održano 9. oktobra 2002. godine. Na ročištima koja su održana 28. oktobra i 11. decembra 2002. godine, tuženi se izjasnio na navode iz tužbe i naloženo mu je da dostavi dokaz o visini zarade tužioca za predmetni period, kao i dokaze o njegovoj tadašnjoj privremenoj sprečenosti za rad. Glavna rasprava je odložena na neodređeno vreme.

Stranke su u odvojenim podnescima od 4. februara (tužilac) i 20. maja (tuženi) 2004. godine zatražile od suda se postupak nastavi. Ročište je zakazano za 21. decembar 2004. godine. Tužilac je tada predložio ekonomsko-finansijsko veštačenje, koje je sud odredio van ročišta, rešenjem od 3. februara 2005. godine.

Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio 1. septembra 2005. godine. Nakon četiri održana ročišta – 3. novembra i 13. decembra 2005. godine, 7. juna i 10. jula 2006. godine, na kojima je, pored iznošenja primedbi stranaka na obavljeno veštačenje, o kojima se sudski veštak pismeno izjasnio, izvršen uvid u optužnice podnete protiv tužioca zbog događaja koji su doveli do njegovog otkaza, a koje su tada procesuirane u predmetima istog suda K. 71/05 i K. 576/05, sud je odredio prekid do okončanja tih postupaka.

Nadležnost Opštinskog suda u Rumi je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Osnovni sud u Rumi. Podneskom od 18. aprila 2013. godine, tužilac je zatražio nastavak postupka, navodeći da je jedan od krivičnih postupaka okončan obustavom usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, o čemu je odlučeno rešenjem Kv. 652/12 od 9. aprila 2012. godine, koje je postalo pravnosnažno 30. aprila 2012. godine. Tuženi je kasnije (podnesak od 15. januara 2016. godine) obavestio sud da je drugi krivični postupak pravnosnažno okončan još krajem 2008. godine, tako što je tužiocu izrečena uslovna osuda, uz obavezu ispunjenja imovinskopravnog zahteva.

Nakon naredbe predsednika suda od 13. maja 2014. godine, glavna rasprava je zakazana za 3. jul 2014. godine. Ročište tada nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na narednom ročištu, koje je održano 3. septembra 2014. godine, sud je, na saglasan predlog stranaka, odredio prekid postupka radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Podneskom od 5. novembra 2015. godine, tužilac je zatražio nastavak postupka, ističući da dogovor između stranaka nije postignut. Nakon četiri ročišta, od kojih samo jedno nije održano (sprečenost postupajućeg sudije), sud je zaključio glavnu raspravu. U tom periodu je obavljeno saslušanje tužioca u svojstvu parnične stranke, kao i jednog svedoka. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev za novčano potraživanje u skladu sa obavljenim veštačenjem, oročivši period za isplatu do 6. septembra 2001. godine, kada je po rešenju nadležne inspekcije vraćen na rad.

Presudom Osnovnog suda u Rumi P1. 249/15 od 1. juna 2016. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca u celini.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž1. 2687/16 od 12. septembra 2016. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu, pa je u delu kojim je tražen poništaj rešenja od 29. marta 2001. godine tužbu odbacio kao nedozvoljenu, jer tužilac nije osporio i drugostepeno rešenje od 18. maja 2001. godine, dok je u preostalom delu predmet vraćen na ponovni postupak i zaveden je pod brojem P1. 185/16.

Nakon tri održana ročišta – 7. decembar 2016, 24. januar i 20. april 2017. godine, glavna rasprava je zaključena. U okviru dokaznog postupka, sud je (bezuspešno) tražio podatke od nadležnog poreskog organa o uplaćenim doprinosima za tužioca u predmetnom periodu. Tužilac je povukao tužbu u delu kojim je tražio isplatu razlike u zaradi za period od 1. avgusta do 1. novembra 2000. godine.

Presudom Osnovnog suda u Rumi P1. 185/16 od 20. aprila 2017. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celini. Tuženi je 29. maja 2017. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 6. juna 2017. godine.

Rešenjem od 7. juna 2017. godine izvršena je ispravka prvostepene presude. Protiv tog rešenja tuženi je izjavio žalbu, koju je Viši sud u Sremskoj Mitrovici odbio kao neosnovanu rešenjem Gž1. 26/17 od 22. novembra 2017. godine. Nakon toga je predmet dostavljen Apelacionom sudu u Novom Sadu, koji je presudom Gž1. 2941/17 od 10. maja 2018. godine preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan.

Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo navedenu drugostepenu presudu rešenjem Rev2. 2165/18 od 28. novembra 2018. godine i predmet je vraćen na ponovni žalbeni postupak. Apelacioni sud u Novom Sadu je nakon jednog održanog ročišta na raspravi pred drugostepenim sudom doneo presudu Gž1. 1358/19 od 27. maja 2019. godine, kojim je delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbijen samo za period od 1. aprila do 6. septembra 2001. godine, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena.

Tužilac je 8. avgusta 2019. godine izjavio reviziju, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 13. septembra 2019. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 3274/19 od 21. oktobra 2020. godine odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Rumi P1. 249/15 od 1. juna 2016. godine, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. juna 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Rumi, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3274/19 od 21. oktobra 2020. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 19 i po godina. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, devetnaestoipogodišnje trajanje postupka u parnici iz radnog odnosa ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti i neažurnosti prvostepenog suda. Činjenica da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano nakon više od godinu dana, a prva presuda doneta nakon 15 godina od podnošenja tužbe i da je celokupan dokazni postupak obeležilo samo saslušanje dva lica i jedno veštačenje, uz dva perioda neopravdane neaktivnosti u trajanju od dve godine i godinu i po dana, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom predmetu nije postupao u skladu sa načelom hitnosti koje karakteriše ovu vrstu spora. Ustavni sud je imao u vidu i da je osporeni parnični postupak više od sedam godina bio u prekidu, kako bi se sačekao ishod krivičnih postupaka pokrenutih protiv podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome povreda prava na suđenje u razumnom roku postoji i kada je do dugog trajanja postupka došlo zbog odluke o njegovom prekidu kako bi se sačekao ishod drugog postupka, ukoliko je i u tom drugom postupku bilo neopravdanog odugovlačenja i kašnjenja koje se može pripisati nacionalnim sudovima i organima (videti presudu Smoje protiv Hrvatske, broj predstavke 28074/03, od 11. januara 2007. godine, stav 45.). Međutim, činjenica da je jedan od tih postupaka okončan u aprilu 2012. godine, i to obustavom usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, bez sumnje, prema oceni Ustavnog suda, ukazuje na to da isti nije okončan u razumnom roku.

S druge strane, Ustavni sud nalazi da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe doprinelo dužini trajanja postupka u određenoj meri. Naime, kod prvog perioda neaktivnosti suda, koje je trajalo dve godine, podnosilac ustavne žalbe se samo jednom obratio sudu, i to nakon skoro godinu i po dana, dok je nastavak postupka zatražio godinu dana nakon što je i drugi krivični postupak bio okončan. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je postupak, na saglasan predlog stranaka, a radi mirnog rešenja spora, bio u prekidu oko 15 meseci, pa se taj period ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će utvrđen naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče osporenog akta, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene revizijske presude. Pored navedenog, Ustavni sud podseća da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojima bi pravo svojine pojedinca ili drugo imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju zadiranja u imovinu na neki drugi način, radi se o imovinskom sporu privatnog prava, kada su sudovi dužni samo da obezbede forum za odlučivanje, pri čemu neuspeh jedne od strana u sporu ne znači automatski i mešanje u imovinu (videti presudu Momčilović protiv Srbije, broj predstavke 23103/07, od 12. marta 2013. godine, stav 35). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti